Titove limuzine na leru

Tweet

PUTNIČKI automobil „mercedes“ je oklopno vozilo i služio je za specijalne svrhe. Izrađen je od debelog lima i neprobojnog stakla. Težina vozila iznosi 2.930 kg. Jačina motora je 120 ks. „Mercedes“ je dosta ručno rađen… Vozilo je u toku rata pripadalo prema nekim podacima Anti Paveliću, poglavaru NDH, ili nekom nemačkom generalu. U završnim operacijama zarobljeno je. Posle rata nalazilo se u voznom parku kabineta vrhovnog komandanta – druga Tita i on se lično u njemu vozio izvesno vreme… Putnički automobil „kadilak“ je oklopno vozilo od debelog lima i neprobojnog stakla. Međutim, krov je od cerade. Prednja hauba je u vidu trougla sa velikim farovima… Postoji verzija da je vozilo poklonio Staljin Titu u Moskvi kao nemački trofej…

Sve ovo se, uz druge tehničke i istorijske podatke, može pročitati u „debeloj knjizi“ dokumenata, koju o zbirci automobila Josipa Broza, datoj 1986. godine na petogodišnju pozajmicu Tehničkom muzeju Slovenije i nikada vraćenoj u Beograd, poseduje Muzej Jugoslavije. Dalja sudbina ove kolekcije biće i jedna od tema pregovora srpskog i slovenačkog ministra kulture, Vladana Vukosavljevića i Antona Peršaka, kada se sledećeg meseca budu sastali u Beogradu.

– Od izveštaja, analiza, zahteva, molbi koje smo poslednjih 27 godina upućivali na razne adrese da nam se vrate Titovi automobili, mogao bi da se napravi jedan zaseban zbornik – priča, za „Novosti“, Momo Cvijović, muzejski savetnik Muzeja Jugoslavije, koji je još kao kustos Memorijalnog centra „Josip Broz Tito“, bio svedok svih ovih zbivanja. – Pozivajući se na neki dogovor među republikama, da se muzeji železnica podižu u Bosni, muzeji avio-saobraćaja u Srbiji, u Hrvatskoj brodogradnje, a u Sloveniji automobilizma, Slovenci su izdejstvovali da dobiju 14 vozila, među kojima je 11 automobila, jedna „vespa“, motorne sanke i električni fijaker, od Memorijalnog centra i tri automobila od Vojnog muzeja. To je ukupno 17 vozila, o čemu postoji ugovor o pozajmici na pet godina i reversi.

KADA je u januaru 1991. istekao ugovoreni rok, u Beograd je korektno i pedantno došao direktor TMS Marjan Vidmar, sa kojim su tadašnji direktor Memorijalnog centra Ranko Bugarčić i Cvijović imali sastanak i dogovarali se oko vraćanja:

– U jednom trenutku Vidmar je predložio da im se ostavi „rols-rojs“, jer ga je Titu poklonila Vlada Slovenije, ali smo odgovorili da o tome ne možemo da odlučujemo nas dvojica, već da neka druga instanca – seća se sagovornik. – Dogovorili smo se oko transporta i drugih pojedinosti i on je otišao. Neko vreme se nije javljao, a onda je počeo rat.

Iz dokumentacije koje je Cvijović dao na uvid „Novostima, može se videti i da je Bugarčić u novembru 1991. pisao Vidmaru, upozoravajući ga da automobile vrati i da „jedan čisto građansko-pravni odnos dveju ustanova“ ne daje političku dimenziju i kvalifikacije (imovina federacije, razdruživanje, deobni bilans…), jer će u suprotnom biti prinuđen da TMS tuži sudu zbog prisvajanja tuđeg vlasništva, ali da o tome izvesti i druge muzejske institucije u svetu. Odgovora nije bilo pa se u aprilu naredne godine Memorijalni centar obratio Saveznom javnom pravobranilaštvu…

– Sve što je bilo u našoj moći do današnjeg dana mi smo preduzeli, ali ništa nije vredelo – nastavlja Cvijović. – Slovenci su prema nama bili vrlo predusretljivi, kada god smo tražili da pogledamo u kakvom je stanju zbirka. Oni imaju odlične uslove i dobro čuvaju automobile: zimi ih posebno prekrivaju, mehaničari na njima stalno nešto rade, ali oni na njima i zarađuju. Učestvuju na velikim svetskim izložbama, jedan sam čak prepoznao u nekoj njihovoj reklami.

Ovaj slučaj, prema mišljenju našeg sagovornika, besmisleno je mešati sa zakonom o sukcesiji, jer je Slovenija kasnije proglasila nezavisnost. Ali, kako kaže, danas je nažalost sve ozvučeno politikom. Kada je u pitanju Titov vozni park koji je ostao u Beogradu, Cvijović podseća da su Muzej Jugoslavije i Muzej nauke i tehnike, uspeli da se u dva pokušaja njihove aukcijske prodaje (1993. i 2003), koje je organizovala Vojska Srbije, izuzmu pet najvrednijih modela, među kojima su i „rols-rojs fantom 5“ i „mercedes pulman 600“.

– Reagovali smo kao nadležne institucije i po zakonu tražili da se stave pod zaštitu, odnosno da budu proglašeni za kulturno dobro. Da bi se tako nešto uradilo morali smo da damo određene argumente, pa je Muzej nauke i tehnike izneo specifične tehničke karakteristike svakog od tih vozila, a mi podatke o značaju njihove istorijske vrednosti. Da su se u njima vozili državnici, od engleske kraljice do Hajla Selasija, ali i čuvene filmske zvezde. Sve smo to potkrepili fotografijama. Posle našeg zahteva, Vojska je izuzela tih pet automobila iz prodaje već u sledećem oglasu, dok za ostale nismo imali argumentaciju da ih zaštitimo – priča Cvijović.

Jedno vreme „fantom“ i „pulman 600“, bili su čak izloženi u holu zgrade Muzej 25. maj. Govoreći o Titovoj strasti prema dobrim kolima naš sagovornik upućuje i na knjigu Miroslava Milutinovića, u kojoj autor tvrdi da su nekim čudom sačuvani svi automobili koje je Tito koristio, to bi sada bila najbolja kolekcija nekog državnika.

– Obožavao je automobile. Dvadesetih godina prošlog veka radio je i kao probni vozač u fabrici „Dajmler Benc“. Čak i na poslednjoj fotografiji koju imamo u fondu MJ, snimljenoj u decembru 1979, Tito izlazi iz Kuće cveća, a ispred njega vozač drži otvorena vrata „mercedesa“ – zaključuje Momo Cvijović.

RIČARD BARTON, O TOME KAKO JE TITO NJEGA I ELIZABET TEJLOR PROVOZAO PO BRIONIMA

Duša nam je bila u nosu

MAŠAL je i sam voleo da preuzme volan, posebno kada su mu gosti bili ugledi, pa nam tako Cvijović ukazuje i na memoare Ričarda Bartona, objavljene 2012. u kojima se Tito više puta pominje (kod nas nažalost još nisu štampani u celini), a posebno je zabavan deo koji se odnosi na vožnju po Brionima:

„Oko četiri popodne Tito nas je pozvao na vožnju u kabrioletu linkoln-kontinental, za koji je rekao da je poklon od, čini mi se, građana Zagreba; vozio je on sam, Elizabet je sedela do njega, a madam Broz i ja pozadi. Uspeo je da izvede da desna prednja guma odmah pukne jer je prešao preko vrlo oštrog ivičnjaka ni pedeset metara od kuće. Umesto da stane i ugasi motor, dao je pun gas pa smo se treskali opasno po živce valjda i desetak sekundi. Izašli smo iz kola posle incidenta, na trenutak mi se odjednom učinio vrlo starim i još manjim, ali vrlo brzo je postao onaj već poznati samopouzdani Tito. Na moj užas – kao i Elizabetin, kako sam kasnije saznao – za petnaestak minuta dovezli su kontinental, sa zamenjenom gumom pa smo opet krenuli na vožnju. Vozio je vrlo sporo, ali mi je ipak (kao i Elizabeti) duša bila u nosu tokom celog puta, a obišli smo čitavo ostrvo. Bilo mi je jako drago kad smo se vratili u Titovu vilu. Očito je bio sklon naglim skretanjima i naglim kočenjima, pa smo sve vreme bili u opasnosti da izletimo kroz šoferšajbnu kad god bi želeo da zastane da nam nešto pokaže. Ali i on i gospođa su toliko šarmantni da bi im čovek sve oprostio.“

„PAKARD“ ZA PATRIJARHA GAVRILA

NE postoje uverljivi dokazi o tome koja kola i u kojim prilikama Tito dobijao na poklon, uverava nas sagovornik, ali je nedavno otkrio dokument o jednom automobilu koji je poklonio:

– Naišao sam na pismo Titu, koje mu je na memorandumu Srpske pravoslavne crkve 1947. poslao patrijarh Gavrilo, u kome mu se zahvaljuje na lepom poklonu, automobilu marke „pakard“ – kaže Cvijović.

Tweet