Титове лимузине на леру

Титове лимузине на леру

23 марта 2018

ПУТНИЧКИ аутомобил „мерцедес“ је оклопно возило и служио је за специјалне сврхе. Израђен је од дебелог лима и непробојног стакла. Тежина возила износи 2.930 кг. Јачина мотора је 120 кс. „Мерцедес“ је доста ручно рађен… Возило је у току рата припадало према неким подацима Анти Павелићу, поглавару НДХ, или неком немачком генералу. У завршним операцијама заробљено је. После рата налазило се у возном парку кабинета врховног команданта – друга Тита и он се лично у њему возио извесно време… Путнички аутомобил „кадилак“ је оклопно возило од дебелог лима и непробојног стакла. Међутим, кров је од цераде. Предња хауба је у виду троугла са великим фаровима… Постоји верзија да је возило поклонио Стаљин Титу у Москви као немачки трофеј…

Све ово се, уз друге техничке и историјске податке, може прочитати у „дебелој књизи“ докумената, коју о збирци аутомобила Јосипа Броза, датој 1986. године на петогодишњу позајмицу Техничком музеју Словеније и никада враћеној у Београд, поседује Музеј Југославије. Даља судбина ове колекције биће и једна од тема преговора српског и словеначког министра културе, Владана Вукосављевића и Антона Першака, када се следећег месеца буду састали у Београду.

– Од извештаја, анализа, захтева, молби које смо последњих 27 година упућивали на разне адресе да нам се врате Титови аутомобили, могао би да се направи један засебан зборник – прича, за „Новости“, Момо Цвијовић, музејски саветник Музеја Југославије, који је још као кустос Меморијалног центра „Јосип Броз Тито“, био сведок свих ових збивања. – Позивајући се на неки договор међу републикама, да се музеји железница подижу у Босни, музеји авио-саобраћаја у Србији, у Хрватској бродоградње, а у Словенији аутомобилизма, Словенци су издејствовали да добију 14 возила, међу којима је 11 аутомобила, једна „веспа“, моторне санке и електрични фијакер, од Меморијалног центра и три аутомобила од Војног музеја. То је укупно 17 возила, о чему постоји уговор о позајмици на пет година и реверси.

КАДА је у јануару 1991. истекао уговорени рок, у Београд је коректно и педантно дошао директор ТМС Марјан Видмар, са којим су тадашњи директор Меморијалног центра Ранко Бугарчић и Цвијовић имали састанак и договарали се око враћања:

– У једном тренутку Видмар је предложио да им се остави „ролс-ројс“, јер га је Титу поклонила Влада Словеније, али смо одговорили да о томе не можемо да одлучујемо нас двојица, већ да нека друга инстанца – сећа се саговорник. – Договорили смо се око транспорта и других појединости и он је отишао. Неко време се није јављао, а онда је почео рат.

Из документације које је Цвијовић дао на увид „Новостима, може се видети и да је Бугарчић у новембру 1991. писао Видмару, упозоравајући га да аутомобиле врати и да „један чисто грађанско-правни однос двеју установа“ не даје политичку димензију и квалификације (имовина федерације, раздруживање, деобни биланс…), јер ће у супротном бити принуђен да ТМС тужи суду због присвајања туђег власништва, али да о томе извести и друге музејске институције у свету. Одговора није било па се у априлу наредне године Меморијални центар обратио Савезном јавном правобранилаштву…

– Све што је било у нашој моћи до данашњег дана ми смо предузели, али ништа није вредело – наставља Цвијовић. – Словенци су према нама били врло предусретљиви, када год смо тражили да погледамо у каквом је стању збирка. Они имају одличне услове и добро чувају аутомобиле: зими их посебно прекривају, механичари на њима стално нешто раде, али они на њима и зарађују. Учествују на великим светским изложбама, један сам чак препознао у некој њиховој реклами.

Овај случај, према мишљењу нашег саговорника, бесмислено је мешати са законом о сукцесији, јер је Словенија касније прогласила независност. Али, како каже, данас је нажалост све озвучено политиком. Када је у питању Титов возни парк који је остао у Београду, Цвијовић подсећа да су Музеј Југославије и Музеј науке и технике, успели да се у два покушаја њихове аукцијске продаје (1993. и 2003), које је организовала Војска Србије, изузму пет највреднијих модела, међу којима су и „ролс-ројс фантом 5“ и „мерцедес пулман 600“.

– Реаговали смо као надлежне институције и по закону тражили да се ставе под заштиту, односно да буду проглашени за културно добро. Да би се тако нешто урадило морали смо да дамо одређене аргументе, па је Музеј науке и технике изнео специфичне техничке карактеристике сваког од тих возила, а ми податке о значају њихове историјске вредности. Да су се у њима возили државници, од енглеске краљице до Хајла Селасија, али и чувене филмске звезде. Све смо то поткрепили фотографијама. После нашег захтева, Војска је изузела тих пет аутомобила из продаје већ у следећем огласу, док за остале нисмо имали аргументацију да их заштитимо – прича Цвијовић.

Једно време „фантом“ и „пулман 600“, били су чак изложени у холу зграде Музеј 25. мај. Говорећи о Титовој страсти према добрим колима наш саговорник упућује и на књигу Мирослава Милутиновића, у којој аутор тврди да су неким чудом сачувани сви аутомобили које је Тито користио, то би сада била најбоља колекција неког државника.

– Обожавао је аутомобиле. Двадесетих година прошлог века радио је и као пробни возач у фабрици „Дајмлер Бенц“. Чак и на последњој фотографији коју имамо у фонду МЈ, снимљеној у децембру 1979, Тито излази из Куће цвећа, а испред њега возач држи отворена врата „мерцедеса“ – закључује Момо Цвијовић.

РИЧАРД БАРТОН, О ТОМЕ КАКО ЈЕ ТИТО ЊЕГА И ЕЛИЗАБЕТ ТЕЈЛОР ПРОВОЗАО ПО БРИОНИМА

Душа нам је била у носу

МАШАЛ је и сам волео да преузме волан, посебно када су му гости били угледи, па нам тако Цвијовић указује и на мемоаре Ричарда Бартона, објављене 2012. у којима се Тито више пута помиње (код нас нажалост још нису штампани у целини), а посебно је забаван део који се односи на вожњу по Брионима:

„Око четири поподне Тито нас је позвао на вожњу у кабриолету линколн-континентал, за који је рекао да је поклон од, чини ми се, грађана Загреба; возио је он сам, Елизабет је седела до њега, а мадам Броз и ја позади. Успео је да изведе да десна предња гума одмах пукне јер је прешао преко врло оштрог ивичњака ни педесет метара од куће. Уместо да стане и угаси мотор, дао је пун гас па смо се трескали опасно по живце ваљда и десетак секунди. Изашли смо из кола после инцидента, на тренутак ми се одједном учинио врло старим и још мањим, али врло брзо је постао онај већ познати самопоуздани Тито. На мој ужас – као и Елизабетин, како сам касније сазнао – за петнаестак минута довезли су континентал, са замењеном гумом па смо опет кренули на вожњу. Возио је врло споро, али ми је ипак (као и Елизабети) душа била у носу током целог пута, а обишли смо читаво острво. Било ми је јако драго кад смо се вратили у Титову вилу. Очито је био склон наглим скретањима и наглим кочењима, па смо све време били у опасности да излетимо кроз шофершајбну кад год би желео да застане да нам нешто покаже. Али и он и госпођа су толико шармантни да би им човек све опростио.“

„ПАКАРД“ ЗА ПАТРИЈАРХА ГАВРИЛА

НЕ постоје уверљиви докази о томе која кола и у којим приликама Тито добијао на поклон, уверава нас саговорник, али је недавно открио документ о једном аутомобилу који је поклонио:

– Наишао сам на писмо Титу, које му је на меморандуму Српске православне цркве 1947. послао патријарх Гаврило, у коме му се захваљује на лепом поклону, аутомобилу марке „пакард“ – каже Цвијовић.

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u