TO MOŽE SAMO SRBIN: Beograđani bez vojske odbranili grad

TO MOŽE SAMO SRBIN: Beograđani bez vojske odbranili grad

14 jula 2014

beogradjanisrpska-vojska-prvi-svetski-rat-Saveznici su i posle Bečkog ultimatuma savetovali Srbiju da prepusti svoju prestonicu. Tokom prve ratne noći armija nije učestvovala u borbama. Građani se sami organizovali.

Beograd ne može da se brani, bilo je opšte mišljenje službenika srpske vlade, koji su sedeli u bašti hotela “Orijent” u Nišu, zabeležio je pisac i novinar Ivo Ćipiko u utorak 28. jula 1914. godine. Tog dana je objavljen, a oko ponoći je i započeo rat napadom austrougarskih trupa na Beograd. Vlada i administracija, koje su se preselile u Niš zbog svoje bezbednosti, saznaće to tek sledećeg dana.

Tokom noći telegrafisti su pobegli iz bombardovane pošte, a vojska nije mogla da izvesti o borbama, jer u njima nije ni učestvovala. Dunavska divizija je iz kasarni u Donjem gradu Beogradske tvrđave izvedena van grada. Srpska prestonica je uoči rata ostavljena bez odbrane, po savetu saveznika. Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Sazonov je dan posle austrougarskog ultimatuma Srbiji, 24. jula uveče, poslao poruku srpskoj vladi da u slučaju napada “uopšte ne treba da pokuša da pruži ozbiljan otpor”. Sile Antante su želele da izbegnu rat i superisale su Srbiji da dopusti čak i delimičnu okupaciju.

– Iz Sankt Peterburga je savetovano da se srpska vojska bez borbe povuče u unutrašnjost zemlje, a da vlada apeluje na sile i evropsku javnost da spreče invaziju i rat – zabeležio je istoričar dr Andrej Mitrović.

– Iz krugova francuske diplomatije, u Srbiju je stigla preporuka da se u slučaju nužde dopusti susednoj sili da bez borbe preuzme Beograd, što se kasnije pokazalo kao britanska zamisao.

O tome nisu ništa znali Beograđani, koji su 28. jula 1914. godine u jutarnjim novinama čitali da od vlade u Nišu stižu povoljni glasovi.

– Ser Edvard Grej je saopštio da britanska vlada predlaže da se u Londonu sastane konferencija velikih sila radi rešenja srpsko-austrijskog sukoba – sećao se Miomir Milenović, tadašnji urednik “Politike”.

– To su bile vesti iz Evrope koje su nagovešatavale da će se mir održati. Vera u mir je počela da se vraća i počele su da se otvaraju trgovine i zanatske radnje, koje su prethodna dva dana bile zatvorene

Međutim, stvarnost je ubrzo demantovala lepe želje.

– Bilo je desetak minuta posle 12 časova kad me srete g. Milan Grol i doviknu:

“Rat je objavljen. Ovog trenutka beogradski telegraf primio je depešu grofa Bertholda upućenu Pašiću” – zabeležio je Milenović.

Grol, prvi koji je video objavu rata, upitao je da li će se štampati vanredno izdanje novina.

– Nemogućno je da se rat objavljuje na taj način. Uostalom i da je tačno, nikad nije dockan da svet sazna kako ulazi i u treći rat – s nevericom je odgovorio Milenović.

Ipak, objava rata nije dugo ostala tajna u Beogradu.

– Kao prva iskra, vest o Bertholdovoj depeši počela je po podne da treperi kroz Beograd, čas svetlucajući, čas gaseći se – piše Milenović.

– U tri po podne ona buknu kao silna vatra: “Rat je objavljen”. Za tren oka cela varoš grozničavo uze da se sprema za rat. Zadrhtaše roletne na radnjama koje su se žurno zatvarale, pobacaše radnici posao hitajući kućama. Pred bakalnicama, mesarnicama i hlebarnicama nastadoše gužve oko namirnica. Zapištaše česme puneći vodom bezbrojne sudove, jer je neko proneo glas da će zaključati vodovod čim počne rat.

Beograđani su se otimali o poslednje hlebove i vukli kućama brašno, meso, šećer, kafu, kad je stigla nova vest. Ministarstvo unutrašnjih dela iz Niša kategorično je preko Uprave Beograda demantovalo vest o objavi rata.

Međutim, Ivo Ćipiko, koji je istovremeno sedeo s vladinim službenicima u niškom hotelu “Orijent” i bio očevidac uručenja depeše, ostavio je drugačije svedočanstvo.

– Za stolom do mene ručali su ministri i diplomate – upisao je Ćipiko u ratnom dnevniku.

– Neko usred ručka kaza: “Pašić je dobio ovog časa depešu kojom se objavljuje rat”. Po ručku, diže se Pašić miran, naoko bezbrižan. Na ulici izvadi jednu depešu iz džepa i pokaza je francuskom ministru. To je bila depeša objave rata.

On beleži da su činovnici vladinog Presbiroa diskutovali do duboko u noć:

– Zašto objava rata nije došla posredstvom nemačkog poslanika?

– Nema nikakve garancije ko je depešu poslao..

– Možda je to neko napravio vic…

Isti vladin Presbiro je u pet po podne iz Niša u Beograd poslao telegram tvrdeći da ni nemačkom poslaniku koji je zastupao interese Autrougarske nije poznato da je rat objavljen. Beograđeni su bili sluđeni protivrečnim informacijama. Đorđe Čutuković, direktor brodarstva, krenuo je iz svoje kuće u Savamali u centar varoši da čuje novosti.

– Na tom putu sretao sam decu koja prodaju neke štampane listiće i viču: “Objava rata, objava rata, pet para komad”, a u Knez Mihailovoj ulici videh na jednom uglu gomilu sveta – zapisao je Čutuković.

– Tu policija oduzima od dece objave i cepa ih. Jedan mi policijski pisar reče: “Nije istina da je rat obajvljen, nego neki poljski Jevreji trguju s prodajom lažnih vesti i uznemiravaju građanstvo”.

Zvanična obaveštenja nisu umirila Beograđane koji su saznali da je vada otišla u Niš, a sa njom i državni trezor. Videli su i prazne kasarne Dunavske divizije.

– Veče je padalo, a neizvesnost sve veća – piše Milenović.

– Kod “Moskve”, “Ruskog cara”, u “Grand hotelu”, na ulicama, pred radnjama i po kućama žučna prepirka: je li već rat, ili nije. I najzad se sve utišalo. Noć između 28. i 29. jula zatekla je Beograd u mrtvoj tišini. Sa one strane Save i Dunava još veći tajac.

Međutim bilo je mnogo besanih očiju te noći. Za odbranu prestonice samoorganizovali su se i rasporedili duž obala stari četnici vojvoda Babunskog i Tankosića iz balkanskih ratova, mladići iz Sremskog i Banatskog dobrovoljačkog odreda i financi – carinska straža. Oni su videli duge senke, tamnije od noći, kad se autrougarska vojna kompozicija približila Železničkom mostu i konvoj šlepova punih vojnika, praćen monitorima, pojavio iz pravca Velikog ratnog ostrva.

– Pred ponoć se začu strahoviti tresak pod kojim je zadrhtala cela varoš. Eksplozija železničkog mosta na Savi razbudi i poslednje spavače. Zametnu se borba i nešto docnije zagrmeše topovi nad Savom i Dunavom – opisao je Milenović.

Elitna divizija srpske vojske u rovove ušla 29. jula

Čutuković je prve pucnje čuo ovako:

– Oko pola dvanaest čujem pucanj iz puške, odmah zatim čujem drugu, treću, nebrojeno pušaka. Na ulici se začu glas: “Ne gađaj lađu, nego krmare”. Kad je svanulo videsmo ispod mosta na levoj obali Save u najvećem neredu osam šlepova i jedna parobrod, svi prazni i bez žive duše.

Bio je to brod “Alkotmanj” koji je vukao šlepove s domobranskim pukom upućenim da zauzme, kako se verovalo, nebranjeni Beograd. Kad su meci pogodili kapetana i krmara, došlo je do haosa i desant je propao, a monitori su osuli paljbu na grad.

– Kad je svanulo Beograd je opazio prve austrijskim granatama izbušene i razrušene domove. Video je da je odista počeo rat u čijoj će prvoj bojnoj liniji biti – zabeležio je Milenović.

RATNIČKO RASPOLOŽENJE

U vreme objave rata 1914. godine, Beograd uošte nije bio zaštićen trupama, niti je bilo šta bilo ranije pripremljeno za njegovu neposrednu odbranu. Vojska se vratila da brani prestonicu tek pošto su je Beograđani sami odbranili u prvoj bici Velikog rata u noći između 28. i 29. jula 1914. godine, ostavio je svedočanstvo Đorđe Čutuković.

– Za vreme mira ne beše rešeno pitanje hoće li se Beograd braniti ili ne. Rešio ga je tek komandant Dunavske divizije, pukovnik Milivoje Anđelković, kome je kraljevska vlada ostavila da se u pitanju Beograda upravlja po svome nahođenju – zapisao je Čutuković.

– U donošenju ove sudbonosne odluke, po svoj prilici ga je inspirisalo ratničko raspoloženje beogradskog stanovništva, raspaljeno prvim podvizima finansijskih stražara i komita koji su junačkom i spontanom odbranom Beograda odbili podmukli napad neprijatelja.

(Večernje novosti – Boris Subašić)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *