Toma – Šešelj – Vučić

Tweet

Piše: Slobodan Turlakov

Ima ih, svakako dosta, koji se sećaju da su devedesetih godina, svakog dana imali prilike da vide trojku: Tomu – Šešelja –Vučića, kako krupnim i laganim koracima prolaze Knez Mihajlovom do Kalemegdana i natrag.

Toma i Šešelj kao podpredsednici Vlade i Vučić kao ministar informacija u istoj Vladi, koju je Šešelj uporno krštavao kao Vladu nacionalnog jedinstva, što SPC-ovci nisu nikad ponavljali, pa dakle ni prihvatili, mada su neprekidno baratali sa srpstvom. Ko znam možda, da ne bi povredili Crnogorce, sa kojima smo činili SR Jugoslaviju.

Ko je onda mogao da pomisli, da će se ta trojka raspasti, da će Toma i Vučić, napustiti radikalnu stranku i osnovati svoju naprednjačku, skupljajući u njoj svoje bivše drugove, radikale, koji su bili spremni da prihvate njihovo evropsko opredeljenje, i sve ono što je obeležavalo Tadićevu doktrinu: „Evropa nema alternativu“. Šta više, sa sigurnošću se može i mora govoriti, da je DS, preko pok.Mikija Rakića i omogućio stvaranje i same naprednjačke stranke.

Jednom, kad se bude pisala prava srpska istorija, kad se bude zavirilo u dokumenta, a i svedočenja, saznaće se takve stvari od kojih će se zavrteti u glavi, ali, na žalost, tad više neće biti u životu onih, koji će moći poturiti svoju glavu da se u njoj zavrti. Upravo sa tim faktom računaju svi ovi od 5. oktobra, na čelu sa Koštunicom A sa njim je računao i pok.Đinđić, mada smo i sada, posle 13 godina, daleko od istine šta je sve i s kim je sve činio Đinđić, za ono malo života i rada. Na štetu Srbije i srpstva.

Kad to kažemo, mislimo na nedavno objavljen „Dnevnik“ Jovana M. Jovanovića – Pižona, koji je kao visoki državni činovnik, pa pomoćnik ministra i ministar inostranih dela, poslanik u Londonu, blizak Pašiću i u Vladi i u stranci, baš kao i Prestolonasledniku, dakle kao čovek iz samog vrha vlasti, bio u prilici da mnogo, isuviše mnogo stvari sazna i zna, koje su nas, u mnogo čemu, ako ne i u svemu, ražalovali od poznavanja naše istorije, pogotovu one koja se odnosila na Prvi svetski rat, o njegovom „civilnom“ delu, kroz koji se stvaralo buduće Kraljevstvo SHS i spremala vladavina kralja Aleksandra, lišena stvarne brige za obnovu i povratak u život razorene i ubijene Srbije.

A saznali bismo još i više, daleko više i stravičnije, da nas priređivači (prof. Ljušić i Milošević) ovog „Dnevnika“, nisu zaštitili time što su sve bitne i ključne događaje ostavili u francuskom originalu, onako kako ih je Pižon zabeležio.

Valjda će se jednom naći neko, koji će želeti da otkrije celu istinu, i učiniti pristupačnim ono što je danas blisko samo znancima francuskog jezika. Valjda.

Tek, jednom će i ova sadašnja zbivanja, pretvorena u istoriju, postati stravična istina, i u najvećoj meri osuditi sve ono što se zbiva i u poslednje tri godine, dakle tzv. naprednjake, nastalih iz radikala, otkrivši tako svoje pravo pljačkaško, čak i gangstersko lice, dokazujući time da je njihov radikalski patrioizam bio laž, koja im je utoliko lakše omogućila pretapanje u stranku nezajažljivih lopova i definitivnih rasturača i uništitelja Srbije i srpstva.

Da ekipa evropske orijentacije, pa dakle i uništitelja Srbije i Srpstva, bude kompletna i delotvornija, Toma i Vučić, uveli su u svoje kolo i Dačića, koji je kao socijalista bio verziran, kroz nekoliko generacija, na rasturanju i ništenju Srbije, što im je bio jedini ispravan i pametan potez, sa stanovišta svojih htenja i planova.

Naravno, ni jedan takav potez od 5.oktobra, a svi su bili takvi, nije uspeo da bude dugo jedinstven, jer su svi oni, svak za sebe, težili svojoj vlasti i svojoj koristi, pa tako ni ova trojka nije uspela da ostane homogena, mada još uvek postojeća, iako klimava.

Kad će puknuti, i s koje strane, to još niko i ne sluti, a valjda ni oni sami to ne znaju. Da nisu tako brzo izvršavali naloge svojih zapadnih sponzora, možda bi još bili monolitni u svom jedinstvu. Ali, halapljiva vlastoljubivost Vučićeva, bez ograničenja i sputavanja, činila je i čini svoje, i moguće je očekivati da će prsnuti upravo sa njegove strane, pa dakle da dođe do nekakavog tandema Toma – Dačić, mada je to sporno s obzirom na Dačićevu evropsku ambiciju, koja ga vodi čak i do toga da zamrzne svoje šefovstvo u SPS-u.

Odista, šest meseci on o tome „razmišlja“. Od 14 decembra, tj. od njihovog poslednjeg Kongresa, on nikako da odredi uže rukovodstvo partije, oko sebe. Doduše, već je i ta odluka, da on, kao pojedinac, određuje uže rukovodstvo, daleko od svake prakse bilo koje stranke i partije, koje se kite demokratijom, što Dačiću ne smeta. Njemu ništa ne smeta, on je spreman i sposoban da svakom zatvori usta, bilo šta taj imao da kaže za njega. Iz svakog okršaja on je izlazio čitav, pa čak i nedirnut. Ono što zamisli, to ostvari. Blagodareći Vučiću, postao je ministar najeminentnijeg i najvažnijeg ministarstva, uprkos oskudnog obrazovanja, u koje nije ušlo čak ni znanje engleskog jezika, obaveznog za svakog činovnika tog ministarstva, a kamoli za njegovog šefa!

U stvari, on je Vučićeva najveća greška. Računao je da će biti i Dačićev dvojnik, da će Dačić biti tek i samo titularni „aus minister“. A ispalo je da mu je omogućio da bude šef i OEBS-a, da je tek na proputovanju kroz Beograd, da na sve strane širi svoju prisutnost i obaveznost, potpuno nezavisan i samostalan.

Nema sumnje, Dačić svim silama pokušava da bude drugi Svilanović, tj. da ostane kao neki funkcioner u EU, što je dosta mogućno, s obzirom na njegov dugi konferencijski staž, kroz koji se izvežbao da živi i preživljava konferencijske finese. A šta drugo ima da radi u Evropi, nego da ide sa sastanka na sastanak, da izigrava visokog činovnika, koji uz to ume i da – peva, što može da bude interesantno, pa čak i afirmativno, za te evropske buzdovane.

Koliko je taj čovek sav u svojoj karijeri, bez trunke bilo kakvih drugih obzira, videlo se kad je još u prvoj godini Tominog predsedničkog staža, najavio da će se na sledećim izborima kandidovati za predsednika Republike!

Niko da mu kaže – „Ej, bre, ko si ti, da budeš predsednik Srbije!“ Možda bi mu neko to i kazao, ali je i taj imao obzira prema Tomi predsedniku, jer to isto moglo bi da se kaže i za Tomu. Ko je pa on, kad je predsednik!

Međutim, ako ništa drugo, Toma je bio građevinski tehničar, šef jedne deonice na izgradnji pruge Beograd – Bar! A to je ipak nešto. Dok Dačić, sa svojom novinrskom diplomom, nije ni zavirio u neke novine, a kamoli da je za neke pisao. Doduše, mogao je da bude u nekima šef, kao socijalistički funkcioner, kakvi su i neki drugi bili.

Ali, rekosmo već, on je na sve spreman, pa i da da izjavi jednu takvu nesvarljivu glupost koja bi svakog ministra stavila pred buru negodovanja. „Srbija je izabrala vojnu neutralnost, ali je ipak postigla najveći stepen saradnje sa NATO, za jednu zemlju koja nije članica te alijanse“.

Zar tako nešto može da se kaže, zar je to politika jedne neutralne države!

Svakako nije, ali Srbija ni po čemu nije država, ona je sve više i vidnije pod okupacijom.

I tako, idemo putem koji nam je određen, a koji su Vučić i Dačić prihvatili, dok Toma kao da vrluda, te je zato, sve češće, na proputovanju kroz Beograd.

Ako je Dačić zainteresovan da sastavi kraj godine u OEBS-u, a Vučić da se izvuče iz tolikih uslova koji mu se postavljaju čas iz Berlina, čas iz Brisela, a on bi želeo i iz Vašingtona. Jer, iz Vašingtona pravi i obavezni još nisu stigli. A on se nadao da će idući u Ameriku, ići po ono što oni ima sve da mu kažu, na njegovu radost i važnost. Šta više:

„Građani će brzo videti koristi od posete Americi. – u pogledu političke stabilnosti, napretku ka EU, američkih investicija i boljeg života našeg naroda“.

No, ta poseta je otkazana, zbog smrtnog slučaja u porodici Bajdena, ali Vučić je ipak otišao, kao da nije u tu nesreću verovao. I dok su neki čauši koje je poveo u Ameriku, javljali o uspešnoj poseti, on se, siromah, vratio smrknutog lica i novinarima saopštio:

„Veoma je težak period pred nama, što po mom licu možete da zaključite. Nikad nisam bio naročito lep, ali sad baš ne ličin ni na šta“

A onda se obratio građanima, pozivajući ih na „potpuno jedinstvo, jer se u narednom periodu mora da održi politika stabilnost, da bi mogla da se unapredi ekonomija i obezbedi sigurna budućnost.“

Otkud sad ove crne misli i predosećanja, kad je na nekoliko dana pred put, novinarima, sav ozaren, izjavio:

„Srpska ekonomija ja ozdravila. Više nam nisu potrebni krediti!“

Ovi i ovakvi „pikeji“ i „lupinzi“ su redovna pojava u Vučićevoj političkoj praksi, mada bi morao već jednom da shvati da to ne priliči jednom premijeru, da je to, u stvari, mlaćenje prazne slame, što bi se moglo očekivati da je i njemu već dosadilo, a kamoli građanstvu, kom se obraća.

Neki najavljuju da će doći do raskida između Tome i Vučića. Da će Toma čak da osnuje svoju stranku, kao i bivši predsednik Hrvatske, Jospipović. Sumnjamo. Šta će mu ona? I s kim bi da je popuni?

I tako, on će da nastavi da putuje, da daje belosvetske izjave o Srbiji, kao da ona nešto znači, ali i ti tamošnji predsednici su isto takvi putnici, pa se tako uzajamno pozivaju i posećuju, da ispune vreme.

Tek, ovih dana na skupu predsednika regiona, videsmo i predsednicu Kosova, što znači da je ona sasvim legitimna predsednica legitimne republike. U protivnom, otkud bi bila na tom skupu. Istina, Toma joj je dobacio da se ne zanosi time, ali ako je hteo da pokaže da Srbija nikad neće priznati Kosovo kao državu, trebalo je lepo da napusti taj skup, jer ionako on nije ništa značio.

Koliko se para sitnih država troši na takve besmislene skupove, to ni sam Bog ne zna. Tek gotovo da nema dana u kom se negde ne sastaju regionalni glavodržitelji i ne pričaju ono što su već toliko puta pričali. I sve u cilju stabilnosti i mira, dok Amerika, pod čijem se patronatom ti sastanci održavaju, na sve načine priprema opšti rat. Uostalom, ona je stalno u ratu. Od ratova i živi.

Naravno, to Vučiću ništa ne pomaže. I kraj pameti koja bi morala sve to da mu kaže i otkrije, a pre svega da sa Šiptarima nikada nismo živeli u bilo kakvoj slozi. Da je jedini Albanac koji nam je bio prijatelj, bio Esad Paša, kog su, radi pomaganja nama tokom povlačenja kroz Albaniju, čak je i 800 njih odveo na Solunski front, ubili kačaci 1920. u Parizu.

Vučić uprkos svem onom što se svakog dana dešava na Kosovu, obećava Albaniji puteve, od Niša do Drača, koji Srbiji nisu niukoliko potrebni, ali to traži Amerika, za svoje ratne planove. I što je glavno, mada poziva Albaniju da traže američke kredite (Zorana tvrdi tri milijarde evra), on izražava spremnost da, ako budu odbijeni, da će Srbija iz svojih sredstava pomoći tu izgradnju.

I dok kroz Srbiju idu neki predpotopski putevi, mnogi posuti, još uvek, sa makadanom, pa ni njega na nekim deonicama nema, već caruju rupčage…Vučić izigrava „galntuoma“ prema Albaniji, da time pokaže postojanje dobrosusedskih odnosa!

Strašno je sve to i toliko toga drugoga. Apeluje na političku stabilnost, a sve čini da je rasturi. Kao da traži za sebe i svoju politiku – nekakav alibi.

Sve je teže reći, ili Vučić ne ume da upravlja, ili upravlja kako mu naređuju, što ga ni jedno ni drugo ne preporučuje kao premijera.

A već o vladi nema šta da se govori. Jedini ministar koji poznaje svoj posao, koji u okviru tog posla ima veliko i uspešno iskustvo, radeći godinama za Svetsku banku, čiji je predstavnik bio čak i u Ukrajini, jeste dr Dušan Vujović. Na žalost, on je toliko radio po svetu, da se ima utisak da se odrodio, i da on u svemu radi kako treba Svetskoj banci, čiji je, kako kaže, penzioner, a nama bi trebao neko ko će biti isto tako stručan ali i naklonjen nama, tražeći povoljan izlaz za nas.

Verovatno je stručna i iskustvena Kori Udovički, ali u finansijskim poslovima, a ona sada radi čisto pravničke poslove, oko državne uprave i lokalne samouprave, a u njoj se najviše krade i najviše se krše sve propisi, jer su samoupravni moćnici , moćnici i u SNS.

Čak se i unutar vlade krade, odn. jedan drugog „potpomažu“. Onaj buzdovan iz Kruševca, što je samog sebe oslobodio od odgovornosti zbog pada helikoptera, dobio je od svog kolege iz kulture, potporu za firme svoje supruge i svoga sina. I tu se dao osloboditi od bilo kakve odgovornosti, jer, kako kaže, čitavu godinu i više dana nije zavirio u njihove firme, i prema tome ne zna šta oni rade i od koga dobijaju subvencije! Fantazija!

Vučić to sve zna, morao bi da zna kao šef Koordinacije obaveštajnih službi, i nikom ništa. Kao što je bilo nikom ništa i sa onim otrovanim kragujevačkim tortama, o kojima je toliko pisano, a onda, odjednom, muk!

Naravno, tako se ne vodi država, i to bi Vučić morao da zna, ali ono što on zna i po čemu se rukovodi, važnije je za njega, i zato Srbija pod njim ima da ide, kako narod kaže, u čabar.

Vučić bi morao već jednom da shvati da je jedno od bitnih obeležja pristojne države njeno pravosuđe. Koliko već dugo traje suđenje Šariću, a koliko Miškoviću, s kojima je toliko puta već ispirao usta, kako oni plaćaju medije koji su protiv njega, pa čak i da mu rade o glavi.

Iako mi ne podržavamo put ka Evropi, stanje u sudstvu ta Evropa ne samo da neprestano stavlja na tapet, već i otvaranje tih poglavlja zavisi od ispravnosti i ažurnosti sudstva. Ali, kako se može očekivati ekspeditivniji rad sudstva, čiji je šef asistent na pravnom fakultetu, kraj tolikih advokata, koji su u punom i pravm smislu reči, ispekli sudski zanat!

Isti je slučaj i sa resorom unutrašnjih poslova, koji je zapao nestručnom partijskom radniku, čak i ako bi mu se priznao sporni megatrendovski doktorat, on je obeležen ekonomskom strukom, koja nema nikakve veze sa policijom. Ali, taj Stefanović, kao i Selaković su doušnici Vučićevi, a za njega je to bitno i odlučujuće.

U najznačajnije faktore današnje vlade spada svakako i guvernerka Narodne banke, koju je prekrio sam mrak, kao i odvratna gramzivost, koja se ničim ne može pravdati. Zna li se da je ona visoki funkcioner u SNS, to se onda sa punim pravom njena odgovornost u tom pogledu prenosi na Vučića, koji ni jednom nije opomenuo tu gospođu, da ta njena gramzivost, u času kad je narod zapao u bedu, u najvećoj meri sramota za vladavinu SNS.

Poznati i razglašeni radikal, prof. Dr Aleksandar Martinović, koji je bio u pravom smislu reči perjanica radikalskih poslanika, nedavno je prišao svom nekadašnjem radikalskom prijatelju Vučiću, pa se, i kraj proglašavanja, jednostrukih platežnih funkcija, rasprostro na četiri, jer mora čovek „da izdržava porodicu“ Pre neki dan je krajnje arogantno izjavio: „Vladamo Srbijom, a uskoro ćemo vladati i Vojvodinom!“

Ona Zorana Mihajlović, sad odjednom počela da hvali izgradnju Koridora. Čak tvrdi kako se deset puta brže gradi, nego što se gradio za vreme prethodnih, ako se uopšte bilo šta gradilo.

A mesec dana pre te izjave, tvrdila je kako se tek 15 km. puteva izgradi godišnje, a sad cela Srbija gradi puteve, diže mostove!

Podsetila je publiku i na svoju lepotu, izjavljujući da joj neki zameraju što je ne koristi dovoljno.. Od kako je lepa Kolinda zasela u predsedničku fotelju Hrvatske, verovatno i ona mašta da svoju lepotu nagradi takvom istom foteljom, pa malo – malo nešto ima da zameri predsedniku Tomi, što uzbuni njegovu savetnicu Pak, da joj ravnom merom odgovori.

Ostaje da se čeka, da ta Zemunka jednom opomene Zoranu da i ona ima vidnu lepotu, ali je nikom ne natura.

Samo i Zorana nije mutava, ima ona iza sebe Trilateralu, kao što je Kolinda imala NATO.

*

Koliko toga se zbilo od postojanje trojke Toma – Šešelj – Vučić, od vremena kad su se svakodnevno viđali, dok su lagano marširali krupnim koracima kroz Knez Mihajlovu ulicu, predstavljajući one koji su omogućili Vladu nacionalnog jedinstva, kako je Šešelj nazivao.

Mogao je da je nazove i kao Vladu nacionalnog spasa.

Ali, eto, desilo se, oni koji su mu bili zakleti krilni ađutanti, raskrstili su sa nacionalnim, pa i sa spasom.

Postali su Evropljani, za mnoge – izdajnici.

Hoće li jednog časa pomisliti da je nužno da odu u Sabornu crkvu, da zamole pop Lukića da ih razreši one zakletve, koje su tu, u toj crkvi, dali i potpisali Šešelju…

Ili ih je patrijarh i bez te molbe, razrešio?

Sve je moguće!

Sem opstanka Srbije… sa njima…

Tweet