Тома – Шешељ – Вучић

Tweet

Пише: Слободан Турлаков

Има их, свакако доста, који се сећају да су деведесетих година, сваког дана имали прилике да виде тројку: Тому – Шешеља –Вучића, како крупним и лаганим корацима пролазе Кнез Михајловом до Калемегдана и натраг.

Тома и Шешељ као подпредседници Владе и Вучић као министар информација у истој Влади, коју је Шешељ упорно крштавао као Владу националног јединства, што СПЦ-овци нису никад понављали, па дакле ни прихватили, мада су непрекидно баратали са српством. Ко знам можда, да не би повредили Црногорце, са којима смо чинили СР Југославију.

Ко је онда могао да помисли, да ће се та тројка распасти, да ће Тома и Вучић, напустити радикалну странку и основати своју напредњачку, скупљајући у њој своје бивше другове, радикале, који су били спремни да прихвате њихово европско опредељење, и све оно што је обележавало Тадићеву доктрину: „Европа нема алтернативу“. Шта више, са сигурношћу се може и мора говорити, да је ДС, преко пок.Микија Ракића и омогућио стварање и саме напредњачке странке.

Једном, кад се буде писала права српска историја, кад се буде завирило у документа, а и сведочења, сазнаће се такве ствари од којих ће се завртети у глави, али, на жалост, тад више неће бити у животу оних, који ће моћи потурити своју главу да се у њој заврти. Управо са тим фактом рачунају сви ови од 5. октобра, на челу са Коштуницом А са њим је рачунао и пок.Ђинђић, мада смо и сада, после 13 година, далеко од истине шта је све и с ким је све чинио Ђинђић, за оно мало живота и рада. На штету Србије и српства.

Кад то кажемо, мислимо на недавно објављен „Дневник“ Јована М. Јовановића – Пижона, који је као високи државни чиновник, па помоћник министра и министар иностраних дела, посланик у Лондону, близак Пашићу и у Влади и у странци, баш као и Престолонаследнику, дакле као човек из самог врха власти, био у прилици да много, исувише много ствари сазна и зна, које су нас, у много чему, ако не и у свему, ражаловали од познавања наше историје, поготову оне која се односила на Први светски рат, о његовом „цивилном“ делу, кроз који се стварало будуће Краљевство СХС и спремала владавина краља Александра, лишена стварне бриге за обнову и повратак у живот разорене и убијене Србије.

А сазнали бисмо још и више, далеко више и стравичније, да нас приређивачи (проф. Љушић и Милошевић) овог „Дневника“, нису заштитили тиме што су све битне и кључне догађаје оставили у француском оригиналу, онако како их је Пижон забележио.

Ваљда ће се једном наћи неко, који ће желети да открије целу истину, и учинити приступачним оно што је данас блиско само знанцима француског језика. Ваљда.

Тек, једном ће и ова садашња збивања, претворена у историју, постати стравична истина, и у највећој мери осудити све оно што се збива и у последње три године, дакле тзв. напредњаке, насталих из радикала, откривши тако своје право пљачкашко, чак и гангстерско лице, доказујући тиме да је њихов радикалски патриоизам био лаж, која им је утолико лакше омогућила претапање у странку незајажљивих лопова и дефинитивних растурача и уништитеља Србије и српства.

Да екипа европске оријентације, па дакле и уништитеља Србије и Српства, буде комплетна и делотворнија, Тома и Вучић, увели су у своје коло и Дачића, који је као социјалиста био верзиран, кроз неколико генерација, на растурању и ништењу Србије, што им је био једини исправан и паметан потез, са становишта својих хтења и планова.

Наравно, ни један такав потез од 5.октобра, а сви су били такви, није успео да буде дуго јединствен, јер су сви они, свак за себе, тежили својој власти и својој користи, па тако ни ова тројка није успела да остане хомогена, мада још увек постојећа, иако климава.

Кад ће пукнути, и с које стране, то још нико и не слути, а ваљда ни они сами то не знају. Да нису тако брзо извршавали налоге својих западних спонзора, можда би још били монолитни у свом јединству. Али, халапљива властољубивост Вучићева, без ограничења и спутавања, чинила је и чини своје, и могуће је очекивати да ће прснути управо са његове стране, па дакле да дође до некакавог тандема Тома – Дачић, мада је то спорно с обзиром на Дачићеву европску амбицију, која га води чак и до тога да замрзне своје шефовство у СПС-у.

Одиста, шест месеци он о томе „размишља“. Од 14 децембра, тј. од њиховог последњег Конгреса, он никако да одреди уже руководство партије, око себе. Додуше, већ је и та одлука, да он, као појединац, одређује уже руководство, далеко од сваке праксе било које странке и партије, које се ките демократијом, што Дачићу не смета. Њему ништа не смета, он је спреман и способан да сваком затвори уста, било шта тај имао да каже за њега. Из сваког окршаја он је излазио читав, па чак и недирнут. Оно што замисли, то оствари. Благодарећи Вучићу, постао је министар најеминентнијег и најважнијег министарства, упркос оскудног образовања, у које није ушло чак ни знање енглеског језика, обавезног за сваког чиновника тог министарства, а камоли за његовог шефа!

У ствари, он је Вучићева највећа грешка. Рачунао је да ће бити и Дачићев двојник, да ће Дачић бити тек и само титуларни „аус министер“. А испало је да му је омогућио да буде шеф и ОЕБС-а, да је тек на пропутовању кроз Београд, да на све стране шири своју присутност и обавезност, потпуно независан и самосталан.

Нема сумње, Дачић свим силама покушава да буде други Свилановић, тј. да остане као неки функционер у ЕУ, што је доста могућно, с обзиром на његов дуги конференцијски стаж, кроз који се извежбао да живи и преживљава конференцијске финесе. А шта друго има да ради у Европи, него да иде са састанка на састанак, да изиграва високог чиновника, који уз то уме и да – пева, што може да буде интересантно, па чак и афирмативно, за те европске буздоване.

Колико је тај човек сав у својој каријери, без трунке било каквих других обзира, видело се кад је још у првој години Томиног председничког стажа, најавио да ће се на следећим изборима кандидовати за председника Републике!

Нико да му каже – „Еј, бре, ко си ти, да будеш председник Србије!“ Можда би му неко то и казао, али је и тај имао обзира према Томи председнику, јер то исто могло би да се каже и за Тому. Ко је па он, кад је председник!

Међутим, ако ништа друго, Тома је био грађевински техничар, шеф једне деонице на изградњи пруге Београд – Бар! А то је ипак нешто. Док Дачић, са својом новинрском дипломом, није ни завирио у неке новине, а камоли да је за неке писао. Додуше, могао је да буде у некима шеф, као социјалистички функционер, какви су и неки други били.

Али, рекосмо већ, он је на све спреман, па и да да изјави једну такву несварљиву глупост која би сваког министра ставила пред буру негодовања. „Србија је изабрала војну неутралност, али је ипак постигла највећи степен сарадње са НАТО, за једну земљу која није чланица те алијансе“.

Зар тако нешто може да се каже, зар је то политика једне неутралне државе!

Свакако није, али Србија ни по чему није држава, она је све више и видније под окупацијом.

И тако, идемо путем који нам је одређен, а који су Вучић и Дачић прихватили, док Тома као да врлуда, те је зато, све чешће, на пропутовању кроз Београд.

Ако је Дачић заинтересован да састави крај године у ОЕБС-у, а Вучић да се извуче из толиких услова који му се постављају час из Берлина, час из Брисела, а он би желео и из Вашингтона. Јер, из Вашингтона прави и обавезни још нису стигли. А он се надао да ће идући у Америку, ићи по оно што они има све да му кажу, на његову радост и важност. Шта више:

„Грађани ће брзо видети користи од посете Америци. – у погледу политичке стабилности, напретку ка ЕУ, америчких инвестиција и бољег живота нашег народа“.

Но, та посета је отказана, због смртног случаја у породици Бајдена, али Вучић је ипак отишао, као да није у ту несрећу веровао. И док су неки чауши које је повео у Америку, јављали о успешној посети, он се, сиромах, вратио смркнутог лица и новинарима саопштио:

„Веома је тежак период пред нама, што по мом лицу можете да закључите. Никад нисам био нарочито леп, али сад баш не личин ни на шта“

А онда се обратио грађанима, позивајући их на „потпуно јединство, јер се у наредном периоду мора да одржи политика стабилност, да би могла да се унапреди економија и обезбеди сигурна будућност.“

Откуд сад ове црне мисли и предосећања, кад је на неколико дана пред пут, новинарима, сав озарен, изјавио:

„Српска економија ја оздравила. Више нам нису потребни кредити!“

Ови и овакви „пикеји“ и „лупинзи“ су редовна појава у Вучићевој политичкој пракси, мада би морао већ једном да схвати да то не приличи једном премијеру, да је то, у ствари, млаћење празне сламе, што би се могло очекивати да је и њему већ досадило, а камоли грађанству, ком се обраћа.

Неки најављују да ће доћи до раскида између Томе и Вучића. Да ће Тома чак да оснује своју странку, као и бивши председник Хрватске, Јоспиповић. Сумњамо. Шта ће му она? И с ким би да је попуни?

И тако, он ће да настави да путује, да даје белосветске изјаве о Србији, као да она нешто значи, али и ти тамошњи председници су исто такви путници, па се тако узајамно позивају и посећују, да испуне време.

Тек, ових дана на скупу председника региона, видесмо и председницу Косова, што значи да је она сасвим легитимна председница легитимне републике. У противном, откуд би била на том скупу. Истина, Тома јој је добацио да се не заноси тиме, али ако је хтео да покаже да Србија никад неће признати Косово као државу, требало је лепо да напусти тај скуп, јер ионако он није ништа значио.

Колико се пара ситних држава троши на такве бесмислене скупове, то ни сам Бог не зна. Тек готово да нема дана у ком се негде не састају регионални главодржитељи и не причају оно што су већ толико пута причали. И све у циљу стабилности и мира, док Америка, под чијем се патронатом ти састанци одржавају, на све начине припрема општи рат. Уосталом, она је стално у рату. Од ратова и живи.

Наравно, то Вучићу ништа не помаже. И крај памети која би морала све то да му каже и открије, а пре свега да са Шиптарима никада нисмо живели у било каквој слози. Да је једини Албанац који нам је био пријатељ, био Есад Паша, ког су, ради помагања нама током повлачења кроз Албанију, чак је и 800 њих одвео на Солунски фронт, убили качаци 1920. у Паризу.

Вучић упркос свем оном што се сваког дана дешава на Косову, обећава Албанији путеве, од Ниша до Драча, који Србији нису ниуколико потребни, али то тражи Америка, за своје ратне планове. И што је главно, мада позива Албанију да траже америчке кредите (Зорана тврди три милијарде евра), он изражава спремност да, ако буду одбијени, да ће Србија из својих средстава помоћи ту изградњу.

И док кроз Србију иду неки предпотопски путеви, многи посути, још увек, са макаданом, па ни њега на неким деоницама нема, већ царују рупчаге…Вучић изиграва „галнтуома“ према Албанији, да тиме покаже постојање добросуседских односа!

Страшно је све то и толико тога другога. Апелује на политичку стабилност, а све чини да је растури. Као да тражи за себе и своју политику – некакав алиби.

Све је теже рећи, или Вучић не уме да управља, или управља како му наређују, што га ни једно ни друго не препоручује као премијера.

А већ о влади нема шта да се говори. Једини министар који познаје свој посао, који у оквиру тог посла има велико и успешно искуство, радећи годинама за Светску банку, чији је представник био чак и у Украјини, јесте др Душан Вујовић. На жалост, он је толико радио по свету, да се има утисак да се одродио, и да он у свему ради како треба Светској банци, чији је, како каже, пензионер, а нама би требао неко ко ће бити исто тако стручан али и наклоњен нама, тражећи повољан излаз за нас.

Вероватно је стручна и искуствена Кори Удовички, али у финансијским пословима, а она сада ради чисто правничке послове, око државне управе и локалне самоуправе, а у њој се највише краде и највише се крше све прописи, јер су самоуправни моћници , моћници и у СНС.

Чак се и унутар владе краде, одн. један другог „потпомажу“. Онај буздован из Крушевца, што је самог себе ослободио од одговорности због пада хеликоптера, добио је од свог колеге из културе, потпору за фирме своје супруге и свога сина. И ту се дао ослободити од било какве одговорности, јер, како каже, читаву годину и више дана није завирио у њихове фирме, и према томе не зна шта они раде и од кога добијају субвенције! Фантазија!

Вучић то све зна, морао би да зна као шеф Координације обавештајних служби, и ником ништа. Као што је било ником ништа и са оним отрованим крагујевачким тортама, о којима је толико писано, а онда, одједном, мук!

Наравно, тако се не води држава, и то би Вучић морао да зна, али оно што он зна и по чему се руководи, важније је за њега, и зато Србија под њим има да иде, како народ каже, у чабар.

Вучић би морао већ једном да схвати да је једно од битних обележја пристојне државе њено правосуђе. Колико већ дуго траје суђење Шарићу, а колико Мишковићу, с којима је толико пута већ испирао уста, како они плаћају медије који су против њега, па чак и да му раде о глави.

Иако ми не подржавамо пут ка Европи, стање у судству та Европа не само да непрестано ставља на тапет, већ и отварање тих поглавља зависи од исправности и ажурности судства. Али, како се може очекивати експедитивнији рад судства, чији је шеф асистент на правном факултету, крај толиких адвоката, који су у пуном и правм смислу речи, испекли судски занат!

Исти је случај и са ресором унутрашњих послова, који је запао нестручном партијском раднику, чак и ако би му се признао спорни мегатрендовски докторат, он је обележен економском струком, која нема никакве везе са полицијом. Али, тај Стефановић, као и Селаковић су доушници Вучићеви, а за њега је то битно и одлучујуће.

У најзначајније факторе данашње владе спада свакако и гувернерка Народне банке, коју је прекрио сам мрак, као и одвратна грамзивост, која се ничим не може правдати. Зна ли се да је она високи функционер у СНС, то се онда са пуним правом њена одговорност у том погледу преноси на Вучића, који ни једном није опоменуо ту госпођу, да та њена грамзивост, у часу кад је народ запао у беду, у највећој мери срамота за владавину СНС.

Познати и разглашени радикал, проф. Др Александар Мартиновић, који је био у правом смислу речи перјаница радикалских посланика, недавно је пришао свом некадашњем радикалском пријатељу Вучићу, па се, и крај проглашавања, једноструких платежних функција, распростро на четири, јер мора човек „да издржава породицу“ Пре неки дан је крајње арогантно изјавио: „Владамо Србијом, а ускоро ћемо владати и Војводином!“

Она Зорана Михајловић, сад одједном почела да хвали изградњу Коридора. Чак тврди како се десет пута брже гради, него што се градио за време претходних, ако се уопште било шта градило.

А месец дана пре те изјаве, тврдила је како се тек 15 км. путева изгради годишње, а сад цела Србија гради путеве, диже мостове!

Подсетила је публику и на своју лепоту, изјављујући да јој неки замерају што је не користи довољно.. Од како је лепа Колинда засела у председничку фотељу Хрватске, вероватно и она машта да своју лепоту награди таквом истом фотељом, па мало – мало нешто има да замери председнику Томи, што узбуни његову саветницу Пак, да јој равном мером одговори.

Остаје да се чека, да та Земунка једном опомене Зорану да и она има видну лепоту, али је ником не натура.

Само и Зорана није мутава, има она иза себе Трилатералу, као што је Колинда имала НАТО.

*

Колико тога се збило од постојање тројке Тома – Шешељ – Вучић, од времена кад су се свакодневно виђали, док су лагано марширали крупним корацима кроз Кнез Михајлову улицу, представљајући оне који су омогућили Владу националног јединства, како је Шешељ називао.

Могао је да је назове и као Владу националног спаса.

Али, ето, десило се, они који су му били заклети крилни ађутанти, раскрстили су са националним, па и са спасом.

Постали су Европљани, за многе – издајници.

Хоће ли једног часа помислити да је нужно да оду у Саборну цркву, да замоле поп Лукића да их разреши оне заклетве, које су ту, у тој цркви, дали и потписали Шешељу…

Или их је патријарх и без те молбе, разрешио?

Све је могуће!

Сем опстанка Србије… са њима…

Tweet