Топли рат у Београду

Topli rat u Beogradu

22 novembra 2015

Aleksandar-Apostolovski-velikaPiše: Aleksandar Apostolovski

Zar su od svih gradova na svetu morali da izaberu baš ovaj? Hemfri Bogart je u filmskom klasiku „Kazablanka“, u ulozi razočaranog emigranta Rika Blejna, na sličan način komentarisao ulazak bivše izgubljene ljubavi u njegov noćni klub, gde su se okupljali avanturisti, begunci, izbeglice, lake žene i špijuni. Rik se, valjda je to poznato, predstavlja kao neutralan tip koji želi da ostane van svega, što dalje od ništavnog sveta kojeg prezire. Na kraju, kada je svoju vernu ljubu ispratio na avion, s jednim od preobraćenih bitangi je pobegao na slobodnu teritoriju, uz početak jednog divnog prijateljstva.

Kako će, dakle, odigrati Srbija, kada se osnovano sumnja da su Amerikanci i Rusi ponovo izabrali Beograd za geopolitičku, diplomatsku i špijunsku eksteritoriju? To znači da nas čekaju dva scenarija srpskog rimejka „Kazablanke“. Jedan je nada da ćemo dobro istrgovati i ostati netaknuti u postmodernističkom bipolarnom svetu novog hladnog rata koji nagoveštava da ledeno doba neće biti izazvano samo klimatskim promenama. Sledi li, onda, topli rat u Beogradu? Druga mogućnost, s obzirom na naš tradicionalni trgovački talenat, kada smo na svakoj aukciji istorije odlazili da kupimo zlatnu polugu, a vraćali se s ciglom, predznak je katastrofe.

Na ušću gde se ne ulivaju samo dve reke, već i dve ideologije, dve religije i dva univerzuma, na samoj liniji razdvajanja između istoka i zapada, u isto vreme borave generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg i dobrovoljci Donbasa. Beogradsko dete Jens, koje je od kuće pobeglo u NATO, obavestio je Vučića da se ukida zabrana leta za srpske avione na jugu Srbije. Dvodnevni boravak genseka Zapadne vojne alijanse usledio je posle posete premijera Vučića Rusiji, gde je od kolege Medvedeva dobio ruski smartfon, a od Putina nešto što znaju samo njih dvojica. I, gle slučajnosti, Stoltenberg je boravio u Beogradu uoči sutrašnje posete Vučića Kini.

Savez dobrovoljaca Donbasa je bio manje upadljiv u javnom prostoru, mada nisu došli kao ilegalci. Na konferenciji za štampu u strogom centru Beograda, dok smo saznavali kako su od 1999. godine Leskovac i Vranje bili nevidljivi za radare naše vojske, momci iz Donbasa ponudili su saradnju srpskim dobrovoljcima na budućim razvojnim projektima.

Već će početkom decembra u Beogradu, Srbija kao predsedavajuća Oebsa biti domaćin ministarske konferencije na koju će, kako mi je juče rekao šef diplomatije Ivica Dačić, sigurno doći njegov ruski kolega Sergej Lavrov.

– Američki državni sekretar Džon Keri će najverovatnije doći – kazao je Dačić.

Ako se Keri i Lavrov pojave zajedno u beogradskoj „Areni”, to će značiti da ćemo dobiti ne samo Vučića sa smanjenim spoljnim i krvnim pritiskom, uz Dačića čiji će osmeh delimično pokvariti raspoloženje Vučiću, već će mnogo važnija biti potvrda da je Beograd zaista izabran za neutralnu zonu gde će se praviti diplomatski i obaveštajni dilovi. Ako se probudi naš trgovački instinkt, možemo biti zadovoljni bakšišom. To bi značilo da su nas, uz navalu jednih i drugih, i jedni i drugi zapravo ostavili na miru.

Još je prošle godine bilo očigledno da na svaki dolazak Rusa ili Amerikanaca u prestonicu, odmah ili istovremeno, stižu i oni drugi. Tako su članovi Trilateralne komisije, moćne svetske ekipe, došli pošto je u srpskoj prestonici boravio Vladimir Putin, a po pljusku marširala srpska vojska. I svi su ministri herojski kisnuli, gledajući u Vučića, koji kao da obožava da ga nebo zaliva jer valjda misli da će tako narasti na 70 odsto. Čak smo videli i zalizanog Tasovca. Jedino je Palma stavio kesu na glavu. I to, zamislite, na sopstvenu.

Međutim, čim su se Rusi spakovali, naišli su trilateralci. Ali ne da bi posmatrali maketu „Beograda na vodi”. Kako Trilateralu inače smatraju svetskom vladom u senci, njeni istaknuti članovi su to želeli da demonstriraju na taj način što su za mesto samita izabrali upravo Palatu „Srbija” i svečane salone gde je Putin razgovarao s Vučićem. Bilo mi je jasno, jer sam bio prisutan na oba događaja. I kada je Vladimir Vladimirovič šetao nekadašnjim građevinskim carstvom Titovog doba, s kancelarijama velikim kao sportske hale, zvanim SIV, i kada se ispijalo vino na diskretnom svečanom večernjem prijemu trilateralista.

Ali, povlašćeni ili prokleti status, kako vam drago, Beograd je imao i u prošlosti. Nedavno sam intervjuisao Leonida Petroviča Rešetnjikova, direktora Ruskog instituta za strateška istraživanja, penzionisanog na funkciji načelnika analitičke uprave ruske spoljne obaveštajne službe, naslednice mitskog KGB-a. Dakle, kao veliki mozak ruskih špijuna, penzionisan kao general-lajtnant, Rešetnjikov je odmah, po ukazu Putina, presvučen u moskovskog Bžežinskog, ali je zapravo drug Leonid svoju istinsku karijeru obaveštajca počeo negde u isto vreme, ali baš na istom mestu, kao i Vilijam Bil Montgomeri.




Rešetnjikov mi je pričao kako je posedovao takozvanu propusnicu broj tri, s kojom je mogao slobodno da ulazi u najskrivenije arhive KGB-a, kako u Moskvi, tako i po poslanstvima širom sveta. Ali, po svom ponovnom dolasku u Beograd, Rešetnjikov mi je priznao još nešto. Da je, kao operativac, skitajući po Knez Mihailovoj, lunjajući po pijacama i kupujući knjige na štandovima, upoznavao grad gde ste na Festu mogli da sretnete Roberta de Nira, a u hotelu „Metropol” najtraženijeg teroristu sveta, Karlosa Šakala, koga je pratio tadašnji mladi operativac Jovica Stanišić.

Da li su se tada vremenski i zanatski poklapale Montijeve i Leonidove misije? I šta je za to vreme u Beogradu radio Monti? Po povratku iz Vijetnama, gde je bio opaka „zelena beretka”, ratujući u džungli s vijetkongovcima prsa u prsa, nije se bacio među hipike, već ga Ameri školuju, kako bi stekao liderske veštine u nuklearnim i ekonomskim poslovima, o tome kako se kreiraju i potom ruše lideri, kako se stvaraju revolucije ili demokratija, kako se muti voda…

Potom neko, da li CIA, degažira Montija u Beograd, u prestonicu svih špijuna. On stiže prvi put polovinom sedamdesetih, kao najpoverljiviji čovek legendarnog Lorensa Iglbergera, ili, „Lorensa od Srbije”, koji je, u stara dobra vremena, važio za pokrovitelja mladog beogradskog bankara Slobodana Miloševića, u projektu „Jugo Amerika”… Posle Beograda, Monti odlazi u Moskvu, kao trgovački ataše, ali je sigurno da nije prodavao Rusima farmerke na crno.

I sada nas ne napušta. Bilo je samo pitanje vremena kada će promeniti agregatno stanje, te od ambasadora, pa potom biznismena, postati blizak Tomi Nikoliću i Aleksandru Vučiću.

Poznam mnoge koji misle da je Monti ponovo uključio svoje pojačalo u Beogradu, gde se, osim ruskih kagebeovskih igračina najvišeg ranga, poslatih od samog Putina, okuplja još ponešto moćnog sveta. Od Tonija Blera do Dejvida Petreusa, bivšeg direktora CIA i glavnokomandujućeg američkih snaga u Avganistanu, sada prerušenog u savetnika američke investicione kompanije „Kolberg Kravis Roberts” koji kupuje medije po Beogradu. Od televizije N1, do Grand produkcije, od Si-En-Ena do Ace Lukasa! U Lengliju savršeno dobro znaju kakav uticaj imaju narodnjaci na biračko telo. Koga će, onda, vrbovati Rusi? Možda Mitra Mirića?

I, konačno, ko zaista vlada beogradskim klubom „Kazablanka”? Da li je to neko od starih poznanika s novim licem? Ili su to lideri koje su izabrali Srbi?

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *