Topljenje nacionalnih potencijala

Topljenje nacionalnih potencijala

13 jula 2014

Dragomir-Andjelkovic-ProfilPiše: Dragomir Anđelković

Nacistička Nemačka je u okviru svog evropskog poretka Srbiji namenila mesto izvora sirovina, poljoprivrednih proizvoda i jeftine radne snage. Kako je neko rekao: malo toga novog ima pod kapom nebeskom. To potvrđuje već decenijama po nas razjedajući odnos evroatlantskih centara moći prema našoj privredi. Samo u periodu od 1990. do 2010. nivo naše industrijske proizvodnje pao je za 60 procenata dok je broj industrijskih radnika umanjen sa milion na trista hiljada! Štaviše, naša aktuelna industrijska proizvodnja, prema rečima dr Bojana Dimitrijevića, čak je za 10 odsto manja i u odnosu na 1998., kada se Srbija još nalazila pod tzv. drugim krugom sankcija. Otuda, izgleda da ako se naše ekonomske nedaće do 2000. godine primarno mogu objasniti delovanjem zapadnih faktora protiv nas, ono što je posle usledilo pada na dušu naših nesposobnih reformatora. Međutim, iako je rečeno tačno, to je ipak uprošćeno objašnjenje. Zapadni moćnici su hteli tok privrednih događaja kakav nas je zadesio i u skladu sa njim su nam nametali idejna i kadrovska rešenja. To potvrđuju kako relevantne uporedne analize ekonomskih tokova u postsocijalističkim zemljama, tako i tekući zahtevi nekih EU struktura u vezi sa Železarom Smederevo.

TERANjE RUSKOG KAPITALA

U nekadašnjim socijalističkim zemljama Centralne Evrope trendovi deindustrijalizacije su znatno blaži nego kod nas, a njihov Bruto domaći proizvod je – makar i na osnovu razvoja sektora usluga, finansija, turizma – za oko 40 posto veći nego 1989 godine dok je kod nas oko 30 odsto manji! I ne radi se tu o tome da mađarski ili češki „reformatori“ nisu bili korumpirani, neodgovorni, samoživi i neuki. Naprosto, tim državama je namenjeno bolje mesto u okvirima evroatlantskog poretka nego našoj! Nije im toliko „pomagano“ kao nama da unište sve što stignu, odnosno ipak je selekcija pripadnika njihove nove političko-ekonomske „elite“ i smernica za njeno delovanje bila povoljnija nego u slučaju Srbije. Njoj nisu namenili samo što potpuniju postmodernu okupaciju već i totalnu devastaciju kako bi – kao element koji se ocenjuje nepokornim i otuda pre ili kasnije spremnim da se pobuni– imala što manje snage za nacionalnu emancipaciju u povoljnijim geopolitičkim uslovima.

Radi toga se kod nas sistematski – kako u jednoj analizi vrlo utemeljeno ističe Boris Šmeljev, istaknuti ruski ekspert za Balkan – koči dotok kapitala iz Rusije, i to pogotovo u strateški važne sektore.Zapadni centri moći, počevši od 5. oktobra 2000. godine,  preko svog propagandnog aparata i klijentskih struktura u našoj administraciji, nastoje da svim sredstvima otežavaju poslovanje ruskim kompanijama u Srbiji, odnosno da destimulišu njihov dolazak. Naravno, kada su na samom državnom vrhu Srbije bili ljudi koji su fanatično prozapadno nastrojeni, to je bilo lakše. No, i kada je državno rukovodstvo znatno naklonjenije Rusima,  s obzirom na dubinsku okupacionu prepariransot našeg sistem, uvek u administraciji ima mnogo ljudi koji Rusima mogu i hoće da nanose štetu. To može da se sagleda na primeru Železare Smederevo, ali se tu, između ostalog, vidi još nešto. Za okupatore nije nepodoban samo ruski kapital, već i svaki drugi koji može da doprinese revitalizaciji srpskog realnog ekonomskog sektora. Rusima je položaj najteži, ali se i Amerikancima ili bilo kome drugom sa Zapada, ko ne razume da su priče o slobodi poslovanja obične bajke pa se rukovodi čisto poslovnom logikom, podkresuju krila ako požele da uzlete na srpsko industrijsko nebo kome je namenjeno potpuno mrtvilo.

Svi znamo šta je Železara Smederevo i kakav ona, kada ozbiljno radi, ima značaj za spoljnotrgovinski bilans Srbije, pokretanje čitavog niza kooperanata i život jednog ne baš malog grada. Bez obzira na probleme koje ima, u pitanju je industrijski gigant u kome radi preko pet hiljada radnika a na koji je do pre nekoliko godina otpadalo oko 20 procenata našeg izvoza. Onda su, da sada u to šire ne ulazimo, otišli Amerikanci a država je dobila fabriku za koju je delovalo da nikome više ne treba. Njeno zatvaranje bi predstavljalo veliki udar za našu već skoro uništen industriju, a njeno održavanje u životu uz pomoć budžetskih infuzija košta nas 5-10 miliona evra mesečno. To je ogroman trošak ali kada se stvari sagledaju dublje i tu postoje neki plusevi: taj novac se preliva u železnicu, elektroprivredu, zdravstveni i penzioni fond, smederevsku potrošnju.

Ukratko, železara je veliki nacionalni teret ali i njeno zatvaranje je svojevrsna katastrofa. I šta je rešenje? Pa da je neko preuzme makar i uz izvesne jednokratne dotacije (a još bolje bez njih), ali uz čvrste garancije da će u dužem periodu raditi, a ne iz nje isisati preostale životne sokove i onda kao„US Steel“ gotovo preko noći pobeći. Tako nešto, naizgled, deluje kao san. Međutim, očito nije. Još pre par godina pojavilo se nekoliko ruskih kompanija (direktno iz Rusije ili pak inostranih filijala ruskog kapitala), koje su našle računicu da preuzmu našu železaru. No, počele su zavrzlame sa naše strane. S obzirom da se radi o gubitašu, umesto da naša tadašnja vlast nađe neki modalitet da putem direktne pogodbe nekome prepusti železaru, krenulo su u tendersku proceduru, kao da prodajemo zlatnu koku tipa Telekoma. Naravno, sve to je predstavljalo put u propast. Tender je propao i delovalo je da će svi investitori koji su za železaru pokazali interesovanje od nje bežati kao đavo od krsta.

Srećom, posle promene na državnom vrhu Srbije sredinom 2012. godine – što se desilo dok je bila u toku tenderska procedura otpočeta neposredno pre opštih izbora – došlo je do izvesnih promena u menadžmentu železare. S obzirom na okolnosti u kojima se ona nalazi one nisu dovoljne da bi se preduzeće suštinski pokrenulo ali su bile bitan faktor vraćanja interesovanja stranih ulagača. Njima je već dovoljno da imaju sa kim kompetentno da razgovaraju da bi se na neku potencijalnu poslovnu mogućnost fokusirali. Tako su se ponovo aktivirali neki stari a došli su i novi interesenti za železaru. Ima tu i onih igrača koji deluju neozbiljno, ali su se pojavile dve ozbiljne kompanije koje se bave čelikom. Prva je ruska firma, odnosno njena evropska filijala „UnitedGroup“ (koja uporno pokušava da preuzme Železaru od 2012). Druga je američka kompanija „Esmark Group“.

TENDERSKA ZAMKA

Neću kategorički da sudim koja ponuda je bolja, ali koliko sam obavešten ruska je kompleksnija. Uz kvalitetan model poslovanja Rusi nude respektabilne garancije da će interesi Srbije biti zadovoljeni. Uz to nemaju teret prošlosti. Za razliku od dela američke ekipe, koja je proizašla iz kompanije koja se jednom već poigrala Železarom i otišla kada su stvari krenule nizbrdo na svetskom tržištu, ništa negativno ih ne vezuje za Smederevo. Neko će reći – da parafraziram sociologa Đuru Šušnjića – kada želje govore objektivnost se ne može čuti. Priznajem da radi postepene promene našeg stanja svestrane zavisnosti od Zapad, navijam da u Srbiji ojača rusko privredno, medijski, kulturno i svako drugo prisustvo. U tom svetlu gledam i na budućnost Železare. No, uistinu mi deluje i da je ruska ponuda bolja. Ipak, bio bih srećan ako bi bila prihvaćena i američka (uz čvrste garancije da će bar u srednjoročnom periodu njihova kompanija raditi u Srbiji). Najvažnije je da se prekine trend uništavanja svega što se da razoriti u srpskoj industriji. Nama treba reindsustrijalizacija ali za sada je već korak napred ako se prekine sa industrijskom destrukcijom. A neki krugovi i u Srbiji, i van nje, baš za nju navijaju!

Kako se priča, određeni predstavnici briselske administracije, u samoj EU i u našoj zemlji gde i u tom slučaju mešetare razne Devenporti, vrše pritisak da se Železara Smederevo zatvori. Navodno, ona je nepopravljiv gubitaš. Takav priča pada u vodu kada sagledamo da ima onih koji su spremni da je preuzmu, odnosno da dok ne stane na noge pokrivaju njene gubitke i tako rasterete budžet Srbije a spasu hiljade radnih mesta. Ipak, ona se i dalje ponavljaod strane našeg Ministarstva finansija a neki naši činovnici umesto da ponuđače čuvaju kao malo vode na dlanu, gledaju opet da ih oteraju.Jer, cilj je da se zatvori Železara kako bi potpuno bio dotučen metalski kompleks Srbije. Pad Smedereva pokreće širu lančanu reakciju sa razornim efektom za našu zemlju. Konačno, u svemu tome se ne krije samo potreba da što više budemo oslabljeni iz (geo)politički motiva. U pitanju je i nastojanje da obnovljena srpska proizvodnja čelika i složenijih čeličnih proizvoda (a njihov izvoz a ne eksport produkata proste obrade jeste cilj obe pomenute ozbiljne firme) ne postane konkurent evropskih proizvođača koji imaju svoje lobiste u administraciji EU, a za koje umesto za Srbiju, po kvislinškom difoltu, rade pojedini naši nekritički prozapadno orijentisani„eksperti“.

Njima kao da je zaštita sadašnjih kvota za proizvodnju čelika postojećih članica EU bitnija od budućnosti srpskog metalskog kompleksa pa stoga nastoje da destimulišu svakoga ko bi hteo da se ozbiljno pozabavi oživljavanjem Železare, bio on Rus ili Amerikanac. Zato se slepo ponovo priča o komplikovanoj i dugoj tenderskoj proceduri u vezi sa prodajom kompanije koja svaki dan ozbiljno košta državu i uz to klizi ka provaliji. Odugovlačenje procesa njene privatizacije put je u propast. Ono malo vitalnih sokova ubrzano nestaje a investitorima se šalje poruka: ne gubitke vreme već bežite iz Srbije. Dobro de, ako hoćete da šijete gaće i čarape (bez potcenjivanja tog posla), ali za nešto ozbiljnije Srbija nema amin evroaltangske „elite“. Zato se udara i na Južni tok i sve drugo što je za našu zemlju velika razvojna šansa.

Srpski državni vrh bi to morao brzo da shvati, a javnost da ga radi toga ozbiljno pritiska. Primer o kome smo govorili krajnje je slikovit i pogodan za to. U protivnom, neće nam pomoći  ni iskrene reformatorske želje (promene na bolje a ono što smo do sada imali bile su lažne reforme tj. destrukcija). Krajnje je vreme da Srbija i u ekonomskoj sferi počne da se ponaša nacionalno-pragmatično kao kada se radio o spoljnoj politici (koja zaslužuje pohvale). A kao što unutar EU možemo da nađemo partnere koji su spremni, makar tiho, da podrže naš izbalansiran geopolitički kurs, tako ima i onih koji shvataju da nacija koja želi da izbegne da bude puka sirovinska kolonija razvijenijih država mora da postupa u svom interesu a ne da pokorno sluša naloge onih koji su se već dokazali kao danajski darodavci.

Za Srbiju su EU integracije samo šansa (u koju lično sumnjam) da se brže i uspešnije razvija, ali one nisu razlog sa smodestrukciju. No, baš nju u mnogim segmentima od nas neki traže da nam dozvole da nastavimo kretanje EU magistralom (sa neizvesnim ishodom). Iracionalno bi bilo na to pristati a odnos prema Železari Smederevo je dobar test da li i dalje idemo takvom stranputicom ili se nešto menja u vezi sa pristupom vođenju srpske industrijske i generalno ekonomske politike. Ako se nađe model njene efikasne, brze (naravno i transparentne) privatizacije onda je to dobar novi početak. Opet, ako se dopusti njeno uništavanje i u tom kontekstu nametne neprimerena tenderska procedura, odnosno ponovljeni tender propadne – jasno je da se i dalje pasivno posmatra kako se srpskoj industriji kroji evroatalntski pokrov!

(Vidovdan.org)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Dinarac says:

    BRAVO

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *