Трагедија слома Прашког пролећа

Tragedija sloma Praškog proleća

24 aprila 2018

VELIKAN filmske umetnosti, češki reditelj koji je svetsku slavu stekao u Holivudu – Miloš Forman, napustio je životnu scenu 13. aprila. Umro je u SAD, u 86. godini.

„U životu bez iluzija, i filmovima koji su uvek bili veći od života, tipičan Čeh, sa vidljivom ironičnom distancom, stvorio je velika dela evropske filmske kulture, a onda, u Americi, velika dela američke kinematografije“, napisao je Emir Kusturica o svom filmskom učitelju, o „reditelju koji je obeležio epohu“.

Autor kultnih filmova „Let iznad kukavičjeg gnezda“ i „Amadeus“, ovenčanih Oskarima, boraveći u Beogradu davne 1987. godine kao gost Festa, dao je ekskluzivni intervju za NIN. Slavnog Formana intervjuisao je Milorad Vučelić, tada mladi novinar, a danas glavni i odgovorni urednik „Novosti“.

Prenosimo taj intervju objavljen 15. februara 1987, uz redakcijsku opremu…

NAJISTAKNUTIJI i najslavniji gost ovogodišnjeg Festa bio je nesumnjivo proslavljeni filmski reditelj i oskarovac Miloš Forman. Autor sjajnih filmova kao što su „Crni Petar“, „Ljubav jedne plavuše“, „Gori, moja gospođice“, „Svlačenje“, „Let iznad kukavičjeg gnezda“, „Kosa“, „Regtajm“, „Amadeus“, bio je i gost NIN.

I u izuzetno toploj, opuštenoj i gotovo prijateljskoj atmosferi, stvorenoj zahvaljujući Formanu, ali pre svega Emiru Kusturici, stalnom saradniku NIN, razgovarali smo više sati u Formanovom apartmanu u hotelu „Jugoslavija“.

* Kada ste se prvi put sreli sa filmom? Kakvo je to bilo iskustvo?

– Prvi put su me otac i majka odveli u bioskop kada sam imao pet godina. U to vreme zvučni film bio je sasvim uobičajen, a ja sam, ipak, što je apsurdno, gledao nemi film. Da paradoks bude veći, bila je to nema verzija čuvene češke opere „Prodana nevesta“ Bedžiha Smetane. Doživljaj je, ipak, bio izuzetan, jer gledaoci nisu marili što gledaju nemi film. Dok su slike promicale na bioskopskom platnu, publika je pevala sve numere iz opere. Ovo Smetanino delo, naime, svi znaju.

* U kakvoj ste porodici odrastali?

– Otac mi je bio učitelj, a majka domaćica od septembra do maja, a ostatak godine bismo provodili u Starim Splavama, letovalištu na predivnom jezeru, gde je vodila mali pansion. Ona je, u stvari, bila glava porodice. Imao sam i dva brata, mnogo starija od mene. Tako su me roditelji vaspitavali imajući u vidu sve iskustvo koje su stekli gajeći moju braću, pa mogu slobodno da kažem da sam dobio najviše što se vaspitanja tiče.

* Kako ste se školovali posle Drugog svetskog rata?

– Upisao sam se u internat. Sa mnom je bilo veoma interesantnih đaka. I Ivan Paser, i Vaclav Havel, pa i Jerži Skolimovski su išli u tu školu. Skolimovski zato što mu je majka – prelepa žena – bila poljski kulturni ataše, pa ga je poslala u internat jer nije imala vremena da se sama brine o njemu.

* Vaše prvo političko iskustvo dovodi se u vezu sa tom školom i jednim dečakom sa kojim ste išli u isti razred.

– Reč je, zaista, o mom prvom političkom iskustvu. Pre nego što ispričam priču, želeo bih da kažem kakva je tada bila politička situacija. Partija je obećavala da će uspostaviti najpravedniju i najpošteniju vlast koja je dotad postojala u ljudskim društvima. Niko od nas nije imao predrasuda ni prema komunistima, ni prema Rusiji. Treba da znate da Česi nikada nisu bili pod ruskom vlašću, kao i da su ideje komunizma bile dobrodošle u Čehoslovačkoj. Što se moje porodice tiče, polovina ih je bila u članstvu Komunističke partije: ne baš moji roditelji, ali mnogi drugi rođaci. Dva strica i tetka ubijeni su u koncentracionom logoru za vreme rata jer su bili komunisti. A moj srednji brat pridružio se 1944. ruskim partizanima u planinama i, prirodno, postao član Komunističke partije.

* Da li ste vi bili član Komunističke partije?

– Nikad nisam pripadao nijednoj političkoj partiji. A u to vreme bio sam premlad da bih se bavio politikom. Da se vratim priči… Ona govori o sinu veoma visokog partijskog rukovodioca, glavnog urednika jednog književnog časopisa i člana Centralnog komiteta partije. Taj dečak išao je sa mnom u razred…

* Bio je priglup…

– Nije to njegova greška. Prosto, nije bio dovoljno pametan. Uz to je bio veoma lenj i nije hteo ništa da uči. Dane je provodio sedeći i dremajući. Na kraju svakog tromesečja imao je najlošije ocene. Ko sa takvim ocenama završi godinu – mora da ponavlja razred. I šta se dešava? Pred završne ispite iznenada bane u školu njegov otac da bi razgovarao sa svim profesorima koji su bili u partiji. Kada smo dobili svedočanstvo, ispalo je da baš taj dečak ima najbolje ocene.

– Bila je to za nas strašna, neizmerno velika nepravda. Tim pre što su već tada neki učenici, inače briljantni po uspehu, bili izbačeni iz škole jer se nisu povinovali nekim političkim zahtevima novog socijalističkog režima. Zbog toga smo svi bili izuzetno povređeni. Bili smo mladi i svoja osećanja smo pokazivali onako kako nam je mladost nalagala. U to vreme sam imao petnaest ili šesnaest godina…

– Možda znate da čovek ako je pod toplim tušem, ne može da oseti da li neko mokri po njemu. I zato smo mi utorkom i petkom, kada je bio naš red za kupanje, čekali da se taj dečak dobro nasapunja i zatvori oči. Kada bi stao pod topli tuš – a to su ona velika kupatila sa mnogo tuševa – mi bismo ga okružili i mokrili po njemu. On nije ništa video ni primećivao, a mi smo se smejali iz sveg glasa. Trajalo je to neko vreme, dok jednog dana našu osvetu iznenada nije prekinuo jedan profesor. Desilo se da sam ja bio leđima okrenut pa ga nisam video kad je ušao. Svi moji drugovi su prestali i okrenuli se, samo sam ja ostao. Na nesreću, bio je to novi profesor koga su poslali radi ideološkog vaspitanja učenika. Sledećeg dana pozvao me je direktor škole i savetovao mi da se iz nje ispišem. Ja sam bio ponosit. Odbio sam, jer sam smatrao da nisam učinio ništa loše i da se mogu odbraniti. Objasnio mi je da, ako me oni izbace, što je bilo neminovno, dobijam karakteristiku zbog koje neću moći da se upišem ni u jednu drugu školu. Uspeo sam da se ispišem iz škole pre nego što je profesor zadužen za ideološko vaspitanje sazvao sastanak na kojem bi me izbacili. Otišao sam u Prag i tamo završio srednju školu.

* Slično tome je vaše iskustvo sa filmom „Ljubav jedne plavuše“?

– Slično, ali nije reč o političkom problemu. Usred snimanja filma rekli su mi da moram da prekinem i odem u Prag u studio. Tako sam prekinuo snimanje i iz Zruća se uputio u Prag na razgovor sa direktorima studija. Pratila me je Jara Papoušek. U studiju su nas odveli u projekcionu salu i pokazali nam ono što smo do tada snimili. Sve se odvijalo u mrtvoj tišini. Posle projekcije su nam rekli: „Drugovi, vi kažete da snimate komediju, a našim najboljim dramaturzima snimljeni materijali uopšte nisu smešni. Vi nas varate.“

– Bilo je veoma bolno čuti takve reči. Zahvaljujući hrabrosti vođe našeg snimanja, mogao sam, pošto sam obećao da ću raditi što smešnije scene, da nastavim.

– Inače, svaka tri dana smo iz Zruća dolazili u studio da vidimo razvijen filmski materijal. Kako smo dolazili kasno – snimali smo po celi dan – bili smo poslednji na redu u projekcionoj sali. Obično su pre naših snimaka prikazivali delove filma „Svaka kruna je dobra“. Dok smo čekali u hodniku pred salom, čuli smo da se svi grohotom smeju. Posle projekcije izlazili su i brisali suze od silnog smeha. A našim scenama niko se nije smejao, čak smo ih morali buditi po završetku projekcije. Čudno je samo to što se, kada je „Svaka kruna“ krenula u bioskope, niko nije smejao. Tu sam naučio da se po snimljenom materijalu film ne sme prosuđivati.

* Kakva je bila politička situacija u kulturi dok ste bili na univerzitetu?

– Veoma mučna. Ali je nama i pored toga bilo divno, najviše zbog toga što je veliki broj izuzetnih ljudi češke kulture pao u nemilost političara. Povukli su ih iz javnog života: nisu mogli snimati, pisati, objavljivati… Da bi mogli da zarade neku paru za život, davali su im da rade kao učitelji i profesori. Tako smo mi imali izuzetne profesore, a atmosfera je bila relativno liberalna. Dok sam studirao režiju, mogao sam gledati mnogo američkih filmova. Bilo je to dihotomično stanje: napolju je bilo hladno i stegnuto, unutra toplo i prijatno.

* Kakav je vaš odnos prema Praškom proleću?

– Moram priznati da zapravo nisam bio deo tih kretanja. Nekako sam radije koristio tu liberalniju klimu i opštu hrabrost da izađem iz zemlje. Još 1967. dobio sam ponudu presednika kompanije Gulf and Western da snimim film u Sjedinjenim Državama. Već u to vreme dopadala mi se ta ideja. Te godine sam snimio „Gori, moja gospođice“, i već taj film doneo nam je nešto deviza za koje smo kupili filmsku opremu. Dogovorio sam se i o nekoliko putovanja u Sjedinjene Države i Francusku, a spremao sam se i za svoj prvi film u Americi. Zbog svega toga nisam učestvovao u toj revoluciji u Čehoslovačkoj.

* Kako vi pamtite to vreme?

– Veoma je važno znati da se niko, baš niko, među intelektualcima i umetnicima nije osećao krivim. Sve što se dešavalo i šta se radilo bilo je u sklopu napora da se uspostavi istinsko socijalističko društvo, zasnovano na međusobnom poštovanju i uvažavanju mišljenja. Nikome nije bilo ni nakraj pameti da potkopava socijalizam ne bi li se vratilo kapitalističko uređenje. Baš zbog takvog stava niko ništa nije tajio: ljudi su smatrali da mogu slobodno da kažu sve što su osećali.

– Tragedija sloma Praškog proleća je upravo u tome što učesnicima ni nakraj pameti nije bilo da sruše socijalističku vlast. Da su to želeli, koristili bi se lukavijim trikovima, radili bi sasvim drugačije. Ali je to bio pošten svet, koji se nije osećao krivim, koji je bio otvoren i iskren. Takvo njihovo ponašanje razgnevilo je staljinistički raspoložene, krute, staromodne, konzervativne članove partija drugih socijalističkih zemalja.

* Kako ste odlučili da napustite Čehoslovačku?

– Nisam ja odlučio, već studio. Ugovor za snimanje filma u Sjedinjenim Državama bio je potpisan još 1967, potpisala ga je češka filmska kuća. Tako sam ja 1968. legalno otišao. Samo, kada sam 1971. završio film „Svlačenje“, koji je, kako znate, doživeo neuspeh, moj ponos mi nije dopuštao da se vratim kući kao gubitnik, kao onaj kome će se svi podsmevati. Nisam hteo da budem dobar primer za tvrdnju da se svima koji izdaju svoju zemlju i posegnu za plodovima kapitalizma dešava da završe veoma nisko. Hteo sam zato da ostanem još godinu ili dve i snimim još jedan film, koji će uspeti, pa da se vratim kao veliki, uspešan reditelj. Uz to, pošto film nije imao uspeha, nisam dobio ni centa za režiju.

* Kako ste živeli u besparici?

– Nije bilo tako loše. U Sjedinjenim Državama ne možeš umreti od gladi, čak i ako to pokušaš. Uvek se nađe prijatelj koji ti pomogne, pozovu te da održiš predavanje na nekom univerzitetu za stotinu ili dve stotine dolara. Uspevaš da stekneš toliko novca da preživiš. Zatim sam 1972. zaradio deset hiljada dolara snimajući film o Olimpijskim igrama. A 1974. sam počeo da snimam „Let iznad kukavičjeg gnezda“. Znači, besparica je trajala tri godine. Sve to vreme nisam mogao da se vratim u Čehoslovačku. Prvo, nisam imao za avionsku kartu. Da su mi i platili kartu, ja sam imao prilične dugove koje je prvo valjalo vratiti. Stanovao sam u hotelu „Čelsi“ i za stan dugovao sedam hiljada dolara. Zbog svega toga pisao sam da mi produže izlaznu vizu, a umesto odgovora stigao mi je otkaz iz filmske kuće. Tako su oni odlučili umesto mene. Zašto da se vratim u Čehoslovačku kada sam ostao bez posla? Da se zaposlim u rudniku? Onda sam podneo molbu za dobijanje zelene karte.

* Znači, vi niste disident?

– Ne, nisam disident. Kad je čuveni manifest „Dve hiljade reči“ objavljen u Pragu, ja čak nisam bio u Čehoslovačkoj. Nisam ga potpisao jer to nisam ni mogao.

* Da ste bili u Pragu, da li biste ga potpisali?

– Verovatno bih, ako ni zbog čega drugog, ono zbog lojalnosti prema prijateljima. Istina je, doduše, da sam se uvek klonio političkih afera, a opet sam ostao bez posla. Moram da kažem da verujem da čovek, ako želi da sačuva objektivnost, ne sme da pripada nijednoj organizaciji koja ga tera da se povinuje njenim ideološkim pravilima. A naročito ne onoj političkoj organizaciji koja od džungle koju je stvorio Gospod hoće da napravi zoološki vrat.

* Imate iskustvo u savladavanju i političkih i ekonomskih teškoća prilikom pravljenja filmova. Sada nemate takvih prepreka. Da li to znači da ste sebi obezbedili mesto klasika ili umete dobro da rešavate sve svoje probleme?

– U Sjedinjenim Državama sa filmom stvari stoje jednostavno. Trajete onoliko dugo koliko traju filmovi koje ste snimili. Imao sam sreće da snimim nekoliko veoma uspešnih filmova. Osnovna razlika je u tome što je u Čehoslovačkoj pritisak bio političke prirode, ali ne komercijalne. Tamo nikome nije stalo do toga da film isplati novac uložen u njegovo snimanje. U Sjedinjenim Državama sasvim je obrnuto: nema političkog pritiska, ali ima komercijalnog.

* Da li ste, izdržavajući obe vrste pritiska, osetili da ste izgubili nešto od svoje filmske poetike, da ste nešto žrtvovali, ili ste uspeli da sve potrebe pomirite?

– Verujem, zapravo, da sam imao sreće. U Čehoslovačkoj sam pravio filmove, koji su u osnovi komedije. A nekako ispada da je u očima političara komedija nešto neozbiljno. Da sam snimio velike socijalne drame, kao što je to činio Evald Šorn, koga su strašno napadali, bilo bi drugačije. Mene niko nije napadao. Štitilo me to što sam snimao komedije.

Komercijalni pritisak je veoma demokratski: ne odlučuje jedna osoba o sudbini filma, već publika koja odlazi ili ne odlazi u bioskop.

* Da li je ijedan vaš film ikada prikazan u Sovjetskom Savezu?

– Nijedan, koliko ja znam.

* Da li ste ikada bili u Sovjetskom Savezu?

– Jednom u poseti. Boravili smo deset dana kao gosti njihovih filmskih stvaralaca.

* Sretali ste Kunderu u Parizu… Kad govorite sa sunarodnicima, rađa li se u vama nostalgija prema vašem kraju?

– Ne u političkom smislu. Ali kao čovek, normalno je da osećam nostalgiju prema onima čiji me životi i sudbine zanimaju. Jasno je da politička sudbina te zemlje ne utiče ni na rad Škvoreckog, ni Kundere, ni bilo kog drugog. Mi zapravo znamo kakva je tamo politička situacija. Imam tamo i dva sina, studenta, dvadesettrogodišnjaci su.

* Mnogo se u svetu govori o centralnoevropskom kulturnom obrascu. O tome govore Kundera, Česlav Miloš… Da li i vi nosite jedan kulturni obrazac koji bi se mogao nazvati srednjoevropskim?

– Svako nosi u sebi ono što nauči u prvih dvadeset pet godina života, jer su to godine u kojima su ljudsko srce i um najotvoreniji za učenje. U tom smislu, i ja pripadam onima koji su stekli znanja čitajući Kafku, Hašeka, Čapeka, Gogolja, Dostojevskog, Čehova…

* I vaši filmovi snimljeni u Sjedinjenim Državama odražavaju isti ton kao oni raniji, imaju isti egzistencijalistički osnov…

– Prirodno je što je tako. Jer nema velikih razlika u uslovima ljudskog života u kapitalizmu i socijalizmu. Jedino se u demokratskim društvima o tome može slobodno govoriti. I to je sve. A pohlepa, mržnja, ljubomora i želja za vlašću postoje u istom stepenu i u socijalizmu i u kapitalizmu. Samo, u demokratskim društvima razvili su neke mehanizme koji to kontrolišu i koriguju – slobodu umetnosti, štampe, nezavisnost sudova. Ali to je jedina velika razlika, jer se čovek, proizvod prirode, svuda jednako ponaša. Svaki put kad se čovek domogne vlasti želi da je zloupotrebi. Ako ne razviješ mehanizam kontrole, zloupotreba postaje sve veća.

* Ali vaši filmovi su među retkima u američkoj savremenoj kinematografiji koji odražavaju duh egzistencijalizma.

– Ne možete reći da sam ja doneo duh egzistencijalizma u Ameriku. „Let“ je snimljen prema knjizi američkog pisca u kojoj su već postojali takav stav i način mišljenja.

* Vaši filmovi pokazuju da je moguće napraviti komercijalni uspeh i sa filmovima u kojima provejavaju baš takvi tonovi.

– Ako je to istina, meni je veoma drago.

PRAG BEZ GORČINE

* KAKO ste se osećali kada ste došli u Prag da snimate „Amadeus“?

– Divno je bilo vratiti se i snimiti američki film u Čehoslovačkoj. Ali kao i svaki put kad počinjem film, nesiguran sam i sumnjičav prema samom sebi; ne znam kako će se sve završiti. Oprezan sam kao da snimam prvi film.

– Ljudi sa kojima sam radio pružili su mi punu podršku. Najlepše je bilo što nisam osetio gorčinu koju sam mogao zateći. Jer mogli su da pomisle da sam ih ostavio kada im je bilo najteže. Isti oni koji su pre voleli moj film i dalje su gajili ista osećanja, oni koji su ga mrzeli – takođe. Saradnici na filmu bili su srećni što rade sa mnom, i to se vidi u „Amadeusu“. A radili su važne stvari: kostim, scenografiju, kameru…

KUSTURICA PREUZIMA INICIJATIVU

* Kusturica smatra da postoji izvesna sličnost između dela Čehova i vaših filmova?

– Svako ko nas može uzbuditi britkom jednostavnošću i iskrenošću prema samom sebi je najvažniji. Jer, mnogo je lakše biti iskren prema drugima nego naučiti da budeš iskren prema samom sebi, da ne lažeš samog sebe.

(Ovde Kusturica preuzima inicijativu)

* Način na koji misliš veoma je blizak

Čehovljevom: egzistencijalizam koji je on začeo u drami postoji u tvojim filmovima. Odnos likova u scenama je isti, jednostavan, a opet divan i pronicljiv.

– Drago mi je da to čujem. Nisi onaj čije delo čitaš, već ti onaj čije delo čitaš pomaže jer je ili otvoren ili zatvoren za ono što ti već nosiš u srcu, za što si predodređen. Kada u tinejdžerskim godinama shvatiš šta voliš da čitaš a šta ne, prva osećanja teraju te da to slediš. Ipak, verujem da su u to vreme važnija ona druga – važno je ono što mrziš, ono prema čemu imaš negativan stav. Čitava moja generacija nije počela da se bavi filmom sledeći one koje smo voleli, nastavljajući rad Džona Forda, Vilijema Vajlera, Čarlija Čaplina, Marsela Karnea, Ejzenštajna. Mi smo izrasli na mržnju prema savremenom filmu, reagujući na glupost koju je odavala češka kinematografija pedesetih godina.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *