Трагедија у три чина

Tragedija u tri čina

12 jula 2015

Muharem Bazdulj 345Piše: Muharem Bazdulj

Iščitavam ovih dana knjigu Marlene Šperi „Inženjering revolucije”s podnaslovom „Paradoks promovisanja demokratije u Srbiji”. Knjiga je objavljena na engleskom u izdanju štamparije Univerziteta u Pensilvaniji. Autorka se već dugo bavi diplomatijom, ima dvojno (američko i holandsko) državljanstvo, trenutno radi za UN, a ranije je radila, između ostalog, za Maršalovu fondaciju, te za Američku ambasadu u Hrvatskoj.

Knjiga je izuzetno zanimljiva, jer ne samo da se bavi načinima na koji su strane države i fondacije uticale (odnosno nisu uticale) na političku scenu u Srbiji od 1990. do 2012. godine nego i pokazuje kako je upravo Srbija (po)služila Zapadu kao svojevrstan globalni pokusni kunić kad je reč o novim formama „promovisanja demokratije”. Uostalom, pred sam kraj knjige autorka doslovno kaže kako je svrgavanje Miloševića predstavljalo prvi uspešan primer kako otvoreno pružanje finansijske pomoći u svrhu demokratizacije, a ne tajne operacije koje vodi CIA, odnosno direktna vojna intervencija, nosi lavovski deo zasluga u rušenju nekog diktatora. U narednih pet godina, a na istom tragu, dolazi do rušenja Ševarnadzea u Gruziji, zatim do „narandžaste revolucije” u Ukrajini, kao i „revolucije lala” u Kirgistanu. Od 2011. godine sledi „arapsko proleće”, odnosno niz prevrata u arapskom svetu, koje veliki zapadni mediji iznova porede sa svrgavanjem Miloševića.

Knjiga Marlene Šperi ima pet poglavlja. Prvo i uvodno bavi se „promovisanjem demokratije” i pružanjem pomoći političkim partijama u inostranstvu u ponešto uopštenom ključu, dok se u poslednjem, petom, iznose zaključci. Naslovi preostala tri poglavlja, međutim, indikativni su kao lakonski opisi faza „promovisanja demokratije” u Srbiji: „Odsustvo pomoći u Miloševićevoj Srbiji 1990–1996”, „Pripreme za promenu režima 1997–2000”, te „Promovisanje demokratije u Miloševićevoj senci 2001–2012”. U najkraćem, u prvoj fazi pomoći protivnicima režima skoro da uopšte nije bilo, što zbog sankcija, što zbog percepcije Miloševića kao faktora mira na Balkanu i nacionalističkog imidža najvećeg dela opozicije; u drugoj fazi delilo se šakom i kapom; u trećoj je pomoć najpre pružana isključivo proevropskim i antinacionalističkim snagama, dok je prema partijama i liderima s nacionalističkom pozadinom i sa prtljagom učešća u ratu podignut svojevrstan simbolički sanitarni kordon. To se promenilo 2008. godine nakon izbora posle kojih je sklopljena koalicija DS-a i SPS-a. Na intervenciju Borisa Tadića, Fondacija Fridrih Ebert uspostavlja veze sa SPS-om, zatim promoviše ovu partiju po Nemačkoj i podupire njen zahtev za povratak u članstvo Socijalističke internacionale. To je bio signal završetka jedne ere. Kad posle nekoliko meseci Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić napuste SRS i formiraju SNS, stranim fondacijama i međunarodnoj zajednici više neće biti zazorno da sarađuju s njima. Oni ni ranije nisu imali problema sa glasačkom podrškom, nego jedino s međunarodnim legitimitetom. Kad je to rešeno, vlast je bila iza drugog ćoška.

U svojoj knjizi Marlena Šperi podvlači crtu i pokušava, iz perspektive Zapada, da izvuče zaključak koji aspekti „promovisanja demokratije” jesu, a koji nisu imali uspeha, te koje lekcije iz Srbije su uspešno, a koje neuspešno primenjene drugde u svetu. To, naravno, opet podseća na sudbinu pokusnog kunića.

Ima Agata Kristi onaj sjajan krimić „Tragedija u tri čina”, gde veliki glumac ser Čarls Kartrajt ubija troje ljudi da bi mogao da oženi devojku u koju je zaljubljen, mada je već oženjen, no žena mu je u ludnici, a kao katolik ne može da dobije razvod. Detektiv Herkul Poaro ima motiv za drugo i treće ubistvo: druga žrtva zna za Kartrajtov brak, a treća pak strada kao neugodan svedok drugog ubistva, no muči ga činjenica da za prvo ubistvo ne može da zamisli nikakav motiv. I onda mu sine: prvo ubistvo je bilo generalna proba. Kartrajt se, kao glumac, nije usudio da organizuje trovanje na javnom mestu one žrtve koju mu je bilo stalo da ubije, a da prethodno ne isproba stvar na faktički slučajnom uzorku.

To je nekako najneugodnije osećanje koje ovdašnji čitalac stiče nakon čitanja ovakvih knjiga. Ceo ratni raspad Jugoslavije i kasnija takozvana tranzicija za Zapad su u dobroj meri bili zgodan eksperiment, čiji se zaključci posle mogu primeniti na „pacijentima” koji su im važniji i do kojih im je više stalo. Ne znam šta biva sa zamorcima koji igrom slučaja prežive laboratorijske eksperimente, ali čisto sumnjam da ih puste na slobodu.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *