Трампова ера новог цезаризма

Trampova era novog cezarizma

29 maja 2017

Piše: Branko Radun

Vreme dolaska na čelo SAD Dolaska na vlast koincidira sa drugim promenama i procesima koji menjaju sliku sveta. Malim narodima je vrlo važno da prepoznaju vetrove promena da bi se snašli i opstali u istorijskim vrtlozima kakav je ovaj u kome živimo. Da ne prespavaju “pad zida” i ne shvate šta se dešava oko njih.

Početak predsenikovanja Donalda Trampa obeležava jako trvenje između njegove ekipe i struktura “duboke države”. Globalistička elita naročito liberalni krugovi koje reprezentuju mediji poput CNN vode i dalje kampanju protiv novog predsednika sa pozicija ideološke isključivosti. “On nije naš predsednik”. No i taj rascep i raskol u američkoj eliti koji jeste značajna pojava nije jednostavno razumeti. Tačno je da liberalni krugovi kampanjom protiv legitimnog predsednika institucionalno slabe Ameriku i ono što je ostalo od stare republikanske strukture. No i Trampu se ukazuje šansa da direktno komunicirajući sa masama i odgovarajući na “šamar” liberalnih globalista smanji značaj institucionalne demokratije.

To naravno vodi SAD u postdemokratsku epohu koja podseća na ono što se dešavalo u Rimu kad je prelazila iz republičke u imperijalnu epohu. To je vreme teških socijalnih i političkih kriza, unutrašnjih podela i sukoba, ali i jačanje lične vlasti i dominacije Rima u tadašnjem “civilizovanom svetu”. To znači da delovanje dela elite protiv aktuelnog predsednik i njegove administracije kratkoročno slabi i destabilizuje američki politički sistem ali dugoročno donosi značajne promene.

Paradoksalno – politička kriza i podrivanje institucije predsednika kao izazov najverovatnije vode ka jačanju izvršne vlasti, ali posledično i jačanju američke moći u svetu. Kao “mala ilustracija” može poslužiti i primeri Sirije i Severne Koreje . Tramp je pod pritiskom domaćih lobija koji ga osporavaju ali i onih koji su ga podržali u kampanji, poput Izraela odlučio da “kazni Asada”. Tim potezom je predsednik SAD dobio predah u sienenovskoj kampanji protiv njega, dobio je poen kod Izraela i drugih “saveznika” ali i spremnost na ustupke na drugoj strani. Kina je pokazala “pragmatičnost” u smislu da je zarad dila sa SAD spremna da “žrtvuje” partnere. Rusija je pokazala fleksibilnost i prihvatila medijsko “bombardovanje” kao realnost. To je otvorilo mogućnost za novu rundu pregovora Vašingtona i Moskve u kojima je dominirao Tilerson kao šef globalnog naftaškog lobija. Naime i Rusija koja strateški zavisi od cene nafte je naftaška i gasna zemlja kojoj to pitanje od vitalnog značaja. A još ako se otkoče projekti poput “turskog” ili “južnog” toka to onda znači da će u Kremlju zadovoljno trljati ruke.

Zbog pritiska na Kinu se forsira eslakacija krize sa Severnom Korejom i njenog nuklearnog programa. Sama “pretnja” koju Pjongjang predstavlja za mir je upitna jer je pitanje kakav je zaista i sam nuklearni potencijal ove zemlje a jasno je da oni nemaju dovoljno jake rakete da “pošalju” bombu malo dalje od komšiluka. No ti i takvi Korejanci su idealni za plašenje sopstvene i svetske javnosti, a i za svako povećanje vojnog budžeta. Isto tako se se tenzijama prema Severnoj Koreji vrši pritisak na Kinu da popušta oko strateških pitanja koja su bitna za SAD da ne bi dobila haos na granicama koji bi mogao usporiti ili ukočiti privredni rast Kine.

Stoga je potpuno iluzorno očekivati brzo i radikalno slabljenje pozicije SAD u svetu pa i u Evropi zbog toga što je njihovi globalisti osporavaju Trampa. upravo suprotno to će izazvati novo i manje kontrolisano mešanje Amerike u “svetske poslove” a naročito one gde se ostvaruju “pobede” ili gde su energenti u pitanju. Iako Nemačka deluje kao miljenica američkih globlista i njihovo poslednje utočište ilozorno je verovati da bi EU predvođena Berlinom mogla postati svetska sila. Iako je to tržište od skoro pola milijarde ljudi sa moćnom ekonomijom EU je geopolitički patuljak. Naročito sa Bregzitom gde EU gubi jedinu zemlju koja ima ozbiljan geopolitički kapacitet. EU je u dubokoj krizi iz koje očigledno nema izlaska. Kina jeste “fabrika sveta” ali bez globalnog geopolitičkog kapaciteta. Kao uostalom i Indija. Rusija ostaje vojna sila ali osetljiva na cene energenata. Stoga će svet pa i Srbija morati računati sa novom i agresivnojom Amerikom, bez obzira na unutrašnje krize i podele koje je potresaju.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *