Treba da podržimo Rusiju, zato što je Zapad, u Ukrajini kao i onomad na Kosovu, prvi povukao nogu

Treba da podržimo Rusiju, zato što je Zapad, u Ukrajini kao i onomad na Kosovu, prvi povukao nogu

1 aprila 2014

Đorđe-VukadinovićPiše: Đorđe Vukadinović

Nije li vam pomalo čudno da niko u javnosti ne vrši pritisak i ne pita zašto nema vlade, pa čak ni razgovora o njoj? Zašto nema nikakvih sastanaka između zainteresovanih strana(ka)? Zašto predsednik države već nije pozvao pobednika i druge lidere parlamentarnih stranaka na konsultacije? Čemu razvlačenje do 25. aprila ili čak 1. maja ako je još 16. marta uveče (a, zapravo, još mnogo ranije) bilo jasno ko formira vladu, ko će biti premijer i ko su, ne računajući Mađare i Bošnjake, jedina dva kandidata za eventualnog koalicionog partnera?

Drugačije je bilo 2012. ili 2008. Tada je ishod izbora bio ambivalentan, rasplet neizvestan, a ključevi vlade u rukama Ivice Dačića i njegove koalicije. Ovaj put, iako je, pogotovo u odnosu na sve ostale, zabeležio vrlo dobar rezultat, od Dačića ne zavisi gotovo ništa. Kao ni od tih „ostalih”.  Jedina dilema – smatram, ne mnogo bitna – jeste da li će Vučić vladati sam, ili će vlast, bar delimično i formalno, podeliti sa Dačićem i Tadićem?

U svakom slučaju, kao što ne mislim da je to ko će ući u vladu strahovito važno pitanje, takođe ne verujem ni da će odluka o koalicionom partneru u naročitoj meri biti opredeljena Vučićevim izborom spoljnopolitičkog kursa. (Navodno, ako partner bude Tadić, onda će kurs biti više prozapadni, a ako bude Dačić, onda će se ići više ka Rusiji.) Međutim, to su vrlo relativne stvari. Uostalom, nije li upravo aktuelna, to jest odlazeća vlada SNS-a i SPS-a vodila najzapadniju spoljnu politiku, činila najveće moguće ustupke u pogledu Kosova i sve podredila dobijanju datuma za početak pregovora sa EU? Drugim rečima, mislim da će kurs buduće vlade najvećim delom zavisiti od Vučićevih procena i od novonastalih spoljnopolitičkih okolnosti, dok će partneri, koji god bili, tu uglavnom služiti samo kao dekoracija i, eventualno, neka vrsta alibija, ukoliko sam Vučić nešto (ne) želi da kaže ili uradi.

A šta je to što on želi, u ovoj kampanji nismo mogli jasno čuti, kao ni u prvim postizbornim izjavama. I zato svi sa pojačanom pažnjom prate aktuelno (ne)izjašnjavanje zvaničnog Beograda o ukrajinskoj krizi, dok se sama vlast, imam utisak, s olakšanjem zabunkerisala u neuverljivu floskulu kako u ovom trenutku, ne može da se izjašnjava, jer je vlada „u tehničkom mandatu”.

U stvari, umesto da se zavlači u mišju rupu, Srbija u ovom trenutku ima gotovo idealnu priliku da poentira pred svojim zapadnim sagovornicima i kaže nešto u smislu: „Eto, vidite šta se zbiva zbog toga što ste prekršili međunarodno pravo na Kosovu i otvorili Pandorinu kutiju.” Hoću reći da, umesto što se gotovo izvinjava, Srbija je ta koja bi trebalo da traži satisfakciju i izvinjenje.

Besmisleno je, a i kontraproduktivno, pravdati se zbog toga što ne možemo i ne želimo da se pridružimo sankcijama protiv Rusije. (Uostalom, ako nam već sada, na početku pregovora sa EU, traže da se odreknemo svog glavnog spoljnopolitičkog saveznika, možemo pretpostaviti šta će nam sve biti traženo tokom ili na kraju procesa priključenja.) Elem, ne treba to odbijanje da se svrstamo u isti front sa Zapadom, Albanijom i Crnom Gorom predstavljati kao našu žrtvu ili neko posebno junaštvo. A posebno je pogrešno, pa čak i pomalo nemoralno, predstavljati ovu situaciju kao neku vrstu dvostruke zamke („između čekića i nakovnja”) u koju je Srbija uvučena, pa sad, eto, sirota, prosto ne zna kako da se opredeli, a da se nekome ne zameri.

Postoji jedna perfidna vrsta antirusizma, potencijalno gora čak i od otvorene rusofobije, koja kaže kako bismo mi, zapravo, trebalo da podržimo Ukrajinu, ali, eto, zbog istorijskog prijateljstva sa Rusijom i zato što nas je ona podržavala oko Kosova, ostaćemo neutralni i nećemo da se izjašnjavamo. Naprotiv. Mislim da treba da se izjašnjavamo – i treba da podržimo Rusiju. Utoliko pre što smo mi, u Srbiji, kao i Srbi u Hrvatskoj i Republici Srpskoj, među prvima i na sopstvenoj koži osetili licemerje i dvostruke standarde zapadne demokratije i njihove selektivne brige za ljudska prava.

Treba da podržimo Rusiju, zato što je Zapad, to jest zapadni puleni, u Ukrajini kao i onomad na Kosovu, prvi povukao nogu, pustio duha iz boce i pokušao da stavi Moskvu pred svršen čin. Nije ova drama počela krimskim referendumom o priključenju Rusiji, kao što se pokušava predstaviti. Ovo je istorijska i geopolitička drama/bitka oko Ukrajine, a Krim je samo posledica onoga što se događalo i dogodilo na ulicama Kijeva, od snajperske vatre na policiju i demonstrante do javnog prebijanja predsednika parlamenta, poslanika i direktora državne televizije.

Više je nego licemerno da oni koji su nam oteli Kosovo sada govore kako mi, navodno, zbog Kosova, ne bismo smeli podržati volju naroda na Krimu. I zato smatram da je ovo stvar u kojoj Srbija ne samo da ne bi smela da ostane nema nego bi, naprosto, trebalo da bude na strani Rusije. Ponavljam: ne zbog „zahvalnosti”, ne zbog duga ili „starog prijateljstva” – već zato što je Rusija u pravu.

(Politika)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Gavrilo Princip says:

    Svaka ti je na mestu....Mi Srbi smo nešto postali stidljivi.Znamo šta mislimo a izbegavamo da javno kažemo....da se tamo neko ne naljuti.A da li smo mi ljuti ko te pita.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *