Treba povući ručnu kočnicu

Tweet

Piše: Vladimir Đukanović

Malo ko je obratio pažnju na intervju britanskog ambasadora u Beogradu Denisa Kifa u kome je doslovce izjavio: „Nadajmo se da ćemo u reformisanoj EU biti u prilici da dočekamo reformisanu Srbiju“.

Prevedeno na prost jezik: naš put ka EU je ekserima posut i krajnje neizvestan. Hajde to što nama traže da se reformišemo, šta god to da znači. Ima tu i dobrih i loših strana. Međutim, Velika Britanija insistira na pregovorima sa Briselom o reformisanju same EU i preti da će iz nje izaći ukoliko se ne prihvate zahtevi Londona. Referendum o opstanku Velike Britanije u EU najavljuje se možda već za narednu godinu, a svakako najkasnije do kraja 2017. godine, što je – pored Dejvida Kamerona, koji je na nedavnim izborima jednim delom ubedljivo pobedio zbog te najave – najavila i sama engleska kraljica.

Svakako, postavlja se pitanje kada ćemo u takvoj situaciji mi doći na red da uđemo u EU i da li ćemo ikada doći na taj red? Čak i ako dođemo, pitanje je u šta ulazimo, jer EU ka kojoj smo krenuli sigurno neće biti ista kao što je danas, najpre u njenim unutrašnjim odnosima, a najverovatnije ni fizički. Samim tim, dodatno se pitamo: ima li ikakve svrhe da idemo ka zvanično zacrtanom cilju, tj. ka tome da postanemo punopravni član EU?

Da budemo načisto: lično sam protivnik ulaska Srbije u EU. Ipak, politiku shvatam kao delatnost u kojoj moraš najviše da izvučeš za svoju zemlju, a otvoreno suprotstavljanje članstvu Srbije u EU u geopolitičkoj situaciji u kojoj se Srbija nalazi jednostavno nije u našem interesu. Još precizniji da budem: svako od nas ko nije pristalica članstva ima objektivan problem što nema šta da ponudi kao alternativu jer drugih integracionih procesa nema ili su u začetku, ali svakako su veoma daleko od Srbije. Sami ne možemo, odnosno moramo negde da se integrišemo kako bismo opstali i objektivno, bar za sada, ne postoji druga opcija osim integracije u EU.

Ipak, posle najava koje stižu iz Londona, a koje nam je ovdašnji britanski ambasador preneo, možda bi valjalo razmisliti da malo usporimo tu našu integraciju, jer nam je svakako zvanično rečeno da do 2020. godine nemamo nikakve šanse da privirimo na kapiju EU. Zbog novonastale situacije oko Velike Britanije, vrlo lako može da se dogodi da se taj naš ulazak dodatno pomeri. Takođe, valjalo bi dobro da sagledamo i analiziramo kakvi bi to novi odnosi unutar same EU mogli da nastanu, jer ipak je u pitanju naša budućnost. Naravno, moramo da reformišemo pravosuđe, moramo da se borimo za mir i stabilnost na Balkanu, moramo da usvojimo određene ekonomske standarde koji važe u EU, ali nema nikakve potrebe da se trzamo na svaki glas iz Brisela, jer do našeg eventualnog ulaska u nešto što u samom Briselu ne znaju kako će ubuduće izgledati – ko živ, ko mrtav.

I svakako, svet se menja. Bilo bi pametno da u analizu budućih svetskih dešavanja uključimo umne glave i da se po tome upravljamo. Dok mi dođemo u situaciju da pokucamo na briselska vrata, možda se stvori i neki drugi integracioni proces, bez obzira koliko on danas delovao nerealno.

Sve u svemu, Denis Kif nam je poručio da budemo oprezni. Za sada, to je jedno oprezno „da“ na eventualnom referendumu za ulazak u EU. Sa velikim izgledima, u zavisnosti kako se međunarodne okolnosti budu odvijale, da se pretvori u „ne“.

(Standard.rs)

Tweet