Трећи светски рат

Treći svetski rat

30 novembra 2015

Muharem Bazdulj 345Piše: Muharem Bazdulj

Pre ravno godinu dana, u novembru mesecu 2014, Ginter Gras je dao jedan od svojih poslednjih intervjua. Rekao je tada kako je treći svetski rat već počeo, pojasnivši to ovako: „Nalazimo se u trećem svetskom ratu čiji početak ne možemo tačno da definišemo, budući istoričari će raspravljati o tome kada je tačno počeo. To je proces koji se razvija tiho i postepeno, koji se proteže od jednog do drugog bojišta, udaljenih jedno od drugoga, a ipak su kod svih očigledne nemoć politike i snaga privrede koja je preuzela primat. Ranije nikome ne bi na pamet palo da, na primer, konflikt s Rusijom oko Ukrajine ima veze s onim što se dešava u Siriji. A povezani su zbog sveopšte nemoći politike da se problemi reše pregovorima. Ako je tu nafta, onda se napada, ako nema nafte, onda ne.”

Onda je u aprilu ove godine Gras umro, pa je jedan od njegovih poslednjih intervjua na simbolički način dobio na važnosti. A i inače, Gras nije čovek čiju bi misao o svetskim ratovima valjalo olako odbacivati. Uostalom, on se rodio u Gdanjsku, gradu koji je bio povod za Drugi svetski rat, a u tom ratu se, ne zaboravimo, i on sam borio. Pošto je Drugi svetski rat ionako bio nastavak Prvog svetskog rata, što je ubedljivo pokazao i Fric Fišer, Grasova misao pravi efektnu elipsu od Prvog do trećeg svetskog rata.

U proteklih godinu dana bilo je mnogo onih koji su svesno ili nesvesno parafrazirali Grasa: od manje ili više opskurnih novinara i publicista do poglavara Katoličke crkve. Naposletku je i famozni Si-En-En, komentarišući činjenicu da je Turska, članica NATO-a, srušila ruski avion, objavio kako je počeo treći svetski rat. Godina dana je trebalo da prođe da bi spoznaja velikog pisca Gintera Grasa dospela do programa velike Si-En-En televizije. Cinik bi rekao: dugačak je put što ide iz guzice u glavu.

Romantičarski nastrojeni ljubitelji književnosti oduvek su mistifikovali sposobnost velikih pisaca da vide dalje i dublje od običnih ljudi. Citirani fragment iz Grasovog intervjua ide u prilog tom tipu mistifikacija. Ne samo da je Gras proročki potegao sintagmu „treći svetski rat” nego je i povezao konflikte u Ukrajini i Siriji u vreme kad ih gotovo niko drugi nije dovodio u vezu. Ipak, većina ljudi i danas ima utisak da svaka priča o trećem svetskom ratu koji je već počeo predstavlja preterivanje i hiperbolu. Postavlja se pitanje zašto je to tako.

Ima u 13. knjizi „Anala” onaj momenat kad Cu Lu pita Konfučija šta bi napravio kada bi ga vladar pozvao da upravlja njegovom zemljom, a na šta je Konfučije odgovorio kako bi najpre „reformisao jezik”. Na tom je tragu Oktavio Paz zabeležio kako prečesto smetnemo s uma da su „carstva, države i druge ljudske tvorevine stvorene od reči”. Koncept „svetskog rata” koji mi danas imamo nastao je, naravno, decenijama nakon što se ono što mi danas nazivamo „svetskim ratovima” već bilo završilo. Savremenici početaka prethodnih svetskih ratova nisu bili baš preterano svesni da svedoče o početku globalnih sukoba koje će istorija u budućnosti proglasiti Prvim i Drugim svetskim ratom.

Oni koji danas imaju problem sa svešću da je „treći svetski rat” već počeo imaju problem i s reformisanjem jezika. Uostalom, Prvi svetski rat i Drugi svetski rat nisu takođe nužno tangirali sve ljude. Ako neko nema utisak da je rat trenutno u toku, to nipošto ne znači da Treći svetski rat odavno ne hara, naročito u kontekstu one već klasične fraze koju potpisuje Klauzevic, a prema kojoj je rat „nastavak politike drugim sredstvima”. U tom smislu je suprotstavljenost spoljnih politika velikih sila odavno vodila ka ratu. Posle celog niza lokalnih ratova koje je prouzrokovala ta napetost, logično je bilo da se kristališe i globalni sukob iliti „svetski rat”.

Napokon, ako već govorimo o ratovima modernog vremena, postoji jedan koji se nipošto ne sme preskočiti: Hladni rat. To je rat koji je praktično počeo odmah po završetku Drugog svetskog rata, a završio se, po široko rasprostranjenom konsenzusu, 1989. godine padom Berlinskog zida. NATO i Zapad su trijumfovali, pa se činilo da nema više opasnosti od svetskih ratova jer je postojao samo jedan takmac sposoban za ratovanje na globalnom nivou. Prva posledica raspada bipolarnog hladnoratovskog sveta bila je ratna destrukcija Jugoslavije. U vreme Hladnog rata, Jugoslavija je bila kao „kantina na frontu”, zgodna birtija u kojoj pripadnici obe vojske piju kafu i pivo, preprodaju cigarete, valjaju devize i ćaskaju o svemu i svačemu, sa zaguljenim konobarom koji je prvo malo skloniji jednima, pa onda neko vreme drugima, ali je temeljno pošten pa svima odgovara da postoji i jedan takav, nalik na Rika iz „Kazablanke”, pijanca koji gleda svoja posla, ali mu je srce na mestu, jer u svakom pravom ratu, ratu koji ima tendenciju da jednom, kad-tad, završi, mora da postoji kantina na frontu da se neprijatelj ne izgubi iz vida, ne zaboravi i ne dehumanizuje do kraja.

Kad se kao u holivudskim horor filmovima ispostavilo da „negativac” iz Hladnog rata, mada je ležao na tlu izbušen mecima, ipak nije mrtav, opet su se stvorile okolnosti u kojima je globalni konflikt moguć. Ponovo se, naime, ispostavilo da Amerika nije jedina zemlja koja ime neke šire geopolitičke interese odnosno da se ti interesi u nekim situacijama suprotstavljaju nečijim drugim interesima. Takve situacije kreiraju rat, bio on ili ne bio formalno objavljen. A nema više kantine na frontu.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *