Три деценије касније…

Tri decenije kasnije…

2 maja 2018

Piše: Aleksandar Ćurić

Zastoj u razvoju društva, ekonomske teškoće, narasle društvene napetosti i otvoreni međunarodni sukobi, izazivaju duboku zabrinutost u našoj zemlji. Teška kriza je zahvatila ne samo politički i privredni sistem već i celokupni javni poredak zemlje. Svakodnevne su pojave: nerad i neodgovornost na poslu, korupcija i nepotizam, odsustvo pravne sigurnosti, birokratska samovolja, nepoštovanje zakona, rastuće nepoverenje među ljudima i sve bezobzirniji individualni i grupni egoizam. Raspadanje moralnih vrednosti i ugleda vodećih ustanova društva, nepoverenje u sposobnost onih koji donose odluke praćeni su apatijom i ogorčenjem naroda, otuđenjem čoveka od svih nosilaca i simbola javnog poretka. Objektivno ispitivanje stvarnosti dopušta mogućnost da se sadašnja kriza završi socijalnim potresima sa nesagledivim posledicama, ne isključujući ni tako katastrofalan ishod kao što je raspad…

…Pred onim što se zbiva i što se može dogoditi niko nema pravo da zatvara oči. Pogotovu na to nema pravo najstarija ustanova naučnog i kulturnog stvaralaštva u ovom narodu…“

Srpski narod kroz čitavu istoriju prolazi kroz velike izazove i potrese. Živeći na verometini puteva između istoka i zapada to mu je postala i navika. Dolazak Turaka i završetak prosperitetnog srednjeg veka, koje je obeležio propast srednjovekovne srpske države, označava početak viševekovnih iskušenja, stalnih prekretnica, velikih pogroma i kratkotrajnih i izdvojenih epoha kakvog-takvog mira koji, što zbog kratkog trajanja što zbog drugih subjektivnih i objektivnih faktora, nisu iskorišteni za stabilizaciju i temeljan napredak srpske države i društva. Još od srednjovekovne države pa do danas ne postoji, nasušno potreban, kontinuitet u bilo čemu.

Ni danas nije ništa lakše, naši savremenici bi rekli da je danas najteže. Logično, savremenici smo, živimo ovo vreme, suočavamo se sa izazovima (i individualno i kolektivno), svakome je svoje breme najteže.

Nikada nije bilo lako i taj osećaj težine se često ne može pravilno shvatiti, što zbog distance koju zauzimamo čitajući i promišljajući o našoj istoriji, što zbog brzine kojom se u naučnoj literaturi događaji „odmotavaju“. I naši zaključci o svemu tome veoma lako krenu stranputicom, prevashodno što, često, ne možemo ispravno i objektivno shvatiti i definisati kontekst događaja, sagledati to određeno vreme, trendove, zakonitosti i sl.

I sve te izazove smo nekako preživeli, često se u toj borbi plaćala visoka cena, sa ili bez potrebe, postižući i dobre i loše rezultate… Teško je ispravno prosuditi.

Ono što je svim tim vremenima, manje ili više, zajedničko jeste što smo pronalazili kohezioni faktor koji je povezivao i vodio srpski narod kroz izazove. Na prvom mestu, tu je SPC koja je, po propasti srpske srednjovekovne države, preuzela i neke prerogative civilne vlasti, zamenjujući nepostojeću državu.



Postavlja se pitanje da li danas postoji bilo kakav kohezioni faktor oko kojeg se možemo ujediniti i krenuti napred. Nevolju pojačava činjenica da, za početak, ni ne znamo oko čega treba da se ujedinimo, koji su to naši nacionalni ciljevi i stremljenja. Samim tim ne znamo ni kako to nešto da postignemo.

Na koncu, kako tek da dobacimo do odgovora ko treba da nas povede u to nedefinisano, nepoznatim putem?

Analizirajući potencijalne „kandidate“ za taj odgovorni posao, dolazimo do poražavajućih zaključaka i eventualno samo jednu instituciju koja bi, eventualno, mogla uspešno preuzeti taj posao.

Pošto nismo monarhija, ne postoji taj vrhunski autoritet oko kojeg se možemo svi ujediniti, oslobođeni stranačkih i ideoloških predrasuda.

Društvo je potpuno urušeno, institucije unakažene do neprepoznavanja, obrazovanje i kultura spušteni na najniži nivo, prva smo generacija u istoriji kod koje su, u proseku, deca manje obrazovana od roditelja, vojska potpuno degradirana do nivoa gubitka samopouzdanja, sudstvo kontrolisano i korumpirano… Moralne i porodične vrednosti sve više postaju misaona imenica u domenu mistike.

Analizirajući veliku većinu političkih figura dugo sam smatrao da su skupljeni „s koca i konopca“ a danas sam poprilično ubeđen da je to tako namenski urađeno. Eksponenti naše politike su upravo i birani tako da svojom tankom i trivijalnom pojavom, bez „specifične težine“ i sa nagomilanim „puterom na glavi“, brzo i uspešno devalviraju i obezvrede i najveću mudrost i istinu, ako im se slučajno „omakne“. Za svaki slučaj.

Verovatno i možda jedina institucija koja bi imala kapacitet za težak posao homogenizacije, definisanja ciljeva i puteva ostvarenja jeste SANU.

Navedeni citat sa početka teksta je, upravo, prvih nekoliko rečenica „Memoranduma SANU“, pisanog 1985./1986. godine. Da budemo do kraja precizni, nacrta Memoranduma koji nije dočekao svoju finalnu verziju, ukradenog mimo volje autora a u potonjim godinama zloupotrebljavanog, falsifikovanog i instrumentalizovanog kako od tadašnje srpske komunističke garniture na čelu sa Ivanom Stambolićem, oportunistički nastrojenim u cilju održanja umiruće komunističke dogme i ostanka na pozicijama moći, preko serijala „kvazinaučnika“ i profesionalnih nevladinih delatnika pa sve do trvijalnog haškog tribunala.

Da li danas imamo 16 imena iz SANU koji su kadri i sposobni napisati neki novi Memorandum kojim će nam definisati ciljeve, za razliku od „starog“ Memoranduma doživeti finalnu verziju i biti programski, osvetliti put i postaviti principe?

Nadu u pozitivan odgovor mi daje ubeđenje da su trendovi urušavanja i uništavanja najmanje doprli do SANU, to su neke visine u koje se, nadam se, još uvek ne ulazi po političkoj direktivi. Mora se delati brzo, dok današnjim doktorantima sa večernjih škola nije palo na pamet da bi mogli i tamo, dok se još zabavljaju popunjavanjem fotelja na značajno nižim nivoima u cilju ostvarenja sopstvenih lukrativnih interesa.

Svestan sam da su slike od pre 30 godina i dalje oštre, da ožiljci od zloupotreba još sveži pa bih u tom svetlu i mogao razumeti rezervisanost SANU. Razumeti da, prihvatiti i opravdati ne.

Pogotovo što je današnja situacija neodoljivo slična.

I danas kao i tad imamo na sceni autoritaran režim jednoumlja sa jednim vrhovnim autoritetom i serijom oborknezova ispod. Pre 30 godina su nas ubeđivali u neprolazne vrednosti i bezalternativnost umiruće komunističke mantre a danas nas ubeđuju u bezalternativnost umirućeg „evropejstva“ i neoliberalne dogme. I ostali parametri su, ako ne isti, onda veoma slični.

Kao što je svojevremeno družina predvođena Ivanom Stambolićem optužila SANU da formiraju političku partiju tako me ni sutra neće iznenaditi ako i ova politička nomenklatura, u slučaju izjašnjavanja koje nebi služilo za puko racionalizovanje današnjih pogrešnih poteza, optuži SANU na isti način. Pogotovo što smo nedavno od jednog eksponenta današnje nomenklature mogli čuti odgovor novinaru u kojem se, na postavljeno pitanje, kaže: „prvo napravite stranku pa onda raspravljajte samom“.

U dramatičnim trenucima našeg vremena jedna društveno ravnodušna Akademija gotovo je nezamisliva i ona bi neminovno izneverila nade sopstvenog naroda. Sporenje sa društvom zaista nije naša želja ni potreba, ali isto tako ni saputničko življenje na margini društvenih zbivanja kao i bezbedno okretanje i ocenjivanje samo davno prošlih socijalnih i ekonomskih kretanja i potresa“ – Prof. Dr. Dejan Medaković, Generalni sekretar SANU, 1986.

(Napredni klub)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *