Три Стјепановића и новинарчићи у случају „Диковић”

Tri Stjepanovića i novinarčići u slučaju „Diković”

15 februara 2015

Aleksandar-Apostolovski-velika 5678Piše: Aleksandar Apostolovski

Nemanja Stjepanović je novinar agencije Sense iz Haga, saradnik na izradi dosijea „Rudnica” i član UO Fonda za humanitarno pravo. Po prirodi stvari, to su isključujuće funkcije. Zašto tako mislim? Ili ste, Stjepanoviću, novinar haške agencije, ili sastavljate dosije „Rudnica”, ili ste član UO Fonda za humanitarno pravo. Ili sam ja naivan.

Zato nije etički da Nemanja Stjepanović komentariše moj tekst, jer je on potpisan ispod svog reagovanja kao novinarsko-nevladina trojeručica, te sam, otuda, stavljen u nadrealnu poziciju. Ili polemišem sa tri osobe koje su, gle koincidencije, i imenjaci i prezimenjaci – ili je Nemanja Stjepanović zapravo ista osoba koja akumulira toliko funkcija, da se osećam sitan, nevažan i nejak. Sam protiv trojice Stjepanovića, u mrkloj noći…

Otuda se, najpre, obraćam Stjepanoviću kao novinaru Sense. Ne razumem novinara Stjepanovićeva, makar bio i haški. Gde je to u mom tekstu pročitao „staru priču s Amerikancima kao nalogodavcima i domaćim izdajnicima kao izvršiteljima”, kada to nijednom rečju nisam pomenuo. Nisam ni pomislio da bi iko od osoba koje su radile na dosijeu „Rudnica” ili bilo ko iz Fonda, mogao biti strani plaćenik, a kamoli domaći izdajnik. To je tako retro.

Ali, novinarski deo Stjepanovića bi morao da zna, kada tvrdi da sam stvorio nemušti triler, uvođenjem u igru zamenika pomoćnika državnog sekretara SAD Tomasa Melije – ne bi li se diskreditovali nalazi o ulozi Dikovićeve brigade u akcijama u kojima su vršeni najteži zločini nad albanskim civilima – da je uloga Amerikanaca u radu Haškog tribunala poodavno diskreditovana.

Ili treba da ga podsećam kako je još 2011. godine, „Vikiliks” objavio gomilu depeša iz kojih se vidi da je američka administracija bila nevidljivi reditelj koji se sve vreme krio iza zavese suda u Hagu i upravljao čitavim vodviljem. Američkoj ambasadi u Hagu, predsednik Haškog suda, tužioci i niži službenici, podnosili su redovne i detaljne izveštaje. Dugogodišnji predsednik suda Teodor Meron bio je jedan od onih koji su redovno referisali ambasadi. Ambasador Sobel se žalio da su vodeći tužitelji i istražitelji sa pravnim savetnicima ambasade delili svoje razočarenje završetkom dokazivanja optužnice protiv Miloševića i citirao je Džefrija Najsa, „da je to bila prava zbrka…”

Kako je gospodin Melija u Beogradu podržao nalaze Fonda, a da dosije „Rudnica” nije ni pročitao, i kako je Melija visoki zvaničnik Stejt departmenta – koga drugog sam trebao da stavim na čelo desanta na načelnika Generalštaba? Da je, u kom slučaju, u Beogradu boravio zamenik pomoćnika Sergeja Lavrova i da je podržao izvešaj Fonda na sličan način kao što je to učinio Melija, ne bih imao nikakvu dilemu da u svom smušenom trileru smenim nedužnog Meliju i umesto Amerikanaca, ubacim Ruse. I tu ne bih stao, već bih nastavio sa dramaturškim preokretima, stavljajući Baćuške na čelo desanta protiv Dikovića.

Takođe, nejasno mi je gde je novinar Stjepanović primetio konstataciju da je podrška gospodina Melije Fondu, BIRN-u i ombudsmanu Saši Jankoviću, sama po sebi loša. Ali, ne dopada mi se nešto drugo: to što Melija nije podržao Davora Pašalića, novinara agencije Fonet, koji je upravo radio intervju sa američkim zvaničnikom. Melija je pred sobom imao novinara koga su letos brutalno pretukli. Zbog tog slučaja je američki diplomata mogao da veoma oštro kritikuje vlasti u Srbiji, jer od prošlog leta, ne mogu da pronađu bitange koji su napali kolegu Pašalića. Ali, valjda se Melija ne bavi sudbinama novinarčića, ma kako bili ugledni i nezavisni, poput Davora.

Dakle, ako to ne žele da učine Amerikanci, Stjepanović, Sense i Fond, reći ću ja: zašto su vlasti u Beogradu nesposobne i šta ih to sprečava, pa ne mogu da reše Pašalićev slučaj?

Sada se obraćam Stjepanoviću kao članu UO Fonda za humanitarno pravo. Stjepanović vešto izbegava da napomene kako je Fond narušio svoju reputaciju netačnom optužbom da je, u vreme kada je imao titulu vojvode, Tomislav Nikolić, sadašnji šef države, činio ratne zločine protiv civila u hrvatskom selu Antin. Tada je čak i Hrvatska država odbranila četničkog vojvodu Tomu od optužbi za ratne zločine! Da je Fond bezgrešan, kako tvrdi deo Stjepanovića, sada bi Nikolić igrao remi u Hagu, umesto da deli odlikovanje Dikoviću. Valjda saoseća sa čovekom.

I, konačno, nešto za Stjepanovića kao saradnika na izradi dosijea „Rudnica”. Gospodine saradniče, biću daleko oštriji od vas. Kada bi državni organi Srbije radili dobro svoj posao, počinioci užasnih zločina nad albanskim civilima odavno bi bili u zatvoru, umesto da se i taj teret istrage natovari na vaša pleća i pleća vaših saradnika, i pored toliko poslova koje obavljate, za dobrobit ovog ništavnog sveta.

Ali, problem je taj što ste u dosijeu unapred doneli presudu: odgovornost vojske je evidentna, general Diković je ratni zločinac. Trećeg nema! Ili potvrđuj to, ili su unapred sumnjiv! U Stjepanovićevom viđenju pravde, nema suđenja, advokata, odbrane, žalbe ili pretpostavke nevinosti.

A da li je general Diković kriv? Pojma nemam. Samo se, jednostavno, bojim da pre suđenja, bilo koga unapred proglasim za masovnog ubicu, javno ga osramotim, a da potom sve koji tako ne misle, osumnjičim za advokate-trećepozivce, mobilisane na frontu odbrane Dikovića.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *