Trinaest godina Srbije na bespuću

Trinaest godina Srbije na bespuću

19 oktobra 2013

milorad-vucelicPiše: Milorad Vučelić

Navršava se punih trinaest godina kako je Srbija odlučila da izađe iz istorije i zakorači na stranputicu tranzicije, evroatlantskih integracija, dobrovoljne kolonizacije, predaje teritorija i pristajanja na prividno demokratske, a u suštini marionetske vlade.

Dešavalo se da na ovim bespućima bude i ponekog valjanog i dobrog poteza zastoja ili pokušaja izlaska na pravi put ali u suštini se od osnovnog ideološkog obrasca i političke matrice nije odstupalo. Propušteno vreme i skretanje s puta se brzo i sa naknadnim novim žutim ludačkim ubrzanjima „popravljalo“ i stoga nema naročite potrebe da se posebno bavimo kratkotrajnim a svetlim izuzecima. Jednostavno rečeno – EU nema alternativu. I ne pitamo šta nas to košta.

Kada smo već kod periodizacija pomenutog vremena zanimljiv je pristup predsednika Tomislava Nikolića tom problemu. On, naime, smatra da se moraju procesuirati svi odgovorni posle 2003. godine. Posebna zanimljivost je u tome što se ovim pristupom iz kritičkog razmatranja izuzima sam osnov tranzicionog upropašćavanja srpskog društva i privrede, ustanovljen Zakonom o privatizaciji iz 2001. i onim poznatim poštenim privatizacionim modelom: tri šećerane za dva evra ili obratno. Zanimljivo je i to što je u ovakvoj periodizaciji potpuno pošteđena vlada Zorana Đinđića te se počeci pogubne politike svaljuju na vladu Vojislava Koštunice. Uzgred budi rečeno, bilo kome to pravo ili ne, bez pomoći tog istog Vojislava Koštunice i njegove otvorene podrške Nikolić ne bi ni bio izabran za predsednika. Ali to je bilo davno, pre skoro godinu dana, i ko se toga još seća.

Biće da se Nikolić drži one Aristotelove: Drag mi je Platon ali mi je draža istina. Radi te i takve istine valjda je i došlo do toga da u novinama osvane informacija da će u policiju, na saslušanje zbog neke privatizacije, biti pozvan upravo Vojislav Koštunica! Izgleda da je neko, svesno ili nesvesno, rešio da borbu protiv korupcije počne da dovodi do apsurdne neuverljivosti.

Na loto tiketu srpskih vlasti, dakle, nema nijednog pogotka. Nije malo umeće kupovati redovno, od izvlačenja do izvlačenja, loz i svaki put izvući premiju i dobitak za tuđu odnosno protivničku korist. Takvih igrača igara na sreću nije bivalo. Baš kao što i nije bivalo da politička elita svakodnevno ističe kako je ovo najteža situacija u kojoj smo se ikada našli.

To nije tačno. Ovo je najmanje teška situacija od svih teških situacija u kojima su se nalazili srpski narod i njegova država. Bilo je mnogo, mnogo težih iskušenja, ali je bilo znatno sposobnijih političara, državnika i intelektualaca koji su znali da na pravi način odgovore na izazove vremena. I nikome od njih nije padalo na pamet da svoje uspehe svakodnevno proglašavaju istorijskim pobedama. Danas se prihvatanje svakog miga poslednjeg zapadnog činovnika i svakog mizernog i ponižavajućeg nalaza poput poslednjeg izveštaja evropskih komesara, proglašava istorijskom pobedom srpskog naroda. Niko se nikada među Srbima ovoliko otvoreno nije rugao srpskom narodu.

Nema u komesarskom izveštaju Evropske komisije ničega što bi bilo u srpskom interesu.

Ali, vratimo se igrama na sreću i tomboli: Kada ti Hrvati satru i proteraju na stotine hiljada sunarodnika ti uz malo gunđanje priznaš da si zločinac i prihvatiš održavanje neke međunarodne donatorske konferencije znajući da se ona nikada neće održati.
Onda Hrvatima prodaš još malo zemlje, fabrika i maloprodajne lance i kupiš novi loz i izvučeš dobitak kojim te Hrvatska optuži za genocid pred Međunarodnim sudom pravde. Privatizuješ i prodaš u bescenje to što stigneš da bi kupio novu srećku a to malo pojačaš troškom za podizanje kontratužbe pred tim istim sudom, pokazujući da ni sam ne veruješ u nju. Preklinješ, kupujući novu srećku, one koji su te tužili da povuku tužbu. Ubrzano kreneš sa novim izvinjavanjima Hrvatskoj i oglasiš pred celim svetom da ti s njom i nemaš nikakvih spornih pitanja a da bi ona što lakše ušla u EU. I tada uzmeš novi loz očekivanja da će te ona podržati da se i ti što pre dočepaš pregovora za ulazak u EU… I tako redom.

A onda padneš na kolena pred hrvatskim cigaretama! Malo je Briselu i celoj EU što si spreman da predaš Kosovo Šiptarima i okupatorima nego moraš da prihvatiš i povlašćeni uvoz hrvatskih cigareta! Moraš da pobrkaš hrvatske cigarete, Jasenovac i Kosovo i da prihvatiš da su za Brisel važnije hrvatske cigarete od dela srpske državne teritorije koje se dobrovoljno i protivustavno odričeš. I ti i pored svega toga srljaš u takvu EU. Bruka i sramota!

Doduše, jeste da ćemo mi na taj način slomiti našu domaću proizvodnju duvana i duvansku industriju pa i naneti štetu nekim velikim stranim kompanijama koje odavno rade u Srbiji, ali ćemo zato biti obeštećeni preko veće izvozne kvote šećera. Što izgubi država, dobiće Kole, i opet dobro. Strane duvanske kompanije će biti, kao i do sada, zaštićene akciznom politikom, a na štetu države, valjda u sklopu novih mera spasavanja srpske privrede. Naravno da će teško biti oštećen srpski budžet ali ćemo to nadoknaditi nekim novim opterećenjem građana. A što i ne bismo, kada smo zbog primenjivanja SSP-a proteklih godina izgubili koju stotinu miliona.

Srbi se često, a naročito od drugosrbijanaca, izvrgavaju ruglu zbog neosnovanog veličanja svoje izuzetnosti i jedinstvenosti. Nije odavno bilo bolje prilike da se ova teza dokaže od promocije novih ekonomskih mera ali kritika je izostala. Nema nijedne zemlje na svetu kojoj su mere Međunarodnog monetarnog fonda pomogle da izađe iz krize i ozdravi svoju ekonomiju. To već decenijama i nije zadatak MMF-a. To je lako proveriti. Ali u Srbiji, i samo u Srbiji, veruje se da će ta receptura pomoći da imamo uspešnu ekonomiju. Ima li boljeg i većeg dokaza o srpskoj samozaljubljenosti i veri u svoju posebnost od ovoga?

Neko će prigovoriti pitanjem: pa zar ne treba ništa raditi? Naravno da treba mnogo toga raditi ali ne ovo što se sada radi. Umesto da se još pre godinu dana, a i sada, smene rukovodstva onih javnih preduzeća koja prave ubitačne gubitke ili uništavaju farmaceutske fabrike, ukine bezbroj agencija koje ničemu ne služe, da se prekine enormno finansiranje takozvanih nevladinih organizacija i bacanje para na obezbeđivanje parada ponosa i sličnih manifestacija, da se otpusti sve ono što je po osnovu političke protekcije i bez kvalifikacija pozapošljavano po državnoj i opštinskoj administraciji, opšta povika se diže na potrošnju u javnom sektoru a da se pritom namerno zamagljuje da se u tom javnom sektoru nalaze i rudari ( pa i ovi tragično poginuli pre neki dan) i monteri i razni majstori koji održavaju instalacije na telekomunikacijama, rekama, dalekovodima…

Namerno se otvara prava neselektivna baražna vatra na javni sektor da bi se pripremila prodaja javnih dobara, a pre svega Telekoma, Pošte a odmah zatim i EPS-a. Kako to da je neophodno prodati pomenuta preduzeća koja u poslednjih godinu dana posluju sa značajnim profitima, kao što su Telekom i Pošta, prethodno ne promeniti nešto u Srbijagasu, ili u poslednjih godinu dana u sistematski upropašćavanom Dunav osiguranju. Zar nisu vlada i ministri krivi što odavno nisu smenili one koji na loš način upravljaju javnim dobrima i državnom imovinom. Nekom naivnijem posmatraču bi izgledalo kao da su srpski ministri posle godinu i po dana otkrili da postoji ekonomija. Ali, nije samo o tome reč. Ministri predano rade na tome da dokažu kako je država nesposobna da upravlja preduzećima ne bi li ih što pre prodali svojim strancima. O domaćem kapitalu i nekoj njegovoj aktivnosti ili okupljanju u neke konzorcijume koji bi se respektabilno mogli pojavljivati na međunarodno regulisanim tenderima, nema ni govora.

Zla namera naročito je proteklih godina vidljiva u građevinskoj industriji. Ministri i vlade ih upropaste neplaćanjem dugova pa ih tako onesposobe da se uopšte pojave kao nosioci nekog posla, a posao u Srbiji onda dobijaju strana preduzeća, poput Alpine. Takve strane firme, sa lažnim referencama, dobijaju kod nas veliki posao, a uzimaju naše domaće firme kao jeftine podizvođače. Potom takve strane firme bankrotiraju i upropaste i državne projekte i domaća preduzeća, a onda opet na scenu stupaju nova strana sumnjiva preduzeća koja će otići u stečaj na našu štetu i tako to ide do naše potpune propasti.

Srpskoj ekonomiji se ne može pomoći sricanjem ili deklamovanjem izanđalih i trećerazrednih neoliberalnih floskula. Oni koji su preokupirani beskrajnim promenama sopstvenog izgleda i citiranjem izreka iz srednjoškolskog spomenara, ne mogu ni primetiti kako strane banke iz Srbije iznose po šest stotina miliona profita i, namećući ubitačne kamate, potpuno uništavaju preostalu domaću proizvodnju i mogući izvoz. U tom zatvorenom krugu raznih šifri i pojmova potpuno ispražnjenog smisla, redovno se i po pravilu zaboravlja na proizvodnju i zaposlenost.

I pored ogromne potrebe i želje da sve izađe na dobro tome se, trezveno gledajući, a na osnovu ponuđenog, ne možemo nadati. Dan jednostavno ne može biti noć i neophodno je to na vreme reći.

U triplim makazama SSP-a, MMF-a i politike „po svaku cenu kandidatura za EU“ nemamo nikakve šanse da preteknemo.

Ostajemo koliko sutra uz veliko ubrzanje bez Preševske doline i Vojvodine ako nastavimo da sledimo dosadašnju politiku. Srbija će se takvom politikom vratiti u granice pre Berlinskog kongresa i onda se kao takva može koliko je volja modernizovati u europizirati. Ne može se besramnim i bestidnim uličarskim besprizornim dosetkama i budalastim doskočicama odgovarati na jasnu zapadnu strategiju. Može se to u svim medijima samohvalisavo predstavljati kao veliko junaštvo, podvig i rezultat velike mudrosti ali će to biti ono što jeste i dobiće zasluženo ime. Srbija zna i šta je okupacija i šta je kolaboracija i uvek je znala i znaće da na to da zasluženi odgovor.

Nije poslednjih godina bilo nijednog važnijeg poteza SPC a da nije potezana optužba da se Crkva meša u politički život. Ovoga puta, kada je patrijarh Irinej, i to u Pećkoj patrijaršiji gde mu je stolica, u ime Crkve pozvao Srbe na Kosovu da izađu na lokalne izbore, ta optužba o mešanju u politički život je izostala. Pored podrazumevajućeg odgovora, razlog treba pronaći i u tome što se drugosrbijanska inteligencija, sa svim svojim korifejima, ulizički i savetodavno okuplja oko rekonstruisane vlade, naročito novog ministra kulture Ivana Tasovca, a sve namigujući na prvog potpredsednika Aleksandra Vučića. Zahvaljujući tome, zvanična politika Srbije sve više biva izvedenica svojevrsnog mutanta drugosrbijanske ideologije. Taj ideološki mutant sve više postaje osnov, inspiracija i opravdanje vladajuće politike u Srbiji. Nazdravlje!

Nekako nam pred izbore na Kosovu nedostaje rukovodstvo SANU. Pa neće valjda oni propustiti ovakvu priliku da se proslave?
Mnogo se kritika sručilo na Ustavni sud Srbije povodom njegovih odluka po ustavnim žalbama advokata koje se tiču ugrožavanja ljudskih prava i sloboda njihovih klijenata neosnovanim produžavanjima pritvora. Međutim, više je nego interesantno da niko u javnosti u svojim kritikama nije pomenuo da taj isti Ustavni sud ne nalazi za shodno da nešto odluči o tome da li su poznate zloglasne četiri uredbe Vlade Srbije u vezi sa Kosovom i sam Briselski sporazum u skladu s Ustavom Srbije. O tome u javnosti nema ni jedne jedine reči a još manje nekog prekora. Ako Srbija nije ustavna država i ako njen premijer kaže da je Ustav šarena laža i mrtvo slovo na papiru, kako onda iko može očekivati da se na nekoj pravno i granicama nedefinisanoj teritoriji garantuju i poštuju prava čoveka i građanina.

Može li i ume li Srbija da se sa ovog tuđinskog bespuća vrati sebi? To je pitanje.

(Pecat.co.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *