ТУЂМАН ЗА „ОЛУЈУ“ ЧЕКАО САГЛАСНОСТ БЕЛЕ КУЋЕ: Неразјашњена питања око војне операције на Крајишке Србе

Tweet

ЈЕДАН од највећих заговаратеља тезе о снажним и непомирљивијим подјелама и антагонизмима на релацији Главни стожер (штаб) ОС РХ – МОРХ (министарство одбране) за вријеме Олује данас је умировљени генерал ХВ Рахим Адеми, који је у операцији Олуја био начелник стожера (штаба) Зборног подручја Сплит те је у тој улози био један од најближих сурадника заповједника ЗП Сплит генерала Анте Готовине.

Такво је своје виђење Олује Адеми изнио и у својој мемоарској књизи Само истина. Ратни дневник генерала Хрватске војске, објављене, у издању загребачкога Вечерњег листа, 2021. – и то чак у толикој мјери да сасвим отворено пише и о, практички, двјема паралелним линијама заповиједања у Хрватској војсци, у том смислу да је формално заповиједање ишло преко начелника Главног стожера (штаба) ОС РХ (најприје генерала Бобетка, а касније, у вријеме Олује, генерала Червенка), док је у стварности, посебице када је ријеч о Зборном подручју Сплит, заповиједање ишло линијом Шушак – Готовина (наравно, уз претходно „аминовање“ предсједника Туђмана).

Такођер је видљиво да Рахим Адеми у својој мемоарској књизи фаворизира једно посебно кодно име за операцију Олуја, које гласи Козјак-95, а које је уочи и за вријеме Олује доиста било у упораби у зони одговорности Зборног подручја Сплит. Из Адемијеве се књиге чак може извући закључак да је он особно измислио тај кодни назив, о чему су ми, уосталом, посвједочили и неки његови некадашњи суборци, из Зборног подручја Сплит.

КОДНО ИМЕ име Козјак-95, као синоним за операцију Олуја, имало је своју реалну специфичну тежину, а то нам показује и извјештај о упораби топоништва у Олуји, што га је бригадни генерал у мировини Марко Рајчић начинио за хрватску Владу 29. сијечња (јануарa) 2009. (за вријеме суђења хрватским генералима у Хагу). Назив тога документа (што ми га је он, у облику факсимила, уступио за потребе овога серијала) гласи: Реконструкција дјеловања топништва ЗП Сплит-Хрватских снага у нападној операцији „ОЛУЈА“ („Козјак 95“).

Од осталих спорних и неразјашњених питања о Олуји извојио бих још сљедећа.

Прво, у чему је прави смисао термина „дипломатска Олуја“ у односу на стварну операцију Олуја, какву ми познајемо, синтагме коју је 2022. промовирао министар вањских послова РХ у вријеме Олује Мате Гранић у својој истоименој књизи и ТВ-серијалу?

Друго, јесу ли Американци – и ако јесу, у којој точно мјери – дали државно-политичком врху РХ и предсједнику Фрањи Туђману зелено свјетло за Олују? Или би таква тврдња ипак била претјерана?

И треће, како то да су се, ако већ не у самој Олуји, а оно непосредно након те операције, ипак догодили тешки злочини над Србима у Хрватској, а у плану Олује је све било постављено и замишљено тако – о чему ми је посебно свједочио адмирал Давор Домазет-Лошо – да се они не догоде? (Додуше, број страдалих Срба у Олуји није био ни издалека онолики колико се то, у јесен 1993., наводило у британским пројекцијама о којима ми је Домазет-Лошо свједочио)

* * * * * * * * * *

Опречна тумачења догађаја у августу 1995. године

О НЕКИМ ОД ТИХ и данас врло актуалних питања, поразговарао сам, у данима завршног прикупљања и систематизирања грађе за овај серијал, 28. и 29. липња (јуна) 2024., с бившим министром вањских послова и велепослаником РХ Миомиром Жужулом, који је уочи и за вријеме Олује, поред тога што је био хрватски велепосланик при Уједињеним народима у Женеви, био и посебни изасланик предсједника Туђмана тијеком преговора с Контактном групом (Велика Британија, Француска, Њемачка, Русија и САД) као и другим представницима међународне заједнице те је одржавао врло важне контакте с Вашингтоном, посебице у данима који су непосредно претходили Олуји.

– Имао сам – рекао ми је М. Жужул – уред у Загребу с четверо запослених и реферирао изравно предсједнику Туђману. У том својству сам у времену прије Олује путовао неколико пута по Туђманову налогу у Вашингтон. Другог и 3. коловоза (августа) 1995. имао сам састанке у State Departmentu, Министарству обране САД и у Бијелој кући!

Жужула сам на почетку наше комуникације упознао с чињеницом да се, па и у разговорима са мном везаним за овај серијал, неки од кључних (у политичком смислу ријечи) протагониста Олује битно разилазе у интерпретацијама онога што се уочи и за вријеме Олује стварно догодило. Као илустрацију, навео сам му сасвим опречна тумачења генезе хрватско-српских преговора у Женеви 3. коловоза (августа) 1995. од стране Весне Шкаре-Ожболт и Мате Гранића – а та је, женевска епизода била у самоме средишту заплета ове наше дугометражне приче, коју смо испричали у прва наставка овога серијала.
Жужул ми је на то моје уводно питање овако одговорио:

– СВУ КОНТРОЛУ збивања и одређивања, и војног и дипломатског, у том тренутку водио је предсједник Туђман. У војном смислу, он се ослањао на министра Шушка и оперативно на генерала Готовину. Остале (З. Червенка, П. Стипетића, Д. Домазета-Лошу и још пар њих) укључивао је у мјери у којој је он одредио и нитко није био у потпуности информиран. Генерали Јанко Бобетко и Антон Тус били су већ умировљени и у том тренутку више нису били активно укључени. А што се дипломатског дијела тиче, и њега је водио изравно Предсједник. Министарство вањских послова било је маргинално укључено, а Мате Гранић, опет, у мјери у којој је то одредио предсједник.

Миомир Жужул ми је томе још додао да је – цитирам га – „вријеме прије Олује Мате Гранић био на неком путовању“. То ме, морам признати, помало збунило, није ми у први мах било јасно о каквом је то путовању могла бити ријеч. Но онда сам у Гранићевој књизи Дипломатска Олуја (Загреб, 2022.), на стр. 100 и 101, прочитао да је он „тај викенд провео (…) с обитељи у Башкој Води“. Синтагма „тај викенд“ односила се – лако се то може процијенити по смислу реченице – на задњи викенд уочи Олује, тј. на 29. српња (јула) 1995. (субота) и 30. српња (јула) 1995. (недјеља). С тиме да Гранић у својој књизи пише да је у Башкој Води био и у првој половици понедјељка 31. српња (јула) 1995., тј. на дан одржавања Бријунскога састанка, када га је, управо у станци састанка на Бријунима, назвао предсједник Туђман, у намјери да се с њим, као министром вањских послова, посавјетује око неких актуалних питања везаних за Олују (понајприје око тога какве би могле бити реакције међународне заједнице ако се Хрватска доиста одлучи за ту војну операцију).

* * * * * * * * * *

Прећутна сагласност Била Клинтона за хрватске акције

НА МОЈЕ СЉЕДЕЋЕ питање: „Кад је предсједник РХ Фрањо Туђман донио одлуку о Олуји и каква су била његова предвиђања о успјеху те војне акције?“ – Миомир Жужул ми је одговорио:

– Врло је тешко рећи када је Туђман донио дефинитивну одлуку о Олуји. Та је одлука сазријевала још од друге половице 1994., откако је постало јасно да преко различитих мисија Уједињених народа (Жужул је овдје мислио на УНПРОФОР и УНКРО – оп. аут.) нећемо моћи вратити окупиране територије. Туђман је у правилу имао обичај – супротно сада доминантној перцепцији! – разговарати о већини важних питања с већим бројем особа из различитих подручја и саслушати њихова мишљења. Одлуке је након таквих разговора у правилу доносио сам, а мој је дојам да је у вези с Олујом, као што рекох, разговарао с многима, но у правом смислу ријечи конзултирао се само с министром Шушком.

О ТУЂМАНОВОМ предвиђањима уочи Олује М. Жужул ми је рекао:

– Туђман је био увјерен да ћемо Олују обавити брзо и ефикасно, али му је било страшно битно не угрозити односе са САД, и то из три разлога. Прво, опћенито је вјеровао да су за будућност РХ важни односи с међународном заједницом, а то значи првенствено са САД.

Предах на путу у неизвесност

Друго, ми смо у том тренутку имали добре односе с администрацијом америчкога предсједника Била Клинтона и потпредсједника САД Ала Гора, чак и прешутну, а понекад и експлицитну, подршку у операцијама прије Олује. Ту бих прије свега споменуо долазак МПРИ у Хрватску уз одобрење администрације САД, као и састанак у Лондону прије Сплитског споразума од 22. српња (јула) 1995. (Мала напомена: МПРИ је америчка твртка коју су основали амерички ратни ветерани, а која је у војној бази за обуку у Шепуринама код Задра, основаној 17. травња (априла) 1994, обучавала дочаснике ХВ-а с одобрењем америчкога State Departmentu- оп. аут.)

А КАО ТРЕЋИ – како је истакнуо: најважнији – разлог зашто Туђман није хтио довести у питање добре односе РХ са САД, М. Жужул је навео:

– Туђман је био увјерен у ослобађање Книна, али је био крајње опрезан гледе војног рјешења Источне Славоније – а ми смо на састанку у Копенхагену с Ал Гором начелно били договорили модел мирне реинтеграције Подунавља, тј. Источне Славоније, који је и проведен према том договору. И Туђман то напросто није хтио довести питање. У вези с тиме, сврха мојега путовања у Сједињене Америчке Државе непосредно прије Олује (2. и 3. коловоза, августа, 1995. – оп. аут.) била је обавијестити их да крећемо у Олују и, по могућности, добити подршку – што смо и успјели!

* * * * * * * * * *

Напад на Книн Американци прихватили као чињеницу

У СИСТЕМАТИЗИРАЊУ грађе за овај серијал, 28. и 29. липња (јуна) 2024., бивши министар вањских послова и велепосланик РХ, Миомир Жужул ми је овдје посебно напоменуо:

– Доказ овоме што говорим јест да се сједница ВОНС од 3. коловоза (августа) 1995. (с почетком у 18 сати – оп. аут.), на којој је формализирана одлука о Олуји, одржала чим сам се ја вратио из САД и извијестио Предсједника о разговорима у Вашингтону. Уосталом, на ВОНС сам прво говорио ја. Ово је све лако провјерљиво и видљиво из већ објављених транскрипата, а ја то не износим ради истицања властите улоге, био сам само дипломатски извршитељ по налозима Предсједника.

„Олуја“ је изазвала нову сеобу Срба на крају двадесетог века

То се Жужулово тумачење, морам овдје истакнути, у потпуности слаже с интерпретацијом Мате Гранића, који ми је, у нашем разговору 4. липња (јуна) 2024., рекао да су на сједници ВОНС од 3. коловоза (августа) 1995. иступила тројица главних дискутаната – Миомир Жужул као први, он, Мате Гранић као други, и предсједник Владе РХ Никица Валентић као трећи – те да су сва тројица једнодушно подржала Туђманов приједлог о покретању операције Олуја.

Замолио сам на крају Миомира Жужула да ми објасни, односно компарира, одлуку о Олуји донесеној на Бријунском састанку 31. српња (јула) 1995. с одлуком ВОНС од 3. коловоза (августа) 1995. Рекао ми је:

– БИТНА ЈЕ РАЗЛИКА у томе што се на Бријунима разговарало само о војним аспектима акције, а на ВОНС о свима. На ВОНС су судјеловали и чланови Владе РХ и сви битни политички актери у држави. Сви су се по Туђманову приједлогу морали експлицитно изјаснити. Иначе, на Бријунима су се одржала два војно припремна састанка, од којих је важнији онај од 31. српња (јула) 1995. Хашко тужитељство је покушало доказати да је тада, на Бријунима, и формално донесена одлука, но то доиста није точно и тај дио оптужбе је одбачен. Формална је одлука о Олуји, у складу с тадашњим устројством РХ, донесена на ВОНС 3. коловоза (августа) 1995.

Особно, не могу овдје не примијетити да предсједник РХ Фрањо Туђман није заказао, тј. отворио ту капитално значајну сједницу ВОНС, тога одлучујућег четвртка 3. коловоза (августа) 1995. у 18 сати, 11 сати прије почетка Олује, све док није био сто посто сигуран у двије круцијалне ствари.

Хрватске јединице улазе у Книн

Прво, док му шеф хрватског изасланства на хрватско-српским преговорима у Женеви Ивић Пашалић није јавио, телефоном из хрватског велепосланства у Женеви, да су крајишки Срби на хрватски ултиматум одлучно одговорили с: „Не!“

И друго, док се из Вашингтона није вратио његов посебни изасланик Миомир Жужул, који му је пренио да је службени Вашингтон на хрватску најаву Олује одговорио с барем суздржаним „Да!“ (или, барем, да није рекао „Не!“)

Тај ми је Жужулов амерички инфо Мате Гранић, у разговору са мном у његовој кући на Реметама 24. липња 2024., интерпретирао овим ријечима:

– Американци нам нису дали јасно ни зелено ни црвено, него су прихватили то као чињеницу – да ћемо ми тако, тј. војно дјеловати. Ми смо из разговора с њима закључили да апсолутно можемо!

(Novosti)

Tweet