ТУРБО ФОЛК ЈЕ ОРУЖЈЕ, против којег Запад не може ништа

TURBO FOLK JE ORUŽJE, protiv kojeg Zapad ne može ništa

30 jula 2019

Piše: Slobodan RELJIĆ

AKO su bića iz drugih galaksija tehnološki na nivou kako ih mi zamišljamo, onda mora da su začuđena kako se komunicira na Jugoistoku Evrope. Iako su im kodovi, i glasovni i pisani, istovetni ovi narodi se ni u čemu ne mogu složiti. Čak ni u tome da govore istim jezikom i da on ne može imati bezbroj imena.

Jedino, kad se iza tih kodova stavi muzika onda im se pesme sliju u jednu reku.



Izvor reke pesme je u Beogradu, a talasi se šire „pinkovim“ i sličnim kanalima.

Nekakvoj analitičkoj napravi vanzemaljaca, koja se kod ljudi zove mozak, tako postaje jasno kako vašingtonska Imeprija jedino u pesmu (doduše tome valja dodati i igru uz muziku – kolo) nije uspela da ušprica vakcinu koja sadrži supstancu Divide et imperaa služi da mali zavisnici nikad ne budu pri zdravoj pameti, nego da čine sve da odbacuju svoj a štite „američki nacionalni interes“.

Sve je usitnjeno, razdrobljeno: i književnost, i nauka, i ono što je bilo institucionalno zajedničko – banke i industrija, čak i trgovina, pa i sportske igre koje su kod starih Grka bile osnova mirenja i u vreme ratova; još im je utuvljeno u glave i srca da to Balkan sam nad sobom sprovodi balkanizaciju; kao vrhovni cilj im se postavlja „trajan mir u regionu“ a sve se čini da mir stalno visi o koncu; uvedu im demokratije u kojima narod ništa ne odlučuje; propagandna kampanja ne prestaje a NVO meteoriti, koji ne predstavljaju nikog, postaju glavna sila inženjeringa u kome je „nacionalni interes“ sramota.

Kad bi se ovakav eksperiment sprovodio u ludnici, pacijenti bi s prezirom odbili da učestvuju – toliko je providano.

Rekli bi im kao u onom vicu kad ludak peca u kadi: Doktor ga pita – Grize li? A ludak odgovara: Kako da grize! Pa, ludače jedan, ovo je kada. Toliko je izgubljen svaki smisao sistema. Doktor il’ pacijent svejedno.

Samo je jedan u ulozi normalnog, a drugi glumi ludog. Pustinja zdravog razuma.

I taman bi to Biće iz kosmosa konstatovalo zaokružen „savršen sistem“ kad – evo ti neke „Grand parade“ – i imperijalna vakcina ne deluje.

Ove godine u projektovano najomrznutijem od svih gradova – Beogradu – pobeđuje devojka iz Goražda, država BiH. Džejla Ramović se zove, a u finalu „Granda“ joj je iz Beograda savetovano: „Pevaj da ti bude lepo i da žiriju bude sramota da ne glasa za tebe“.

Tresu se grand kulise, povijaju se tabloidi u oduševljenju (skoro bi se reklo iskrenom), komentari na fejsbucima, instagramima i tviterima razlivaju se kao morski talasi – samo poneki zlokobni otpadak.

Opšte razumevanje za pravedni napor roditelja bez čije žrtve ništa ne bi bilo, a u priču ulazi i Džejlina mlađa sestra koja bi mogla da bude bolja i od nje…

I da, to se sve događa u carstvu mračnog „turbo-folka“ protiv koga je, setićete se, imperijalna kulturna inkvizicija godinama vodila bespoštedan rat do istrebljenja.

Turbo-folk je tako bespoštedno ocrnjen da ga se odriču i oni koji su ga stvorili. Istovremeno, trurbo-folk je stvarnost u koju svi iz sveta estrade (jer on pripada toj sferi biznisa) žele da uđu po svaku cenu. I Srbi, i Bošnjaci – kao stvaraoci i konzumenti, a onda i Hrvati kao potajni konzumenti. To je najhomogenije i najsofisticiranije lokalno tržište. Veliki obrt novca i uticaja, a izvan kontrole zapadnih komercijalnih imperija.

„Turbo-folk je nastao iz folka, uz veliki uticaj modernih stilova. Sam melos je u početku bio mešavina srpske etno muzike i disko muzike a kasnije se oseća uticaj i arapske, turske, grčke i romske narodne muzike. Uporedo sa razvojem turbo-folka u Grčkoj se razvija laika koja je toliko slična turbo-folk muzici da se može reći da je najveća razlika u jeziku“, konstatuje se na imeprijalnoj sveprisutnoj enciklopediji.



Tu se odmah dodaje da je kum te opasne supstance Slobodan Milošević. Jer je ta „autentična srpska turbo-folk muzika“ nastala „mračnih 1990-ih“ i to „postepenim ubacivanjem električnog i elektronskog zvuka i popularnih zapadnih ritmova – od rok i disko muzike, preko esid džeza i hip-hopa do repa i densa – u matricu novokomponovane narodne muzike.

Turbo-folk je danas možda najpoznatiji i verovatno najproblematičniji autentični srpski brend.

Šta reći? S jedne strane, genijalno! Dok Zapad kontroliše sva ekonomska kretanja, „komunistički lider“ pred nosom im stvara propagadno-komercijalno carstvo, „autentično“ kao što rekoše globalni enciklopedsti. Do toga tada nisu dosezali ni Kinezi. S druge strane, ko god se seća javnog lika Slobodana Miloševića – siguran je da jadni Sloba nikad ne bi umeo da ispriča šta je to uradio. Rok, disko, esid džez, hip-hop, rep, dens! Plus pop, haus i tehno zvuk. Ma, dajte!

U njegovoj partiji nije postojao ni jedan član koji bi ovo mogao da izgovori, a da mu se ne da dan i noć da se spremi.

Ali, moć Imperije se zasniva na tome da „zna“ da ne postoji ništa što nije inženjering ljudskih duša. O kreacijama i kreaturama „slobodnog“ ljudskog bića se rado priča, ali se „zna“ da one ne postoje. Pa to bi bila anarhija.

Zamislite da prizante narodima da mogu da stvaraju subverzivnu silu. Dobro da stvaraju, ali da je stvore. ImpossibleKo zna gde bi to završilo.

Posle, kad je odnekud iz dubine američkog naroda banuo Donald Tramp pa se i Bregzit izvukao iz kolonijalističkog ostrvskog mulja, polako nastupa otrežnjenje, ali tih devedestih „znalo se“: da bez „Balkanskog kasapina“ nikakav folk, a posebno ne turbo-folk ne može nastati. Kakva je to tajna vakcina kad je On uspevao da okupi i srpsku i bošnjačku supstancu a da onda time zaluđuje i hrvatske tvrde bojovnike kojima je Evropa toliko bila na srcu da im je i veliki Adolf bio nedorastao!

Ali budimo razumni, to je, ipak, više od dosetki bilo kog vladara, pa da je on i Oto fon Bizmark. Mnogo šire.

Tu je jedan narod pokretač, a ostali narodi učesnici.

Ravnopravni u pravu učešća u konačno stvorenoj realnosti, jer drugačije ne bi tu bili. Slobodni da svako iz toga uzima koliko i čega mu treba. To je slobodan odnos u najizoštrenijem stanju „carstva nužnosti“.

Nema te imperije koja bi mogla da natera hercegovačke franjevce da srećni igraju užičko kolo na hrvatsko-katoličkoj svadbi. Iza toga mora da stoji sila dublja od državnih granica. Od nepremostivih neprijateljstava.

I kad se već „međunarodna zajednica“ u to doba latila poređenja Miloševića s Hitlerom, mogla joj je biti zgodna i činjenica – iz doba kad se anglo-saksonski Zapad predstavljao kao „saveznici“ –  da je i Pesma mladog vojnika na straži (Das Lied eines jungen Soldaten auf der Wacht), poznatija kao „Lili Marlen“, krenula 1941. iz Beograda, preko Radio Beograda tada Soldatensender Belgrad (Vojnički Radio Beograd).

Ali, to bi bila protivčinjenica. Prekomplikovana za plitkoumne propagandne operacije. Jer, na te germanske lake note koje su nekontrolisano uletele u etar prvi je udario lično Jozef Gebels, ali nije moglo da se zaustavi i ta „ljubavna i srceparajuća nadnacionalna i vanvremenska poema o ljubavi i besmislu rata“ bila je gotovo jedina „silnica“ koja je ujedinjenjavala svu vojničku tugu u Drugom svetskom ratu. Propagandisti su podvili rep i nastavili da rade „svoje poslove“.    

Malo ko bi potegao Jovu Zmaja povodom turbo-folka (/Haj što Srbin još se drži/ Kraj svih zala – / Pesma ga je održala,/ Njojzi hvala!). Ne bi bilo ni smisleno za samonikli, na kraju ipak, korov potezati stihove koje je jedan Nikola Tesla pokušavao da prevede na engleski.

Rečeno je i u Besedi na gori Margaritas ante porcosAli ostaje pitanje kako je turbo-folk u totalnom antisrpskom canamiju nastao, odrastao i ostavio Imperiju bez moći da ga ukine?

On je kalem. Na srpsko, pre svega, a i regionalno folklorno stablo nakalemljene su zapadnjačke mladice. Različite vrste: od muzičkih već nabrojanih pravaca i stilova preko pune superkomercijalizacije koju je moguće podizati na proverenim zapadnim „sistemima zvezda“, banalizaciji ukusa i potcrtavanjima glamura, veštačkog sjaja i igrane iskrenosti. Takvi proizvodi se ne libe da učine sve što će ih činiti transgraničnim i transnacionalnim.

Svako ko veruje da Srbi za to nisu sposobni otvara prostor za srpsko snalaženje.

Kao i svi uzoriti proizvodi zapadne masovne kulture, i turbo-folk bestidno razumeva sebe kao „vrh vrhova“.

Kad je ovih letnjih dana bivša voditeljka HRT, a danas direktorka Turističke organizacije Makarske, Hloverka Novak Srzić, zakukala kako su oni, hrvatska država i privreda, napravili „odličan program za ‘Makarsko kulturno leto’, od operete i opere, koncerata klasične muzike, vrhunskog džeza i rokenrola“, a onda su u jedan noćni klub stigle „Karleuša ili neka druga cajka“ i sve se u trenu raspalo – s druge strane vrisnula je Jelena: „Cajka je pogrdan naziv za ženu iz Srbije koja se bavi muzikom. Valjda je vreme, ‘gospođo’, da se manete šovinizma i seljačke zadrdosti i da se malo edukujete ko sam ja. Ne bruji Makarska o meni, kako kažete, nego celi svet.“

Ista sredstva komunikacije. Fejsbuk i Instagram. Ista ideja i osećaj – mi smo zakonita Imperijina deca. Vantelesno začeće ili usvojeno siroče – svejedno.

Isto pravo – juriš na vrh sveta, ma koliko taj vrh bio diverzifikovan i nepostojeći. S tim što cajke svoju moć ostvaruju na svetom tržištu, a hloverke se maskiraju demokratijom i visokom kulturom. Rezultat je unapred poznat. „Iz kluba čiji je vlasnik bivši fudbaler Goran Drmić, odgovor, za sada, nije stigao, ali su narednih dana u ‘Petru Panu’ najavljena gostovanja srpskih folk zvezda Ace Lukasa, Milice Todorović, Mileta Kitića, Saše Matića i Aleksandre Prijović.“

Iza turbo-folk biznisa stoje menadžerske sturkture koje sebi daju za pravo da – iako nisu školovane na HarvardBusiness School – nastupaju besprizorno i ne opterećujući se moralnim skrupulama i sistemskim floskulama. Zanima ih novac i poštuju želje svoje platežno sposobne publike.

To nije časna borba za ćirilicu, to su nasumični letovi prebega koji nikad neće ni stići tamo gde su krenuli, ali je upravo takvo polutanstvo srž imeprijalnog sveta. To je i otpadništvo od ćirilice i uspeh ćirilične suspstance u „zlom dobu“.

U „najboljoj tradiciji“ zapadnog biznisa menadžment turbo-folka razumeva značaj veštačkog, lažnog. Privida i medijskih konstrukcija. Jer tu realnost Zemljine teže samo ometa posao.

Baš zbog tih hiperzapadnih sposobnosti samoniklog turbo-folka i nastaje izrazito neprijateljski odnos „građanskih mislilaca“ prema njemu. Quod licet Iovinon licet bovi.

Zato što je izvorno srpski, zato što je uspešan biznis i tako je poslovno pakovan da zapadne kompanije, uglavnom, ne mogu da učestvuju u izvlačnju dobiti. Oni bi mogli da to fizički preotmu, ali ne i da organizuju kontinuitet proizvodnje. To je tera incognita na kojoj se zapadni biznis ne oseća sigurno. Ali mehanizmi koje su oni implementirali na Balkanu svaki put će signalisati – „opasnost“.

Ovih dana je Albansko telo za audio i video medije (AMA) prekorilo Javni servis Albanije što je u programu za manjine (za srpsku manjinu) pustilo Cecu Ražnatović da folkuje. Opet kao u sveprisutnoj ludnici. Šta da emituju? Duet Dačić-Edi Rama? Pa, ne može.

Oni bi na kontrolnim punktovima „Grand parade“ ili „Nikad nije kasno“, i zbog glasovnih mogućnosti i zbog načina odevanja, ispali već na audiciji. I ne treba da brine ova reakcija AMA. Pre bi trebalo da brine njih.

Protiv turbo-folka se ne može. Moći će da ga skrajne samo neko normalnije vreme.

Kad Imperija bude svedena na normlane dimenzije.

(Sve o Srpskoj)

KOMENTARI



7 komentara

  1. milorad2 says:

    hahah odličan tekst,na neki način turbo-folk nas je održao, kao u epskim poemama naših starih,gde ih je vera i pesma hranila i branila.Pa i ta epika ono što je danas deo istorijske baštine BALKANA, te GUSLE i junačke pesme(leve i desne, srpske i muslimanske ili hrvatske , uskočke,i crnogorske i makedonske i bugarske i grčke i rumunske i dalmatinske aloo) i to je bio turbo-folk onoga doba, imamo mi balkanci dosta iskustva u tom poslu:)Od muke da pevaš ako ništa:)zato tu ne pomaže lonac za topljenje kultura, jer čelik kaljen vekovima taj smešni bojler za mlaku vodu ne može da istopi:)

  2. Ivke says:

    TURBO FOLK UBIJA SRBE U POJAM

  3. rajko says:

    O, Bože kakav glup tekst! Toliko truda uloženo ni u šta!

  4. Vodja says:

    turbofolk je zapadno oruzje protiv Srba, cist defetizam kao i LGBT prica. Jedina razlika je sto je ovo plasirano pre, a ovo drugo je novo pa sad dolazi.

  5. teoretičar says:

    "Jer tu realnost Zemljine teže samo ometa posao". Ovo je tekst inspiracije, talenta i pameti. Sve se skupilo na istom mestu u isto vreme i baš kad mu vreme! Malo je ljudi koji mogu da se uhvate u koštac sa jednom tako složenom temom a sa tako instančanim pristupom. Neverovatna je tema koju je obradio a još neverovatnije da je to izuzetno dobro uradio. Jače je od svake propagande koja je zapljusnula Srbiju. Skidam kapu autoru. I završio je tekst više nego vrhunski talentovano i pametno, samo "neki ovde nisu razumeli", pa obratite pažnju - "Protiv turbo-folka se ne može. Moći će da ga skrajne samo neko normalnije vreme. Kad Imperija bude svedena na normlane dimenzije." Pozdrav od teoretičara i ne zalećite se pre nego sagledate sve važne delove.

  6. teoretičar says:

    I da se razumemo. Ja sam dete vremena kada se išlo u kafane a ne diskaće, mada sam i u njih stigao. Ali tada je krenuo turbofolk, mada ne još uvek elektronski poduprt. Ja sam slušao "narodne pesme" samo kad se negde napijem pa da mi želja mine odem u kafanu da slušam. U ono vreme moje kasne mladosti je bila hit i ona pesma "Čaše lomim, misli mi lutaju..." a za nas podobro nakresane se moralo pevati "Čaše lomim, ruke mi krvave..." Nisam slušao niti razumeo Lepu Lukić i slične, nisam išao u kafane gde je ta muzika, osim kad se napijemo malo "iznad" ili za Novu godinu kada je kolo bilo vrhunac proslave. To je bilo vreme sedamdesetih godina i tu je već nastala osnova budućeg turbofolka. Ja sam ipak odrastao na zapadnoj muzici koju je recimo, u to vreme emitovala neprekidno Austrija Tri ili kako sam je ja izgovarao Esterajh Draj. Imao sam dobar radio i u Sremu je bila dostupna. Slušao sam obavezno Večernju reviju želja na BEOGRAD prvom programu radija pre dnevnika. Od 7 uveče do pola osam. Slušao sam Minimaksa, Beograd 202, vrlo retko StudioB i te stanice su mi bile dovoljne dok nisam dobio gramofon i prve ploče Dip Parpl in Rok. Bitlse i elvisa nikad nisam slušao i dan danas se pitam šta su to ljudi kod njih pronašli. Danas imam muzičku kolekciju od 1970. do 2015. sa nekih 25000 koječega. Pasivno, ali gotovo sve svoje slobodno vreme slušam oko 1800 većinom instrumentalnih stvari a jedna od hitova je i Princ Igor u sto verzija. Ipak, slušao sam veoma često Sedmoricu Mladih a nešto kasnije...kako se zvaše Bože, oni što su tako divno pevali stare gradske pesme, pa sam slušao ruske romanse, u ono vreme pomalo svetski hit Podmoskovske večeri, Oči čorneje, Kaljinka(te su pesme i danas svetski poznate i priznate i imaju neprolaznu vrednost) pa ruske cigane a ponekad i špansku muziku koja je inače sva ciganska muzika. Dakle, turbo folk ima svoje duboke korene i nije nastao preko noći. Haris Džinović je onda bio mlad i zvezda u usponu a takođe i početak turbofolka.

  7. ePera says:

    Autor je pisao clanak da zaradi. Tako se to radi. Smislis temu i udri, odmah udje u glavu besmislica beslovesnima. Za divno cudo ima i Srba koji se gade takvih buckurisa. Uzmes desetak najplitkijih melodija iz raznih naroda, napises sto gluplje reci da budu sto erotskije, nadenes mu tudjinsku rec za naziv i onda proglasis kao visenacionalnu muziku. Prava jugoslavija i sire. Da povracas gledajuci svu tu imbecilijadu ! Pa zar nije lepo da se hvalimo vaterpolom, kosarkom i drugim sportovima gde briljiramo, nego da se hvalimo s necim gde se normalan stidi !

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *