Turci od Sulejmana do Erdogana

Turci od Sulejmana do Erdogana

18 juna 2013

branko-radunPiše: Branko Radun

Krajem maja su započeli protesti protiv uništavanja jednog od poslednjih većih parkova u centru Istambula, uz trg Taksim, u kome je započela izgradnja prodajnog centra. Zbog preterane reakcije policije demonstracije su razbuktale, postale „trajnijeg karaktera“ i proširili su se na više turskih gradova. Vest o brutalnom napadu policije na mirne demonstrante je obišla planetu preko društvenih mreža, što nije mogla da spreči turska medijska kontrola i cenzura.

Postavlja se pitanje ko protestvuje i zbog čega? Protestanti su heterogeni i socijalno i politički, no najglasniji su levičarski i sekulrani elementi koji se konstituišu i kao produžena ruka dela opozicije i kao vansistemska levičarska opozicija. Šta bi to bili turski levičari – pored klasičnih levih i socijalnih pokreta i stranaka to su i sekulrani kemalisti koji se opiru reislamizaciji Turske pod vođstvom premijera Erdogana. Turski premijer je poznat kao veliki zagovornik povratka Kurana u društvo prilično sekularizovane Turske, ali i jačanja korporativnog kapitalizma i proameričke spoljne politike.

Geopolitika nas uči da je Turska vekovima bila sila koja je sprečavala jačanje Beča, Berlina ili Moskve na Balkanu ili na Bliskom Istoku. Do god je Turska igrala ulogu geopolitičkog balansera u širokom prostoru od srednje Evrope do Bliskog istoka dotle je imala i podršku moćnih centara. Danas zbog potrebe nove uloge Turske na Balkanu i Bliskom Istoku da se parira regionalnim silama, a pre svega Rusiji, toleriše se islamizam.

Erdoganova vlada je kombinujući islamizam i neosomanizam ušla na velika vrata na regionalnu političku scenu jasno naglašavajući svoje aspiracije. Na Balkanu Turska dobija zeleno svetlo od SAD da ojača svoje pozicije i da tako drže pod kontrolom jačanje uticaja Nemačke i Rusije. Na Bliskom istoku je Turska pored Izraelna ključni američki saveznik. To se videlo i na slučaju izazivanja građanskog rata u Sriji (koji podseća na situaciju iz devedestih na našim prostorima).

No tu se Turska pokazala značajno autonominija no što se očekivalo. Duboko angažovana u ratu u Siriji, Turska je ipak pazila da ostane u normalnim odnosima sa Iranom. Tako je došlo i do raskida neformalnog saveza sa Izraelom. Na taj način je Turska kandidovala svoju novu i ambicioznu bliskoistočnu politiku sa ciljem da postane muslimanska država broj jedan, ali se se istovremeno i u očima zapadnih centara moći pokazuje kao „jogunasta“.

Ove najnovije demonstracije u kojima učestvuju mladi urbani stanovnici srednje klase, zapravo i nemaju podršku većine nacije. Neki islamistički pokreti atlanstkog islama, kao sekularni pripadnici vojske i policije udružuju u ovoj situaciji da bi ograničili prejakog Erdogana. Očigledno je da je stvorena „koalicija“ domaćih i stranih igrača koje žele da sputaju ambicioznog Erdogana i njegovog okruženja. Veoma je bitan i kontekst sadašnjeg neuspeha Zapada u Siriji da skloni sa vlasti Asada te nezadovoljstno nivoom angažovanosti Turske u njegovom rušenju. Stoga se protesti mogu smatrati za verovatno spontani izliv nezadovoljstva u početku koji je dobio podršku zapadnih medija, kao oblik pritiska na Tursku sa namerom da joj „srežu krila“.

(Novine novosadske)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *