ТУРСКО „ЊЕТ“ РУСИЈИ: Ердоган одбио Путина

TURSKO „NJET“ RUSIJI: Erdogan odbio Putina

20 oktobra 2020

Kada izbijaju sukobi u kojima su direktni učesnici velike sile, naročito SAD, kao što su bile invazije na Afganistan i Irak početkom ovog veka, ostatak sveta – a govorimo o svetu u kojem je ostala samo jedna vojna super-sila – može samo „gledati“, eventualno izraziti svoje neslaganje, ali ne i nešto bitno promeniti.

U drugom slučaju, kada izbije oružani sukob između manjih država, velike sile su tu gotovo od prvog dana u svojoj konstruktivnoj ili destruktivnoj ulozi. Drugim rečima – mogu taj sukob smirivati ili ga namerno rasplamsati.



Aktuelni sukob između Jermenije i Azerbejdžana je jedan od onih retkih sukoba gde bi SAD zapravo mogle odigrati pozitivnu ulogu, zalažući se za mir, prekid konflikta, umesto raspirivanja istog. Bilo bi to nešto zaista „novo“ – barem u zadnjih desetak i više godina. U svim dosadašnjim slučajevima – Libija, Sirija, Ukrajina… – SAD su bile onaj faktor koji će relativno umereni sukob pretvoriti u opasan i krvavi rat. Svi ti sukobi bili bi kudikamo brže rešeni da su se SAD držale po strani, neki možda čak ne bi ni eskalirali.

U slučaju aktuelnog sukoba na Kavkazu, koji bi se mogao pretvoriti u nešto još puno gore od rata koji se vodio tamo početkom 90-ih po raspadu Sovjetskog Saveza, SAD je „u startu“ deo konstruktivne priče jer je bio i tih ratnih 90-ih godina kada su zajedno s Rusijom i Francuskom zaustavili rat, krvavi rat koji je odneo više desetina hiljada života, a regiju ostavio u permanentnoj traumi. Od SAD-a bi se sada očekivalo da istupi i jasno stavi do znanja kako mirovni proces iz 90-ih nije mrtav. Nažalost, tragičan aspekt ove priče je taj da SAD ponovo postupaju pogrešno, čak i kada imaju priliku postupiti ispravno.

Pre svega treba pojasniti američki osnovni položaj prema ovom sukobu koji se vodi oko sporne regije Nagorno-Karabah. SAD imaju poprilično veliku i uticajnu jermensku dijasporu koja je aktivna od prvog dana sukoba. Zvuči gotovo kao novinarska greška s nulama, ali čini se da nije – NBC je izvestio kako je u Los Anđelesu ove nedelje održan skup podrške Jermeniji u sukobu s Azerbajdžanom, skup na kojem se prema proceni policije okupilo „oko 100.000 ljudi“. Već sama ta informacija dovoljno nam govori o snazi jermenske dijaspore u SAD-u.

Ali SAD ne samo da ne čine gotovo ništa kako bi što brže zaustavile ovaj novi sukob (jer još ima vremena sprečiti transformaciju ovog sukoba u opšti rat), sukob na Kavkazu kao da ne postoji u američkim medijima. Jasno, vreme je predsedničkih izbora koji će se u SAD-u održati za tri nedelje i gotovo sva pažnja je posvećena tome. Što se Trampa tiče ozbiljno je pitanje je li on uopšte informisan šta se ovih dana događa na Kavkazu!

Sve u svemu, uz potpuno nezainteresovanu Ameriku ostaje samo na Rusiji da pokušava zaustaviti ovaj sukob dok još nije rat (i Francuskoj, ali jasno je da Francuska, šta god Makron mislio o tome, nema toliki uticaj). Jasno, Rusiji je od daleko veće važnosti da Kavkaz bude miran jer to je njihovo susedstvo – susedstvo s potencijalom razvoja u novi bastion islamističkog ekstremizma (ako se nastavi transfer militanata iz Sirije prema Azerbejdžanu). Sudeći prema dostupnim informacijama Moskva je intenzivno na liniji s političkim vrhom u Bakuu i Jerevanu, u potpunosti svesna geopolitičke implikacije da će biti percipirana kao „jerrmenski zaštitnik“ iako odnosi između Rusije i Azerbejdžana, s kojim se graniči, nipošto nisu loši (ali bi mogli postati, ne voljom Moskve, a možda ne ni Bakua!).

Kada su hitno u Moskvu krajem prošle sedmice stigli ministri inostranih poslova Jermenije i Azerbejdžana to je već samo po sebi bio važan korak. Da, pregovori u prisustvu ruskog spoljnopolitičkog veterana Sergeja Lavrova bili su maratonski, ali je isto tako bilo gotovo sigurno da će se neki progres ostvariti jer u protivnom Baku i Jerevan ne bi svoje najviše diplomate ni poslali u Moskvu. Potez je bio bitan i zbog činjenice da su i Jermenija i Azerbejdžan svega dan ranije slali poruke da im nikakvo primirje nije na pameti. Ipak, primirje je dogovoreno, glavni detalji usklađeni, i tišina nad Nagorno-Karabahom trebalo je da stupi na snagu već u podne u subotu (10. oktobra 2020). Govorimo o dve sukobljene bivše sovjetske socijalističke republike koje se nisu – za razliku od baltičkih zemalja i kasnije Ukrajine – „odmetnule od Moskve“. Jasno, može se svakako reći da je Jermenija po odnosima bliža Rusiji, a Azerbejdžan Turskoj, ali svejedno nijedna osoba prisutna na pregovorima u Moskvi nije došla da Rusima „traći vreme“.

I šta se dogodilo tačno u podne u subotu? Spomenimo prvo šta se događalo u ranijim jutarnjim satima – obe strane krenule su pucati jedna na drugu kao da moraju izbaciti sav svoj arsenal pre nego što sat odzvoni. Došlo je i zvono, ali je situaciju smirilo na možda tek nekoliko minuta, a nakon toga ponovo su krenuli rafali, granate, eksplozije, dronovi, tenkovi…

Moglo bi se tvrditi da su ova dva naroda jednostavno u ovom trenutku tolike „usijane glave“ da nijedan još nije spreman ni na primirje ni na mir, ali verovatno je posredi jedan drugi faktor – turski faktor.

Zanimljivo je uočiti kako ovih dana pojedini evropski mediji navode da se od Rusije i Turske, kao saveznika dve sukobljene strane na Kavkazu, očekuje da učine nešto po pitanju smirivanja napetosti. Ima tu i osvrta koji spominju kako Rusija i Turska „ne uspevaju“ smiriti sukob uprkos svom uticaju. U obe varijacije izveštavanja imamo jednu fatalnu grešku – Turska ni ne pokušava smiriti situaciju, Turska doliva benzin direktno na vatru i kao da zauzima onu ranije spomenutu destruktivnu ulogu SAD-a kada sukob treba pretvoriti u krvavi rat.

Izjednačavati rusku i tursku aktivnost u pogledu azersko-jermenskog sukoba u ovom trenutku može se samo ili zbog neznanja ili zbog nekakve već duboko ugravirane rusofobije koja „ne dozvoljava“ spominjanje Rusije u pozitivnom/konstruktivnom svetlu.

Ali činjenice su u potpunosti transparentne. Rusija zaista nastoji smiriti ovaj sukob i to, budimo sasvim iskreni, iz prevashodno vlastitih (bezbednosnih ili političkih) interesa – Rusija je po svemu sudeći spremna čak zauzeti ulogu onog posrednika koji se ne dopada sasvim nijednoj strani jer od obe očekuje ustupke, ali ima primarno okončanje sukoba na umu.

S druge strane Turska gotovo da ni jednom nije spomenula mir – jedini scenario u kojem spominju mir je onaj u kojem bi jermenske snage trebalo da se „u potpunosti povuku s okupiranih teritorija“, odnosno da prepuste celi Nagorno-Karabah Azerbejdžanu. Ako nam je jasna istorijska važnost Nagorno-Karabaha Jermenima, onda nam je jasno i to da je ovaj turski poziv na mir zapravo onaj orvelijanski u stilu „rat je mir“.

Rusija sada ima veliki problem. Ima Tursku koja će aktivno opstruisati njihove mirovne inicijative i gurati Baku da nastavi s vojnim delovanjem. „Pandorina kutija“ već je otvorena. Sirijski militanti već se gomilaju na turskoj granici i čekaju transfer na Kavkaz. Ovo se neće zaustaviti jednim sastankom u Moskvi, pa da traje i 20 sati bez pauze.

Ali šta Rusija može učiniti? Reći Turskoj – „ne budite hegemon“? Može probati, ali neće biti učinka. Ovog Erdogana – Erdogana koji je stvoren nakon propalog pokušaja njegovog rušenja u leto 2016. godine – još niko nije uspeo obuzdati, a i neće tako brzo. Zašto? Zato jer svi oni koji bi ga voleli obuzdati ujedno imaju i neke određene interese i dogovore s njim, Rusija naročito. Čitav aranžman kontrolisanja potencijalnog haosa napravljen je od niza Putin-Erdogan dogovora, a ide od severne Sirije do šire energetske priče ključne po Rusiju (Turski tok).

Erdogan je i više nego voljan za novi dogovor, ali ne i za pregovore – ovog puta podiže uloge i otvoreno Moskvi poručuje da na Kavkazu nema mesta za kompromise, mora biti po njegovom, Nagorno-Karabah mora biti u rukama njegove „azerske braće“. Rusija može ili pristati ili reći „njet“, a najradije bi da ne mora nijedno, ali to uskoro više neće biti opcija. U međuvremenu je Turska postala ta koja je rekla „njet“ Rusiji, potkopala njihovo posredništvo, i sve to dok sebe prikazuje nekakvom novom silom koja je u stanju izvoditi geopolitički „multi-tasking“ kakav se retko viđa.

(Advance)

KOMENTARI



10 komentara

  1. persida says:

    Putin pije samare i bruka i sebe i Rusiju.

    • perica says:

      Kada bi se turski islam i rusko pravoslavlje u nečem složili onda bi to bila neka nova religija, e zato je to "Njet". Putin samo pokazuje da je razuman čovek ne da se isprvocirati. "Kad ti neko udari šamar ti mu okreni i drugi obraz" e toga nema u islamu.

  2. Milan says:

    To nije prvi put. Tursko njet Rusiji postoji po mnogo tačaka. Ali Turska je poslala njet i svojim zapadnim partnerima na razne načine, među njima je poslednji kad su stavljeni u funkciju sistemi S-400 kupljeni od Rusije. Ko su danas pouzdani partneri Turske? Azerbejdžan. A na Zapadu? jedino Nemačka, Nemačka koja je žrtvovala članicu EU Grčku da se ne bi zamerala Turskoj. Uporedite Tursku sa Iranom. Pored svih ljutih pretnji i teških sankcija iz SAD i još nekih zemalja Zapada, Iran ima podršku Rusije, Kine i ipak ima političku podršku vodećih zemalja EU. U odnosu na Iran za kog smo do juče smatrali da mu se sprema smaknuće, iskočila je Turska kao veliki štrčeći magarac koji smeta svim vodećim silama. Turska ima glupu spoljnu politiku jer se oslanja samo na svoju vojnu moć, a u isto vreme ekonomska kriza u Turskoj raste. Dakle Turska glupo vodi i svoju ratnu politiku, jer i za vođenje rata/ratova treba imati novac u izobilju. Turska je programirana kao trojanski konj za Rusiju. Rusija već duže vreme trpi sankcije Zapada, pa još kad bi u to uključili i Tursku sa kojom Rusija ima razvijene spoljno trgovinske i ekonomske odnose. Naravno to mogu postići samo podsticanjem sukoba između Rusije i Turske. Primetno je da Nemačka, koja je stara prijateljica Turske, sa svoje strane oteže završetak izgradnje Severnog toka 2.

  3. Slobodanka says:

    Turska je prosta i sirova navlakuša, slično kao prosta Nemačka. Konvencija iz Montrea je važeći medjunarodni zakon. Po toj konvenciji najprivilegovanije je Turska, jer ake se Turska nadje u ratu (iz bilo kojih razloga) svi ratni brodovi crnomorskih zemalja, dakle i RUSKA CRNOMORSKA RATNA FLOTA, imaće zabranu izlaza u Sredozemno more kroz prolaz Bosfor i Dardaneli. U tom slučaju ruski ratni brodovi neće moći bezbedno da doplove do Sirije. U takvu zamku Rusija neće upasti, nego smisliće nešto drugo. Na prvom mestu neće dozvoliti da se sukob između Jermenije i Azerbejdžana proširi na teritorije susednih zemalja...

  4. test01 says:

    Putonova "mirna" politika je dozivela krah. Poceli su indirektni napadi na Rusiju sa svih strana a Putin bi da se dogovara - dok ih citav zapad a sada i Turska samara i pravi idiotima. Nece se ovo dobro zavrsiti - tekst je odlican i realno prikazuje trenutnu situaciju Rusije koja je izgubila mir koji joj je bio toliko potreban da bi ostvarili neki napredak! Cak su legli i na korona rudu !

    • Slobodanka says:

      Globalisti predosećaju svoj kraj. Ovo je kao grčevit juriš Vermahtovih snaga pre pada Berlina. Neće niko uspeti da prodre na teritoriju Rusije. ... Rusija nije naivno legla na kovid rudu. Plan je bio da najmoćnije kompanije sa Zapada zarade prodajući masovno vakcine, zato su i prenaduvali informisanje o tome, očigledno računaju i na sorošoidne vlade širom sveta koje od ranije imaju u šaci. Rusija je prva napravila vakcinu i time im preotima planiranu zaradu. Da su išli drugim putem, putem razuveravanja, kad bi i da li bi u tome ostvarili uspeha? Teško. Treba armija psihijatara širom sveta, dakle ne samo iz Rusije, da radi temeljno godinu dana da bi konačno objasnila da ova bolest nije toliko opasna.

      • Sve Je Potaman says:

        Slobodanka dete, padni mi na grudi, jednom i ti to da odvališ onako od srca srcu. Svaka čast, komentar ti nije dugačak ali je jako sadržajan izgleda da postaješ sve bolja u ovom plemenitom delu "Istine koja oslobađa."

        • Slobodanka says:

          Uvođenje kovid pandemije čak je i više od toga. Velika ekonomska kriza ili Velika depresija (1928-1939) bila je veliki globalni ekonomski krah. Dosad smatrana se najvećom i najdužom krizom industrijski razvijenog ZAPADNOG KAPITALISTIČKOG SVETA. Počela je u Americi 1928 da bi se prenela u Evropu. Ubrzo je krenuo drugi svetski rat koji je bio rešenje te krize. Amerika se izvukla iz krize na uštrb razorenog sveta. Opet se to ponavlja. Velika svetska finansijska kriza objavljena je 2008 godine u SAD i na INDUSTRIJSKI RAZVIJENOM KAPITALISTIČKOM ZAPADU. Bilo je najave da će ona biti rešena do 2014 godine, ali ni do danas nije rešena. Pokušali su ratovanjem, razorenih i opljačkanih zemalja ima, ali to im nije dovoljno da bi rešili ovu krizu. A sad im ni ratovanje ne ide, zaglavili su se na Bliskom istoku i u srednjoj Aziji. Naoružanje je danas značajno opasnije te rizik od daljeg ratovanja je velik jer mogu dobiti strahovite uzvratne udarce. Pre objavljivanja takozvane pandemije kovidom svi indeksi na berzama ukazivali su na ulazak u još dublju finansijsku krizu! Neće uspeti da opljačkaju svet kao nekad sa ratom, koji im inače sada ne ide od ruke, nego sa kovid diktaturom uvešće čitav niz zemalja u još dublje krize i u još veće dužničko ropstvo.

    • Slobodanka says:

      Erdogan istovremeno udara šamar i SAD i celom NATO-u. SAD od svojih partnera u vojnoj alijansi očekuje da slušaju, da im ni u čemu ne protivreče i da nigde ne ne zakorače bez njihovog odobrenja. Ovo obnavljanje sukoba u Karabuhu nije u planu SAD i NATO-a. Ali pokrenula ga je Turska koja je članica NATO-a. To znači da Turska usmerava celu alijansu u taj sukob, ako se rasplamsa to bi bio i sukob NATO-a sa Rusijom. Ispada da Vašington ima da sluša Ankaru, a isto tako Brisel, Pariz, London, i svi ostali redom. Na Zapadu sada trenutno ne žele takav sukob, niti žele da podrže Azerbejdžan u ratu protiv Jermena, niti im odgovara da samoinicijativna i bahata Turska upravlja sa svima njima. Zapad hoće da Turska okuplja savremene janjičare koji će ratovati u njihovom interesu, dok Erdogan hoće da ti janjičari ratuju za Tursku. Rezultat će biti da Turska leti iz NATO-a. Ne tvrdim, ali moguće je da to čak odgovara Erdoganu. Jer sigurno je da će time Tursku osloboditi od američkog vojnog prisustva, a i od onih nuklearnih bombi u Inѕirliku. Zatim kad Turska ne bude imala nikakvih obaveza prema NATO-u moći će da samostalno zarati protiv Grčke, ili u Libiji, ma gde god smisli.

    • Uskok says:

      Borac uvek zna kad je vreme za potez koji donosi pobedu. Navijači, mudrijaši, bolje znaju kad borac treba da uzvrati protivniku? Da znaju, oni bi bili u ringu i trpeli posledice svoje "pameti". Posebno otužno, kad su na meti profesionalci, kao što su Kusturica, Djoković, Putin...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *