ТУРСКО „ЊЕТ“ РУСИЈИ: Ердоган одбио Путина

ТУРСКО „ЊЕТ“ РУСИЈИ: Ердоган одбио Путина

20 октобра 2020

Када избијају сукоби у којима су директни учесници велике силе, нарочито САД, као што су биле инвазије на Афганистан и Ирак почетком овог века, остатак света – а говоримо о свету у којем је остала само једна војна супер-сила – може само „гледати“, евентуално изразити своје неслагање, али не и нешто битно променити.

У другом случају, када избије оружани сукоб између мањих држава, велике силе су ту готово од првог дана у својој конструктивној или деструктивној улози. Другим речима – могу тај сукоб смиривати или га намерно распламсати.



Актуелни сукоб између Јерменије и Азербејџана је један од оних ретких сукоба где би САД заправо могле одиграти позитивну улогу, залажући се за мир, прекид конфликта, уместо распиривања истог. Било би то нешто заиста „ново“ – барем у задњих десетак и више година. У свим досадашњим случајевима – Либија, Сирија, Украјина… – САД су биле онај фактор који ће релативно умерени сукоб претворити у опасан и крвави рат. Сви ти сукоби били би кудикамо брже решени да су се САД држале по страни, неки можда чак не би ни ескалирали.

У случају актуелног сукоба на Кавказу, који би се могао претворити у нешто још пуно горе од рата који се водио тамо почетком 90-их по распаду Совјетског Савеза, САД је „у старту“ део конструктивне приче јер је био и тих ратних 90-их година када су заједно с Русијом и Француском зауставили рат, крвави рат који је однео више десетина хиљада живота, а регију оставио у перманентној трауми. Од САД-а би се сада очекивало да иступи и јасно стави до знања како мировни процес из 90-их није мртав. Нажалост, трагичан аспект ове приче је тај да САД поново поступају погрешно, чак и када имају прилику поступити исправно.

Пре свега треба појаснити амерички основни положај према овом сукобу који се води око спорне регије Нагорно-Карабах. САД имају поприлично велику и утицајну јерменску дијаспору која је активна од првог дана сукоба. Звучи готово као новинарска грешка с нулама, али чини се да није – НБЦ је известио како је у Лос Анђелесу ове недеље одржан скуп подршке Јерменији у сукобу с Азербајџаном, скуп на којем се према процени полиције окупило „око 100.000 људи“. Већ сама та информација довољно нам говори о снази јерменске дијаспоре у САД-у.

Али САД не само да не чине готово ништа како би што брже зауставиле овај нови сукоб (јер још има времена спречити трансформацију овог сукоба у општи рат), сукоб на Кавказу као да не постоји у америчким медијима. Јасно, време је председничких избора који ће се у САД-у одржати за три недеље и готово сва пажња је посвећена томе. Што се Трампа тиче озбиљно је питање је ли он уопште информисан шта се ових дана догађа на Кавказу!

Све у свему, уз потпуно незаинтересовану Америку остаје само на Русији да покушава зауставити овај сукоб док још није рат (и Француској, али јасно је да Француска, шта год Макрон мислио о томе, нема толики утицај). Јасно, Русији је од далеко веће важности да Кавказ буде миран јер то је њихово суседство – суседство с потенцијалом развоја у нови бастион исламистичког екстремизма (ако се настави трансфер милитаната из Сирије према Азербејџану). Судећи према доступним информацијама Москва је интензивно на линији с политичким врхом у Бакуу и Јеревану, у потпуности свесна геополитичке импликације да ће бити перципирана као „јеррменски заштитник“ иако односи између Русије и Азербејџана, с којим се граничи, нипошто нису лоши (али би могли постати, не вољом Москве, а можда не ни Бакуа!).

Када су хитно у Москву крајем прошле седмице стигли министри иностраних послова Јерменије и Азербејџана то је већ само по себи био важан корак. Да, преговори у присуству руског спољнополитичког ветерана Сергеја Лаврова били су маратонски, али је исто тако било готово сигурно да ће се неки прогрес остварити јер у противном Баку и Јереван не би своје највише дипломате ни послали у Москву. Потез је био битан и због чињенице да су и Јерменија и Азербејџан свега дан раније слали поруке да им никакво примирје није на памети. Ипак, примирје је договорено, главни детаљи усклађени, и тишина над Нагорно-Карабахом требало је да ступи на снагу већ у подне у суботу (10. октобра 2020). Говоримо о две сукобљене бивше совјетске социјалистичке републике које се нису – за разлику од балтичких земаља и касније Украјине – „одметнуле од Москве“. Јасно, може се свакако рећи да је Јерменија по односима ближа Русији, а Азербејџан Турској, али свеједно ниједна особа присутна на преговорима у Москви није дошла да Русима „траћи време“.

И шта се догодило тачно у подне у суботу? Споменимо прво шта се догађало у ранијим јутарњим сатима – обе стране кренуле су пуцати једна на другу као да морају избацити сав свој арсенал пре него што сат одзвони. Дошло је и звоно, али је ситуацију смирило на можда тек неколико минута, а након тога поново су кренули рафали, гранате, експлозије, дронови, тенкови…

Могло би се тврдити да су ова два народа једноставно у овом тренутку толике „усијане главе“ да ниједан још није спреман ни на примирје ни на мир, али вероватно је посреди један други фактор – турски фактор.

Занимљиво је уочити како ових дана поједини европски медији наводе да се од Русије и Турске, као савезника две сукобљене стране на Кавказу, очекује да учине нешто по питању смиривања напетости. Има ту и осврта који спомињу како Русија и Турска „не успевају“ смирити сукоб упркос свом утицају. У обе варијације извештавања имамо једну фаталну грешку – Турска ни не покушава смирити ситуацију, Турска долива бензин директно на ватру и као да заузима ону раније споменуту деструктивну улогу САД-а када сукоб треба претворити у крвави рат.

Изједначавати руску и турску активност у погледу азерско-јерменског сукоба у овом тренутку може се само или због незнања или због некакве већ дубоко угравиране русофобије која „не дозвољава“ спомињање Русије у позитивном/конструктивном светлу.

Али чињенице су у потпуности транспарентне. Русија заиста настоји смирити овај сукоб и то, будимо сасвим искрени, из превасходно властитих (безбедносних или политичких) интереса – Русија је по свему судећи спремна чак заузети улогу оног посредника који се не допада сасвим ниједној страни јер од обе очекује уступке, али има примарно окончање сукоба на уму.

С друге стране Турска готово да ни једном није споменула мир – једини сценарио у којем спомињу мир је онај у којем би јерменске снаге требало да се „у потпуности повуку с окупираних територија“, односно да препусте цели Нагорно-Карабах Азербејџану. Ако нам је јасна историјска важност Нагорно-Карабаха Јерменима, онда нам је јасно и то да је овај турски позив на мир заправо онај орвелијански у стилу „рат је мир“.

Русија сада има велики проблем. Има Турску која ће активно опструисати њихове мировне иницијативе и гурати Баку да настави с војним деловањем. „Пандорина кутија“ већ је отворена. Сиријски милитанти већ се гомилају на турској граници и чекају трансфер на Кавказ. Ово се неће зауставити једним састанком у Москви, па да траје и 20 сати без паузе.

Али шта Русија може учинити? Рећи Турској – „не будите хегемон“? Може пробати, али неће бити учинка. Овог Ердогана – Ердогана који је створен након пропалог покушаја његовог рушења у лето 2016. године – још нико није успео обуздати, а и неће тако брзо. Зашто? Зато јер сви они који би га волели обуздати уједно имају и неке одређене интересе и договоре с њим, Русија нарочито. Читав аранжман контролисања потенцијалног хаоса направљен је од низа Путин-Ердоган договора, а иде од северне Сирије до шире енергетске приче кључне по Русију (Турски ток).

Ердоган је и више него вољан за нови договор, али не и за преговоре – овог пута подиже улоге и отворено Москви поручује да на Кавказу нема места за компромисе, мора бити по његовом, Нагорно-Карабах мора бити у рукама његове „азерске браће“. Русија може или пристати или рећи „њет“, а најрадије би да не мора ниједно, али то ускоро више неће бити опција. У међувремену је Турска постала та која је рекла „њет“ Русији, поткопала њихово посредништво, и све то док себе приказује некаквом новом силом која је у стању изводити геополитички „мулти-таскинг“ какав се ретко виђа.

(Advance)

KOMENTARI



10 коментара

  1. persida says:

    Putin pije samare i bruka i sebe i Rusiju.

    • perica says:

      Kada bi se turski islam i rusko pravoslavlje u nečem složili onda bi to bila neka nova religija, e zato je to "Njet". Putin samo pokazuje da je razuman čovek ne da se isprvocirati. "Kad ti neko udari šamar ti mu okreni i drugi obraz" e toga nema u islamu.

  2. Милан says:

    То није први пут. Турско њет Русији постоји по много тачака. Али Турска је послала њет и својим западним партнерима на разне начине, међу њима је последњи кад су стављени у функцију системи С-400 купљени од Русије. Ко су данас поуздани партнери Турске? Азербејџан. А на Западу? једино Немачка, Немачка која је жртвовала чланицу ЕУ Грчку да се не би замерала Турској. Упоредите Турску са Ираном. Поред свих љутих претњи и тешких санкција из САД и још неких земаља Запада, Иран има подршку Русије, Кине и ипак има политичку подршку водећих земаља ЕУ. У односу на Иран за ког смо до јуче сматрали да му се спрема смакнуће, искочила је Турска као велики штрчећи магарац који смета свим водећим силама. Турска има глупу спољну политику јер се ослања само на своју војну моћ, а у исто време економска криза у Турској расте. Дакле Турска глупо води и своју ратну политику, јер и за вођење рата/ратова треба имати новац у изобиљу. Турска је програмирана као тројански коњ за Русију. Русија већ дуже време трпи санкције Запада, па још кад би у то укључили и Турску са којом Русија има развијене спољно трговинске и економске односе. Наравно то могу постићи само подстицањем сукоба између Русије и Турске. Приметно је да Немачка, која је стара пријатељица Турске, са своје стране отеже завршетак изградње Северног тока 2.

  3. Slobodanka says:

    Turska je prosta i sirova navlakuša, slično kao prosta Nemačka. Кonvencija iz Montrea je važeći medjunarodni zakon. Po toj konvenciji najprivilegovanije je Turska, jer ake se Turska nadje u ratu (iz bilo kojih razloga) svi ratni brodovi crnomorskih zemalja, dakle i RUSKA CRNOMORSKA RATNA FLOTA, imaće zabranu izlaza u Sredozemno more kroz prolaz Bosfor i Dardaneli. U tom slučaju ruski ratni brodovi neće moći bezbedno da doplove do Sirije. U takvu zamku Rusija neće upasti, nego smisliće nešto drugo. Na prvom mestu neće dozvoliti da se sukob između Jermenije i Azerbejdžana proširi na teritorije susednih zemalja...

  4. test01 says:

    Putonova "mirna" politika je dozivela krah. Poceli su indirektni napadi na Rusiju sa svih strana a Putin bi da se dogovara - dok ih citav zapad a sada i Turska samara i pravi idiotima. Nece se ovo dobro zavrsiti - tekst je odlican i realno prikazuje trenutnu situaciju Rusije koja je izgubila mir koji joj je bio toliko potreban da bi ostvarili neki napredak! Cak su legli i na korona rudu !

    • Slobodanka says:

      Globalisti predosećaju svoj kraj. Ovo je kao grčevit juriš Vermahtovih snaga pre pada Berlina. Neće niko uspeti da prodre na teritoriju Rusije. ... Rusija nije naivno legla na kovid rudu. Plan je bio da najmoćnije kompanije sa Zapada zarade prodajući masovno vakcine, zato su i prenaduvali informisanje o tome, očigledno računaju i na sorošoidne vlade širom sveta koje od ranije imaju u šaci. Rusija je prva napravila vakcinu i time im preotima planiranu zaradu. Da su išli drugim putem, putem razuveravanja, kad bi i da li bi u tome ostvarili uspeha? Teško. Treba armija psihijatara širom sveta, dakle ne samo iz Rusije, da radi temeljno godinu dana da bi konačno objasnila da ova bolest nije toliko opasna.

      • Sve Je Potaman says:

        Slobodanka dete, padni mi na grudi, jednom i ti to da odvališ onako od srca srcu. Svaka čast, komentar ti nije dugačak ali je jako sadržajan izgleda da postaješ sve bolja u ovom plemenitom delu "Istine koja oslobađa."

        • Slobodanka says:

          Uvođenje kovid pandemije čak je i više od toga. Velika ekonomska kriza ili Velika depresija (1928-1939) bila je veliki globalni ekonomski krah. Dosad smatrana se najvećom i najdužom krizom industrijski razvijenog ZAPADNOG KAPITALISTIČKOG SVETA. Počela je u Americi 1928 da bi se prenela u Evropu. Ubrzo je krenuo drugi svetski rat koji je bio rešenje te krize. Amerika se izvukla iz krize na uštrb razorenog sveta. Opet se to ponavlja. Velika svetska finansijska kriza objavljena je 2008 godine u SAD i na INDUSTRIJSKI RAZVIJENOM KAPITALISTIČKOM ZAPADU. Bilo je najave da će ona biti rešena do 2014 godine, ali ni do danas nije rešena. Pokušali su ratovanjem, razorenih i opljačkanih zemalja ima, ali to im nije dovoljno da bi rešili ovu krizu. A sad im ni ratovanje ne ide, zaglavili su se na Bliskom istoku i u srednjoj Aziji. Naoružanje je danas značajno opasnije te rizik od daljeg ratovanja je velik jer mogu dobiti strahovite uzvratne udarce. Pre objavljivanja takozvane pandemije kovidom svi indeksi na berzama ukazivali su na ulazak u još dublju finansijsku krizu! Neće uspeti da opljačkaju svet kao nekad sa ratom, koji im inače sada ne ide od ruke, nego sa kovid diktaturom uvešće čitav niz zemalja u još dublje krize i u još veće dužničko ropstvo.

    • Слободанка says:

      Ердоган истовремено удара шамар и САД и целом НАТО-у. САД од својих партнера у војној алијанси очекује да слушају, да им ни у чему не противрече и да нигде не не закораче без њиховог одобрења. Ово обнављање сукоба у Карабуху није у плану САД и НАТО-а. Али покренула га је Турска која је чланица НАТО-а. То значи да Турска усмерава целу алијансу у тај сукоб, ако се распламса то би био и сукоб НАТО-а са Русијом. Испада да Вашингтон има да слуша Анкару, а исто тако Брисел, Париз, Лондон, и сви остали редом. На Западу сада тренутно не желе такав сукоб, нити желе да подрже Азербејџан у рату против Јермена, нити им одговара да самоиницијативна и бахата Турска управља са свима њима. Запад хоће да Турска окуплја савремене јанјичаре који ће ратовати у нјиховом интересу, док Ердоган хоће да ти јанјичари ратују за Турску. Резултат ће бити да Турска лети из НАТО-а. Не тврдим, али могуће је да то чак одговара Ердогану. Јер сигурно је да ће тиме Турску ослободити од америчког војног присуства, а и од оних нуклеарних бомби у Инѕирлику. Затим кад Турска не буде имала никаквих обавеза према НАТО-у моћи ће да самостално зарати против Грчке, или у Либији, ма где год смисли.

    • Uskok says:

      Borac uvek zna kad je vreme za potez koji donosi pobedu. Navijači, mudrijaši, bolje znaju kad borac treba da uzvrati protivniku? Da znaju, oni bi bili u ringu i trpeli posledice svoje "pameti". Posebno otužno, kad su na meti profesionalci, kao što su Kusturica, Djoković, Putin...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u