TUŽNA PRIČA – Sećanje baka Vere na zarobljeništvo u Nemačkoj

TUŽNA PRIČA – Sećanje baka Vere na zarobljeništvo u Nemačkoj

19 marta 2014

19 (1)_620x0 Vera TurakovicNije čudo kada vremešni ljudi recituju stihove koje su naučili u osnovnoj školi, ali jeste ako sa pune 93 godine uče nove strofe, koje sa lakoćom izgovore.

Pogotovo je neobično ako pričamo o nekome ko jasno prepričava događaje iz Drugog svetskog rata, pamti imena svakog bitnog učesnika u tim dramatičnim događajima, nekoga ko se i sada čudi sa kojom snagom je uspeo da se vrati sa prinudnog rada u nemačkoj fabrici topova.

Vera Turaković je vedra starica iz Kupinova, a pre 93 godine bila je prva koja je krštena u tamošnjoj crkvi. Ratni vihor je, zajedno sa 33 devojke iz ovog mesta odagnao put Nemačke, a danas je, kako kaže, pored nje živa još samo Slavica Počuča iz Erdevika. I sada joj jasno promiču slike iz tog doba pred očima…

PUT U PAKAO

– Bio je 9. jun 1944. godine kada su nas Nemci, domaće Švabe i Hrvati okupili i odveli u crkvu – počinje priču baka Vera za „Novosti“. – Rekli su da su minirali crkvu, i strepeli smo. Sećam se, bila je jedna veoma lepa žena, zvala se Nada Stupar, njoj je jedan Hrvat ponudio da se uda za njega i da će nas sve odmah pustiti na slobodu. Mnogo očiju bilo je uprto u nju čekajući šta će odlučiti, ali ga je ona dostojanstveno odbila. Strepeli smo šta će biti s nama, neko je pominjao Jasenovac… Majke su pokušavale da dođu do nas, ali nam nije dozvoljeno da dobijemo ni hranu ni bolju garderobu.

Gospođa Vera se jasno seća kako su ih prvo odveli u Rumu, gde su gladovale tri dana i tri noći. Za sve to vreme dobili su samo jedan obrok, i to tanku čorbu od kupusa, a mogle su da piju samo vodu iz cisterni koja je imala neku zlokobnu, zelenkastu boju. Kasnije prebacuju zatvorenice u logor u Tenju. Tamo su jele crvljiv pasulj, spavale gusto zbijene na krevetima na sprat…

– Sećam se da je jedne noći uspela da pobegne neka Jelica Harambašić – nastavlja priču baka Vera. – Odmah sutradan dovezli su kamione kojima su nas transportovali dalje. Osvanuli smo, prvo u Mariboru, a zatim su nas odveli u Berlin. Sa nama je bila učena žena, profesorka Olga iz gimnazije u Zemunu, koja je pre toga prošla logore na Starom sajmištu, u Vinkovcima i Tenju, pa nam je bila neka vrsta savetodavca. Znala je nemački, i razumela je šta nacisti oko nas govore.

Pred zatvorenice je bilo postavljeno pitanje da li će da rade u fabrici ili „da idu dalje“, a gospođa Olga im je savetovala odlazak u fabriku, kako ne bi bile upućene u Jasenovac o kojem se već svašta govorilo.

– Tako smo stigle u fabriku „Velma Valten“ u kojoj su pravili topove – seća se baka Vera.

– Imali smo jedan obrok dnevno i 600 grama hleba nedeljno. Neko je umeo da rasporedi hleb, pa je imao malu krišku svakog dana, a neretko bismo, onako iscrpljene pojele odmah celo sledovanje, pa bismo ostalih dana gladovale.

Naša sagovornica je imala problem sa jakim bolom u nogama, i kada je najzad dočekala oslobođenje, gotovo da nije mogla da se kreće. Vera i danas veoma precizno pamti svaki od presudnih datuma iz svog potucanja po Nemačkoj.

– Rusi su nas oslobodili 23. aprila 1945. godine, a Nemci su pred njihov dolazak zapalili fabriku tako da je vatra sukala do neba. Smestili su nas u školu dok su borbe još trajale i pucalo je sa svih strana. Pa i kada je sve bilo gotovo, muke su tek bile preda mnom.

SPOR POVRATAK KUĆI

Kada je rat bio okončan, trebalo je vratiti se natrag, kući, ali Vera nije mogla da hoda. Noge su joj stradale od promrzlina i napora, i kada su sve zatvorenice krenule put udaljene železničke stanice, ona to nije mogla. Ostala je nemoćna da gleda za onima koji su odlazili, a uz nju je ostala i prijateljica Persida Krajinović, koja nije mogla da je ostavi na nemilost sudbini.

– Ostale smo same, bez hrane, nemoćne… Persida je videla na otpadu neka stara dečija kolica, stavila me u njih, i krenula put domovine, gde god da je to bilo. Neko čudo je htelo da smo naleteli na grupu oslobođenih ratnih zarobljenika koji su nosili jugoslovensku zastavu. Išli su peške iza jedne zaprege, u kojoj je bilo nekoliko iscrpljenih ljudi. Pitali su nas da li ćemo s njima, i to me je spaslo, jer nisam mogla da hodam, pa su me naši zemljaci stavili u zapregu.

Put je baka Veru i njene saputnike kasnije vodio ka „lageru“ za smeštaj zarobljenika, ali je bio pretrpan, pa su noćili u obližnjoj šumi, hraneći se konzervama.

– Zatim sam srela ljude iz Bobote u okolini Vukovara, koji su mi pomogli jer su se setili da su moja majka i tetke radili pre rata kod njih. Srela sam i apotekara Benka iz Zemuna, a on je, videvši me, pozvao doktora Butkovića koji se sažalio i naterao me da primim 12 injekcija posle kojih sam prohodala.

Čudesno putešestvije okončano je tako što je Vera uspela da se dokopa voza, koji je odvezao do Zemuna. Još se seća okupljenog naroda oko tadašnje kafane „Orao“. Jedan Slovak je bio sa zapregom i povezao nas je do Boljevaca, odakle sam stigla natrag u Kupinovo. Valjda je celo selo bilo okupljeno tog dana, kada smo stigli natrag, kući. Moja majka nije verovala da sam preživela sve ovo, i oprostila se kao da sam umrla.

Ulazak u rodno Kupinovo ostao je zauvek u sećanju. U dvorištu je bila vršalica, svi koje voli bili su na okupu, a i komšije su došle da pomognu, pa ni „jaje nije imalo gde da padne“. Kada su je videli, sve se pretvorilo u smeh, pesmu i suze…

RATNA „ODISEJA“

Vera Turaković nije jedina iz porodice koju je rat odneo neznano kuda u svet. Kada je Drugi svetski rat okončan, ipak su se svi okupili kod kuće.

– Moj brat Svetozar Vukosavljević bio je zarobljen i nalazio se u Nemačkoj u zarobljeništvu, sve dok preko Švajcarske nije uspeo da se vrati kući. Drugi brat Bogoljub je uspeo da se vrati iz Beča, takođe iz zarobljeništva, a treći Milan je kraj dočekao u Austriji. Sve to vreme sestra Ruža je ilegalno radila za partizane, a kod kuće su ostali samo brat Pera i sestra Nada. Pa ipak, svi su uspeli da prežive muke rata.

Majka se već oprostila sa saznanjem da Vera verovatno više nije živa, jer kako je rat okončan, zarobljenici su se polako vraćali kući, samo nje nije bilo niotkud.

– Svakog meseca po jedan brat se vraćao kući, i to, kao po nekom dogovoru, tačno petog dana u mesecu – seća se naša sagovornica.

– Samo sam ja najzad stigla do Kupinova 20. avgusta.

UŽAS

Posebno mučno sećanje ostalo je u duši naše sagovornice kada je pored Drezdena, koji je bio besomučno bombardovan, prošla kroz gradić Kistrin. Krajem rata, kaže ona, širio se užasan smrad jer nije bilo nikog ko bi pokopao mrtve, ceo grad pretvoren je u gigantsku ruševinu, i sve što je videla na gomili šuta bila je jedna zavesa i – jedan petao.

JEDAN OBROK

U nemačkoj fabrici zarobljenici su radili u tri smene dnevno, a dobijali su samo jedan obrok. Vera se seća da su dobijale i po deset cigareta, a pošto žene nisu pušile, menjale su ih sa ratnim zarobljenicima, pa su od dobijenih čaršava i peškira šile novu odeću i veš.

DUGOVEČNOST

Naša sagovornica kaže kako je uspela da doživi duboku starost zahvaljujući radu. Uvek je, kaže, bila vredna, a kada sedi besposlena, oseća se kao da je bolesna.

– Današnji roditelji greše u vaspitavanju i hoće da poštede decu od ozbiljnog rada, a puštaju ih da lutaju noću. To nije dobro. Ja sam ustajala u četiri sata ujutru, spremala sam baki drva za ogrev, odvodila bih guske na baru, pa tek onda išla u školu. Mi smo prema svojim bakama gajile veliko poštovanje i nismo ih zvali „baba“, već „majka“.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *