TV SERIJA „RAVNA GORA“ – Ono što prikazuje Radoš Bajić, pa čak i crnje od toga, pišu istoričari Instituta za savremenu istoriju

TV SERIJA „RAVNA GORA“ – Ono što prikazuje Radoš Bajić, pa čak i crnje od toga, pišu istoričari Instituta za savremenu istoriju

8 januara 2014

Rados Bajic Ravna GoraPiše: Miloslav Samardžić

U TV serija „Ravna Gora“ Radoš Bajić je ujedno producent, režiser i scenarista, ali je samo za scenario, uprkos tvrdnjama o sopstvenom proučavanju istorije, od početka delio odgovornost sa drugima, pre svega sa Institutom za savremenu istoriju i Srpskom akademijom nauka i umetnosti. U nastanku filmske priče naročito je bitna uloga dramskog pisca i akademika Dušana Kovačevića, a značajnu podršku Radošu Bajiću pružio je i Vuk Drašković.

Tako, u ovom delu posla Bajić nije napravio grešku u koracima, tj. učinio je ono što je uobičajeno i u Holivudu. Doduše, neobičan je aranžman sa Institutom za savremenu istoriju, jer nije ispoštovana procedura, već su ulogu konsultanata preuzeli direktor dr Momčilo Pavlović i dr Predrag Marković, čija specijalnost nije Drugi svetski rat. Međutim, to nije presudno uticalo na scenario. Da su konsultanti bili dr Kosta Nikolić i dr Bojan Dimitrijević, izbegle bi se greške u datumima i mnogim faktima (na primer, oni znaju da se pre rata aerodrom nalazio u Zemunu a ne u Batajnici), ali opet bi Draža i četnici ispali nesposobni, nedisciplinovani, neorganizovani, itd, a Tito i partizani sve suprotno.

Evo karakterističnog citata iz Nikolićeve i Dimitrijevićeve knjige „Đeneral Mihailović – biografija“ („Srpska reč“, Beograd, 2000):

„Mihailović je bio ne mnogo uticajan i ne previše moćan pukovnik… pa se možemo složiti sa mišljenjima onih koji tvrde da srpsko društvo u dramatičnim godinama svetskog rata nije uspelo da iznedri ličnost koja bi odgovarala vremenu… Pomalo i dalekovid, ukazujući pred rat 1939/40. godine na mnoge negativne stvari i sprovodeći, donekle samostalno, antirežimsku akciju. No ipak, nameće nam se misao da on nije bio nikakav ‘obaveštajac’, kakvim znaju da ga predstave pojedini tumači…

Slučaj je hteo da pukovnik, potonji đeneral, Dragoljub Mihailović bude jedini viši oficir sa organizovanim ljudstvom oko sebe u trenutku kapitulacije Jugoslovenske vojske 17. aprila 1941. godine…

Đeneral nikada nije do kraja ostvario efektivnu vojnu kontrolu nad svim jedinicama JVuO… Nije uspeo da se izbori za to da vodi svoju politiku… Jozo Tomašević primećuje da mu je nedostajala širina vizije i energija da sprovodi zamišljenu strategiju… Tomašević misli da… nije shvatao ni kompleksnost realizacije smišljene strategije, niti imao adekvatnu teorijsku zasnovanost pokreta otpora, a prečesto su se događaji otrzali kontroli. Političkom padu celog pokreta, doprinela je i Mihailovićeva netrpeljivost prema političarima i politici uopšte…

Mihailović nije bio vođa… za razliku od Tita. Đeneralove odluke bile su često više emotivne nego politički racionalne… Na drugoj strani, Tito je bio profesionalni ‘partijski radnik’ i revolucionar, prekaljeni agent Kominterne, spreman da se posluži svim sredstvima kako bi ostvario cilj.“

A ovo je citat iz Nikolićeve i Dimitrijevićeve knjige „Rat i mir đenerala“:

„Mihailović i njegova okolina su se odlučili na pokušaj taktičke saradnje sa Nemcima… suprotno njegovom očekivanju, nemački pregovarači su odbili bilo kakvo savezništvo“.

U svojoj trotomoj studiji „Istorija Ravnogorskog pokreta“, dr Kosta Nikolić piše:

„Predstavnici KPJ istakli su da nema čekanja, oni su podigli barjak ustanka za nacionalno oslobođenje i nema odstupanja“.

Partizani su, piše dalje Nikolić, „stalno bili u pokretu“. Još jedna njihova prednost bilo je „postojanje centralnog vojnog i političkog rukovodstva“.

Kod četnika je, navodno, sve bilo suprotno.

Naravno, ništa od ovoga nije tačno, ali pogledajmo samo jednu od ovih okamenjenih zabluda: partizani su „stalno bili u pokretu“. U stvari, oni su stalno bili u bekstvu: iz Užica su ih 1941. poterali Nemci, potom četnici proleća 1942. iz Crne Gore i leta iste godine iz Istočne Hercegovine, onda ponovo Nemci iz Bihaća početkom 1943, itd. Ko je iole upućen u istoriju Drugog svetskog rata, zna da je jedino dragovoljno Brozovo pomeranje štaba bilo ono sa Visa u Banat, septembra 1944, kada je od Britanaca pobegao Sovjetima. Sve drugo je bilo iznuđeno, ali su njegovi komesari neprekidno govorili o mudrosti manevara „velikog vođe“.

Brozovo bekstvo iz Užica u Bosnu i Hercegovinu i danas se u zvaničnoj istoriji predstavlja kao njegov najbolji taktički potez u ratu, a Dražin navodni neodlazak u Bosnu i Hercegovinu kao njegova najveća greška. A bilo je obratno: Draža je dragovoljno otišao u Hercegovinu, odakle je poslao najbolje jedinice i na „Bihaćku republiku“.

U ovoj priči je zapravo najvažnije pitanje: zašto čak i istoričari mlađe generacije uporno ponavljaju propagandu komunističkih komesara?

Dalje, za kapetana Nikolu Kalabića dr Kosta Nikolić piše da je bio „divlje prirode“, za majora Dragutina Keserovića da je „postao neka vrsta samostalnog gospodara u kruševačkom kraju“, a za kapetana Živana Lazovića da su mu „ruke bile krvave do lakata“. Inače, ovo se u opozicionim redovima ranije govorilo za komunistu Slobodana Penezića Krcuna.

Nikolić daje negativnu ocenu svim komandantima zapadno od Drine, a naročito vojvodama Đujiću i Jevđeviću, navodeći:

„Srpske vođe u delovima Bosne pod nemačkom kontrolom, posebno su bile uporne u odbijanju Mihailovićevih ljudi… U tom smislu najkarekterističniji su primeri Momčila Đujića (pravoslavnog sveštenika i četničkog vojvode) koji je odbio da preda dužnost komandanta Dinarske divizije i Dobroslava Jevđevića, člana predratnog Četničkog udruženja i bivšeg poslanika JNS, takođe samozvanog vojvode. Oni su vodili samostalnu politiku, često i suprotnu od osnovne Mihailovićeve strategije, ali su uvek tretirani kao sastavni deo njegovog pokreta, što će ostaviti mnoge negativne posledice, kako po smisao borbe, tako i u kompromitaciji i Mihailovića i Pokreta.“

Zanimljivo je da Nikolić ne naziva Broza samozvanim maršalom, što je on uistinu bio, dok Đujić i Jevđević, naravno, nisu bili samozvane vojvode.

Na kraju ove kraće beleške o Institutu za savremenu istoriju mora se napomenuti da je on, među svim državnim ustanovama, zapravo lider u borbi za istinu o Drugom svetskom ratu. Primera radi, u predgovoru knjige “Tito: Viđenja i tumačenja“, objavljenoj 2011. godine, istoričari Instituta za noviju istoriju i Arhiva Jugoslavije pišu kako osporavanjima dela J. B. Tita nije cilj samo negiranje antifašističke borbe, već i dostignuća samoupravnog socijalizma i pokreta nesvrstanih!

Ako bi neki čitalac pomislio da je ovo previše, upućujemo ga na radove jednog od šefova u Institutu za strategijska istraživanja, dr Milana Terzića.

Među prvim književnicima koji su opisivali četnike sa kamom u zubima bio je Dobrica Ćosić, a među poslednjima je Dejan Stojiljković. Negde u sredini je Vuk Drašković. „Radoš je serijom i knjigom otvorio vrata i mi ulazimo u vreme koje je pred nama, vreme osvešćivanja i osvetljenja“, rekao je Drašković na promociji Bajićeve knjige.

Draškovićevi stavovi o Draži i četnicima poklapaju se sa stavovima državnih istoričara, s tim što u izvesnim slučajevima postoji razalika kada je reč o Brozu: i Drašković ga smatra sposobnim, i svakako sposobnijim od Draže, ali ga ne hvali kao istoričari Instituta za noviju istoriju, Instituta za strateška istraživanja i Arhiva Jugoslavije.

Vuk Drašković se „osvešćivanjem“ naroda bavio u romanu „Noć đenerala“. Evo kako je njegov Draža razmišljao o četničkim komandantima:

„Mogli su Račić i Keserović za dva sata rasterati partizane sa Kopaonika i smrviti ih u Toplici! Ama, Račić ne sluša moju zapovest, nego ide na Zlatibor, pa posle u Župu, a Keserović krenuo ka Požegi. Pa i Neško Nedić i Dronja (general Trifunović – prim. aut). Ja zapovedim: pravac Kopaonik i Toplica!, a oni po svome, u šetnju… da baš u šetnju, po prostoriji gde ne beše crvenih… Svaki na svoju ruku, sve ras do rasa… A Momčilo (vojvoda Đujić – prim aut)? On mi je tri puta postreljao izaslanike. Da, postreljao! Kakav Draža! On je vojvoda i Bog u Krajini. Lukačević kako mu se hoće, Birčanin, Jevđević, Keserović… Nepismeni i polupismeni. U vojničkom smislu magarci, ama vojvode… vojvode. Majku vam uobraženu! Ja naređuj i piši i šalji svuda ljude da objašnjavaju budalama da ne sme biti pljačkanja, ni ženskarenja, a po cenu života da ne smemo kao crveni: klati, u jame bacati, sa okupatorom petljati…“

U citatu nema Kalabića, ali naravno on je nezaobilazan. I Drašković piše da je Nikola Kalabić izdao Dražu – kao što to do dana današnjeg pišu svi državni istoričari koji se bave ovom temom, još od kad je Udba plasirala tu laž, 1962. godine.

Kao i u svim ostalim primerima, pre svega je važno naglasiti da ovde baš ništa nije tačno: Račić i Keserović jesu smrvili partizane u Toplici, Keserović nikada nije bio u Požegi, Đujić naravno nije streljao Dražine izaslanike, već je tražio da mu se šalje još oficira, itd.

Najzanimljivija je uloga akademika Dušana Kovačevića. Za razliku od ostalih, on direktno ne kritikuje Dražu i četnike i ne hvali Tita i partizane, ali je njegov uticaj na Bajića najveći, a njegova zabluda najfatalnija.

U recenziji Bajićevog scenarija, objavljenog i kao knjiga pod naslovom „Ravna Gora“ („Blic“, Beograd, 2013), Kovačević piše:

„Mnogi su očekivali navijački serijal, a reč je o sjajnom dokumentu sa činjenicama koje nismo naučili u školi. Reč je o istinitoj, dirljivoj i odlično urađenoj priči koja se bavi rekonstrukcijom istorijskih događaja i koja je rađena isključivo u službi onoga što je trebalo odavno da znamo. Malo u šali i pomalo ozbiljno kažem da ćemo ponovo krenuti u osnovnu školu“.

Zabune ne može biti: Kovačević je ovo napisao za scenario prema kome četnici, tj. jugoslovenski vojnici dok još nisu postali četnici, piju, kolju i siluju, dok nasuprot tome komunisti spašavaju ptice, vole ih devojke, itd.

Radoš Bajić je osnovni tok priče van istorijskih ličnosti i događaja – vezan za porodicu Taralić iz Planinice – preuzeo upravo od akademika Dušana Kovačevića, odnosno iz njegove knjige „20 srpskih podela (Srba na Srbe): ili, Zašto je teško, skoro nemoguće, ostvariti minimum nacionalnog interesa (MNI) kad je reč o sudbini naroda i države“ („Novosti“, Beograd, 2008).

Kovačević je ovde opisao slučaj iz jednog sela kod Šapca, u kome su dva rođena brata otišla na dve strane: jedan u četnike, drugi u partizane. Taj slučaj on uzima kao opšti, stavljajući naslov: „Podela četnici i partizani“.

Nevolja je u tome što se od pojave koja se merila promilima – dva brata na dve strane – izvode zaključci kao da je reč o nečem dominantnom, a sve uz zaključak: da je bilo „sreće i pameti“, ne bi bilo podele na četnike i partizane. Tako se vojska (koja je radila svoj posao) automatski izjednačava sa prestupnicima (koji su koristili narodnu nesreću u borbi za vlast). Stvara se konfuzija, kao i teren za prave podele, jer danas, za razliku od Drugog svetskog rata, (neo)komunisti nisu izrazita manjina u Srbiji. Naprotiv!

Zanimljivo je da su ovakvu podelu krivice, naoko na ravne časti, tokom rata, a naročito u njegovoj drugoj polovini, zastupali Britanci. Oni su tražili od četnika da nađu zajednički jezik sa komunistima, mada je to logički apsurd, jer je smisao postojanja komunističke organizacije uništenje druge strane, bez ikakvog kompromisa. Istovremeno, Britanci tako nešto nisu tražili od komunista.

Najfatalnija posledica Kovačevićeve uravnilovke je nametanje stava da je borba protiv totalitarnih ideologija neka vrsta podele, koja se može i mora rešiti ništa manje nego pomirenjem!

Ko poveruje u tako nešto, automatski ističe belu zastavu pred totalitarcima. Agresivna retorika protiv totalitaraca, kao što je i Kovačevićeva, taj fakat može samo da maskira.

(Pogledi.rs)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Srdjan Stanišić says:

    Aman Samardžiću više pobogu. Jel umeš ti nešto drugo da radiš osim da napadaš Bojana i Kostu? Šta se dešava sa tobom? Kako te više nije sramota? Sebe samog, na primer.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *