У чијим рукама је Србија?

U čijim rukama je Srbija?

14 marta 2015

marina-ragus 65451522Piše: Marina Raguš

U nedostatku ekonomski vidljivih argumenata u eri posle finansijskog i ekonomskog kraha (2008), EU-atlantski lobisti se trude da Srbiji objasne razloge zašto je EUropa put „bez alternative“. Tako u poslednje vreme sve češće slušamo priče o „evropskom modelu uređene države“ koju Srbija treba da usvoji a opet prema standardima Brisela. Međutim, nikako da čujemo koji je to model „evropski uređene države“ pogotovo u eri kada se EU blok pocepao po šavovima narativa kakav je demokratski deficit na tlu Starog kontinenta, koji (da pojednostavimo) znači da EUropom upravljaju „odabrani“ a ne „izabrani“ voljom naroda.

Pre nego otvorimo vrata demistifikaciji i ovog dela euro-atlantske propagande, valjalo bi kroz nekoliko primera postaviti matricu u koju Srbiju bez zadrške i u kontinuitetu uvlače lobisti trgovinskog i finansijskog EU-atlantskog kartela. Domaću sistemsku korupciju, ovom prilikom ćemo ostaviti po strani, iako je značajni deo kontinuiranog procesa urušavanja Srbije. Za našu temu valjalo bi krenuti od primene Prelaznog trgovinskog sporazuma (kao sastavnog, ekonomskog, dela Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju) koji je za Srbiju značio direktne finansijske i ekonomske gubitke. Radi se, dakle, o ukidanju carina na uvoz robe iz EU. Tako su prihodi od carina smanjeni sa 64,7 milijardi dinara (2008) na 48 milijardi dinara 2009. godine. „Zatim su prema podacima iz budžeta Republike Srbije, prihodi od carina dodatno smanjeni u prvih devet meseci 2010, na 31,8 milijardi dinara…kada se pogledaju podaci iz rebalansa budžeta u decembru 2010, i iz budžeta za 2011, samo u periodu 2009/2010, zbog primene Prelaznog trgovinskog sporazuma gubici u budžetu su bili oko 100 miliona evra. Ti gubici će se još više povećati i iznosiće oko 130 miliona evra u 2011. godini.“ Negativni trend se nastavio i u godinama posle, pa je u budžetu za prošlu (2014) godinu prihod od carina bio 29,5 milijardi dinara, ili (prema zvaničnom kursu Narodne banke Srbije na dan 14. avgust 2014) 295 miliona evra.

Dakle, Srbija je samo od 2008 kada je planirani prihod od carina iznosio 829 miliona evra, šest godina kasnije došla na planirani prihod od 295 miliona evra od carina. Ili, u budžetu izgubila 534 miliona evra prihoda od carina zbog primene Prelaznog trgovinskog sporazuma (PTS). Paralelno s gubicima u budžetu nastalim po primeni PTS-a, rastao je nivo spoljnog duga Srbije. Naprosto, budžetski gubitak morao se nadoknaditi. Kako? Već, uhodanim mehanizmima finansijskog kartela ili kreditima koje je Srbija uzimala kod međunarodnih finansijskih institucija (MMF, Svetska banka) ili stranih banaka (kao i njihovih „domaćih“ sestrinskih firmi). Tako u periodu 2007-2013 spoljni dug Srbije porastao je sa 26,2 na 33,6 milijardi dolara. Podjednako, kao i stopa nezaposlenosti, koja je u periodu 2008-2013 porasla sa 14 na 24,7 odsto.

Pravila kartela: Investicija koje su neophodne za privredni rast nema (jer je kriza investicija u samoj EUropi) i neće ih biti u dogledno vreme, iako se zvanična Srbija hvali konkurentnošću kada je reč o ceni radne snage (!). Ili, da prevedemo: jeftinom radnom snagom. Cena sata rada u Srbiji iznosi  jedan EVRO. Strani investitori koji su došli u Srbiju, privučeni subvencijama od strane države više se mogu podvesti pod špekulante nego ozbiljne investitore. Dok je domaća privreda, s druge strane, sistematski urušavana. Jer, niko ne postavlja pitanje; ukoliko se stranim investitorima daju subvencije (od osam do deset hiljada evra po radnom mestu) od koga se te pare uzimaju? Kroz poreze i doprinose kako od domaće privrede tako i od stanovništva. Kada se tome doda monopol uvozničkog lobija, poplavu proizvoda iz EU oslobođenih carina (pa tako i jeftinijih) domaća proizvodnja nema nikakve šanse za opstanak.

Samo poslednja dva primera govore u prilog napisanom: Prvo, domaća mlekarska industrija uskoro može da stavi katanac na proizvodnju zbog uvoza po dampinškim cenama mleka i mlečnih proizvoda iz EU, koja se oslobađa viškova nastalih zbog ukrajinske krize i trgovinskog rata EU protiv Rusije (kao i njenih kontra mera). Za Srbiju to znači da domaća proizvodnja može da se uruši pred naletom jeftinijih proizvoda sa tla EU. Bez bilo kakvih zaštitnih mera (od 1. januara 2014) Srbija i u ovoj oblasti u perspektivi može da zavisi samo od uvoza koji (mora se spomenuti) često može da bude i upitnog kvaliteta: Primetan je uvoz do dampinškim cenama, a to znači da je, na primer, cena sira toliko niska da je niža od sirovine i cene mleka koja je potrebna da se taj proizvod napravi (…) Možete očekivati pojeftinjenja zato što će u Srbiju ulaziti jefitnija roba iz Evropske zajednice...Vrlo je teška situacija, potreban je jedan dramatičan korak prema Evropskoj uniji kako bi im se ukazalo na to da uništavaju našu proizvodnju i da to mora da se promeni”, rekao je Slobodan Petrović, generalni direktor Imleka. Postavlja se pitanje: a ko će da napravi taj „dramatičan korak prema EU“? Zvanična Srbija?!  Drugo, uvoz mesa domaćih životinja koje su tretirane genetski modifikovanom hranom inicirao je predlog za hitno sazivanje sednice Odbora za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu skupštine Srbije zbog (opet) uništavanja domaće proizvodnje mesa i upotrebe genetski modifikovane hrane.

S druge strane EUropski kartel štiti svoje članice kako subvencijama tako i pravnom regulativom koja ide u korist kartela. Spram tih (za periferiju EU a posebno države kandidate za reciklirajuću kartelsku mašinu) regulativa, nacionalne ekonomije (ukoliko još postoje) nemaju nikakvih šansi  u tržišnoj utakmici. Dodatnog argumenta radi, setimo se samo kada EU kartel nije časa časio već je Srbiji, koja se nije pridružila sankcijama Rusiji, zapretio da se uzdrži od bilo kakvih vladinih mera (subvencije) kako bi (eventualno) uvećala izvoz u Rusiju. Iako bi to za osiromašenu Srbiju značilo dodatni budžetski prihod, oživljavanje domaće proizvodnje, otvaranje radnih mesta. Konačno, politiku privrednog rasta nasuprot merama štednje kakve su smanjenje prihoda i otpuštanja iz javnog sektora.

Kada svemu dodamo prekookeanski projekat poznatiji kao Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo (TTIP), koje se prema istoj matrici kako je EU kartel nametnuo Evropi, nameće sada Starom kontinentu iz Vašingtona-stvar postaje kristalo i do užasa jasna. Naime, ovaj projekat ima za cilj da: 1. zdravstveni, obrazovni i sistem za vodosnabdevanje učini „otvorenim“ za privatizaciju. Kome? Naravno, američkim multinacionalnim kompanijama; 2. u oblasti bezbednosti hrane i životne sredine EU usaglasi svoja pravila sa SAD. To, između ostalog, znači poplavu genetski mofifikovanih proizvoda; 3. bankarske regulative učini prihvatljivim za finansijski sektor prema standardima SAD. Prema TTIP, kako se u evropskoj javnosti strahuje, ima za cilj uklanjanje svih barijera koje će svu vlast ponovo vratiti bankarima; 4. privatnost učini transparentnom kartelu. Spekuliše se da TTIP želi da internet provajdere potčini sebi u smislu praćenja aktivnosti na globalnoj mreži kao i uskraćivanja pristupa podacima farmaceutskih kompanija kada je reč o kliničkim ispitivanjima; 5. zaposlenost prilagodi zahtevima američkog transnacionalnog tržišta: – iako lobisti TTIP govore da će ovo partnerstvo otvoriti nova radna mesta, zna se da su sindikalna i radna prava na daleko nižem stepenu u SAD i čak je savetovano EU članicama da se angažuju i zatraže fondove podrške kako bi kompenzovali očekivanu nezaposlenosti, i konačno 6. pitanje same demokratije dobije svoju novu „definiciju“: prema ovom projektu države će biti u obavezi da nadomeste gubitke multinacionalnim kompanijama ukoliko one nisu u mogućnosti da ostvare projektovani profit.

Verovatno ćete sada reći: ali kakve sada to veze ima sa Srbijom, kada je ona tek kandidat za članstvo? Odgovor treba pronaći baš u toj postavljenoj matrici u koju bi trebalo samo da unesete najavljena: javno-privatna partnerstva kada je reč o javnim preduzećima; investicione ili hedž fondove koji će otkupljivati loše kredite privrede i stanovništva; urušavanje zdravstvenog, obrazovnog, kulturnog i socijalnog sistema radikalnim merama štednje koji će potom biti ponuđen na „tržištu“ za jeftine pare i bizarne programe.

Zato, nažalost, možemo da zaključimo da je kartel uspeo: prvo je uklonio državu s tržišta da bi istim vladao, uništio nacionalni ekonomski i finansijski sektor (domaće banke) i konačno, uveo „bankrotkratiju“ kao meru poslušnosti države i instaliranih „elita“.  Građani su, naravno, u toj slici viđeni kao naivni konzumenti političkih trikova i kao takvi zaslužuju samo poziciju post-modernih robova. Upravo zbog toga probuđene elite dela Starog kontinenta (na prvom mestu intelektualne) sve glasnije danas govore: „Trebalo bi glave da pognemo od srama“ jer smo im širom otvorili vrata, a onda se s čuđenjem probudili u potpunom paklu!

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *