U Evropskoj uniji vlada diktatura a ne demokratija i zakoni EU uvek su iznad zakona zemalja članica

U Evropskoj uniji vlada diktatura a ne demokratija i zakoni EU uvek su iznad zakona zemalja članica

11 januara 2014

2816173169Upoznajte pravo lice Evropske unije. Evropska unija nije poslanička (parlamentarna) demokratija, nego neoliberalna federalna diktatura korporativnih interesa. Zašto je ona bez ikakve sumnje upravo takav politički konstrukt objasnićemo u daljem tekstu, no kako bismo sve to mogli razumeti najpre se moramo upoznati sa nekim osnovnim pojmovima i institucijama Unije.

Neravnopravnost na Evropskom sudu

Središnja uloga Evropskog suda jest proširenje i ojačanje nadnacionalne vlasti Komisije, a jedan od osnovnih ciljeva njegova ustrojavanja je potvrda nadmoći zakona Unije. Velika je “zasluga” suda što je došlo do konstitucionalizacije pravnog poretka EU. Sud osigurava da nacionalni sudovi ne presuđuju različito o istim pitanjima. Na zahtev svemoćne Komisije ili neke zemlje članice Sud utvrđuje krši li koja od zemalja članica neku od obaveza utemeljenu u unijske pravu.

Sastoji se od 27 sudija i 8 tzv. “Advocates General” (opštih pravobranilaca; u našoj literaturi susreće se i termin “nezavisni advokati”), koji daju veoma važno i cenjeno pravno mišljenje o predmetima, od kojih 5 velikih zemalja ima stalne, a ostalih 3 daju “manje” zemlje na mandat od 6 godina, uz mogućnost ponovnog imenovanja. Svakih koliko godina predstavnik “manje” zemlje može doći na red u ovakvoj organizaciji u kojoj su svi jednaki, ali su neki jednakiji?

Radni jezik suda je francuski, premda se pojedini predmeti vode na službenim jezicima Unije. Jedan od osnivača ovog časnog Suda je i prof. dr Karl Fridrih Orfuls, član Nacističke partije od 1.V.1933. do 1945.

Zakoni EU uvek su iznad zakona zemalja članica

Zakone za Komisiju stvara ogroman broj radnih grupa birokrata za koje niko ne glasa i niko ne zna ko su. Zakoni EU (kao zakoni svih federalnih tvorevina) imaju apsolutni primat nad zakonima zemalja članica. Ako je nacionalni zakon drukčiji, automatski se primenjuje unijske zakon (“doktrina supremacije” EU prava). Pritom nacionalni sud ne sme čekati ili tražiti da se o usklađenosti norme nacionalnog prava sa evropskim pravom izjasni neko drugo nacionalno telo (npr. ustavni sud), već mora samostalno izuzeti nacionalnu normu iz primene.

U Uniji možete glasati samo kako biste izabrali poslanike pri unijske Parlamentu, dok zakone odobrava Savjet ministara. Lisabonskim ugovorom se po prvi put daje izvesno pravo nacionalnim parlamentima da kažu koju reč o unijske zakonima.

Da bi predlog zakona prošao u Savetu ministara, za njega mora glasati 55% država-članica, što predstavlja najmanje 65% stanovništva Evrope. Da biste stavili veto na predlog zakona u EU morate imati predstavnike 35% stanovništva. Time velike zemlje mogu usvajati koje god zakone požele i zabranjivati sve zakone koji im ne odgovaraju. Iako je u neku ruku logično da “veliki”, tj oni koji najviše daju najviše i dobiju – pitanje je koliko je to dobro za male zemlje poput naše. Evropska je “demokratija” očigledno demokratija velikih, kojoj se ostali imaju bespogovorno pokoriti.

“Zemlja koju najbolje poznajem”

Stranci mogu pod jednakim uslovima kupovati nekretnine, pa i glasati na izborima zemalja članica. Po (eventualnom) ulasku Srbije u EU svi državljani zemalja članica EU sa prebivalištem ili privremenim boravištem u RS pod istim uslovima kao i srpski državljani moći će birati i biti birani na izborima za predstavnička tela jedinica lokalne i regionalne samouprave, dakle imaće aktivno i pasivno biračko pravo.

Evropa tako ne briše samo granice, nego čitave države i nacije. Sasvim prikladno, od političara u telima Unije očekuje se umesto imenovanja svoje države da koriste frazu “zemlja koju najbolje poznajem”.

Tržišnim takmičenjem, monetarnom politikom i ostalim lukrativnim pitanjima bavi se EU, a državama članicama ostavljaju se u nadležnost “teška pitanja” (zdravstvo, školstvo, socijala, isplata plata itd). Tu se EU ne meša. U toj EU – kompanije iz siromašnijih zemalja mogu obavljati poslove u bogatijim zemljama plaćajući svoje radnike koliko ih plaćaju u domovini.

Po Lisabonskom ugovoru, EU efektivno preuzima, određuje i vodi spoljnu politiku, a sporazumi koje zaključi obavezni su za sve zemlje članice.

Lisabonskim ugovorom (po prvi put) normira se i pitanje izlaska iz EU (i ponovnog pristupa). Iz EU se izlazi pregovorima sa Savetom, uz sporazum za koji glasaju kvalifikovanom većinom (bez člana koji izlazi), uz prethodnu saglasnost Parlamenta. Ako se sporazum ne postigne, ugovorne obaveze bivše članice prestaju dve godine po zahtevu za izlazak. Kako to sve konkretno izgleda, još ne možemo znati, jer se takvo što nije još dogodilo. Ali hajde da pogledamo kako bi zemlja koju najbolje poznajete mogla izaći iz Evropske unije (ako nesrećom ipak u nju uđe).

Kako se izlazi iz Evropske unije?

Procedura nije nimalo jednostavna! Za izlazak iz EU potrebne su i neke ustavne pretpostavke na strani same zemlje članice koja bi napuštala tu zajednicu “ujedinjenih u različitostima”. U slučaju države Hrvatske, poslednjeg člana EU, ta se ustavna pretpostavka nalazi u članu 142. stavu 6. Ustava Republike Hrvatske. Ondje, naime, stoji da se odredbe toga člana o udruživanju odnose i na uslove i na postupak razdruživanja. To praktično znači da bi se, što se tiče hrvatskog Ustava, moralo sprovesti sve ono što se zahteva i za udruživanje (odnosno priključenje).

Dakle, morao bi se pokrenuti postupak razdruživanja, što bi mogla da zahteva jedna trećina poslanika u Saboru, Predsednik Republike ili Vlada RH. Potom bi o razdruživanju odlučivao Sabor i to dvotrećinskom većinom svih poslanika, onda bi se (u roku od 30 dana od dana te odluke Sabora) raspisao referendum na kojem bi se za razdruživanje (kao uostalom i za priključivanje Uniji) tražila većina glasova birača koji su pristupili referendumu. A onda bi tek počela priča o razdruživanju sa Evropskom unijom!

Ta priča počinje tako da zemlja koja želi da ode iz Unije obaveštenja Evropski savet o odluci zemlje članice o razdruživanju, nakon čega započinju (vrlo mučni, dugotrajni i naporni) pregovori između zemlje članice koja želi odlepršati iz unijskog jata i same Unije. Proces odlaska iz Unije očigledno prilično nalikuje procesu ulaska u nju, bar je tako propisano. Dakle, vrlo je naporan. Zapazite da nije propisano koliko ti pregovori mogu trajati. Zapravo je uopšte nije precizno propisan rok u pogledu izlaska iz Unije …

Po završetku “pregovora”, Unija bi sa zemljom članicom sklopila poseban ugovor (samo se ne zna kako bi taj tačno izgledao), a koji bi obuhvatao i okvir budućih odnosa odlazeće zemlje i Unije. Pregovori se obavljaju u skladu sa članom 218. stavom 3. Ugovora o funkcionisanju EU (jedan od ugovora koji se Lisabonskim ugovorom menja i dopunjuje), a koji propisuje ulogu Evropske komisije i visokog predstavnika za spoljne odnose u tom procesu na način da oni daju preporuke Savetu koje svoju konačnu odluku donosi kvalifikovanom većinom (pre čega se treba pribaviti i odobrenje Evropskog parlamenta). Način postizavanja kvalifikovane većine propisuje se članom 238. stavom 3. pod b) Ugovora o funkcionisanju EU. Tačna priroda pristanka Parlamenta takođe nije tačno propisana, no Evropski parlament ionako nema značajniju ulogu među polugama evropske “demokratije”, pa to i nije preterano važno.

Nakon što se sve to provede, ugovori prestaju biti obavezujući za zemlju koja izlazi, odnosno nakon dovršetka navedene procedure dotična zemlja više nije vezana ugovorima sa Unijom. To se dešava danom stupanja na snagu tog posebnog ugovora o povlačenju. Ali, Lisabon predviđa i mogućnost da do njega ne dođe! Jer naravno, moguće su i opstrukcije, recimo u vidu nemogućnosti postizanja kvalifikovane većine u Savetu, uskraćivanja odobrenja Parlamenta i slično.

U takvim okolnostima, zemlja koja se povlači iz EU mogla bi se smatrati nečlanice Unije (ili pravno nevezanom unijske ugovorima) tek po proteku roka od dve godine od dana kad je obavestila Savjet o svojoj odluci da želi napustiti Uniju. Iako je i taj period prilično dug, on se može čak i produžiti, ako to odluči Evropski savet uz saglasnost zemlje članice. Zbilja je teško dokučiti zašto bi uopšte zemlja koja se želi razdružiti od Unije, nakon što podnese zahtev, to želela da učini što kasnije, ali, eto, Lisabon predviđa čak i takvu mogućnost. Ovakve bizarne odredbe jamačno služe proširenju manevarskog prostora same Unije u slučaju da se neka jogunasta članica poželi razdružiti, no prave naumi ovih odredaba tek treba videti. Sama zemlja članica koja napušta Uniju, dakako, ne učestvuje u radu Saveta kad ono donosi navedenu odluku o razdruživanju.

I za kraj da ponovimo: kako bi tačno u praksi izgledao proces razdruživanja neke zemlje članice Evropske unije od ne može znati niko – dok se to ne dogodi. U svakom slučaju, čini se da ovakve odredbe, uz malo lobiranja u zemljama članicama i unijske institucijama, Uniji jamačno mogu poslužiti da proces razdruživanja zemlji članici koja poželi iz nje izaći dobro zapapri. A da ni ne pričamo o tome što bi bilo posle i kako bi se prema toj zemlji Unija odnosila.

Eto, tako bi glasio celovit odgovor na pitanje o izlasku iz EU. Nije, međutim, tačno ni ispravno reći da niti jedna zemlja nije tražila da izađe iz EU. Tačno bi bilo reći da vlada nijedne države nije tražila da izađe iz EU. Otkud oni znaju da građani ne bi? Niko građane to ni ne pita! Nek ‘raspišu referendum o odcjepljenju od Unije u Ujedinjenom Kraljevstvu, na primer. Pa da vidiš što bi se dogodilo …

(Nastaviće se)

(europskaunija)

KOMENTARI



2 komentara

  1. velimir says:

    NEĆU DA IDEM U OVU TVOREVINU ZASNOVANU NA IDEJAMA NEMACA 1939

  2. Danko B. Marin says:

    Policajštat po meri Nemaca!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *