U izraelskom selu Kidron pričaju srpski

U izraelskom selu Kidron pričaju srpski

27 avgusta 2014

506305_ulica-beograd-u-gradu-sderotu-u-izraelu_fJuče tačno u 15.56 Sandri Janićijević (36) zazvonila je aplikacija na mobilnom telefonu da joj javi da u roku od jednog minuta mora da se skloni od raketnog napada u sklonište!

Sandra je jedna od 1.500 stanovnika Kidrona, sela od 500 kuća u Izraelu naseljenog ljudima sa prostora bivše Jugoslavije.

„Ja sam srećom na odmoru u Novom Sadu, a da sam sad u Kidronu, u Izraelu, morala bih da odem u sklonište. Primirje je upravo prekinuto i rakete su ponovo počele da lete, a naše selo je samo 35 kilometara od Pojasa Gaze“, priča ona.

U Izrael je otišla 2000. godine, a pre nje njeni roditelji, još 90-ih.

„To je selo koje su 1949. godine osnovali ljudi sa prostora bivše Jugoslavije, Jevreji koji su preživeli Holokaust. Danas u Kidronu živi treća generacija Jugoslovena, uglavnom iz Hrvatske i Srbije. Nisu svi Jevreji, već i oni koji su s njima u braku, ili prosto prijatelji, kao mi. Ljudi iz Bosne danas nema, kao ni iz Slovenije. Bila je jedna makedonska porodica iz Titela“, priča Sandra.

Ona je s roditeljima živela u Srbiji, gde su 80-ih godina upoznali Izraelca koji je u Novom Sadu osnovao uvozno-izvoznu firmu.

„Moji roditelji su kod njega radili, a kad se 90-ih kod nas zaratilo, otišli su na njegov poziv u Izrael. Ja sam im se sa sinom pridružila 2000. i od tada smo tamo“, priča Sandra.

Ulica

Nekoliko ulica u izraelskim gradovima nosi ime po srpskoj, nekada jugoslovenskoj prestonici, Beogradu.

Kidron je osnovan kao poljoprivredno selo. Svako ko je stigao dobio je petla, kokošku, kravu i parče zemlje. Danas se ovim poslom bave svega četiri porodice. Službeni jezik je hebrejski, upotrebljava se arapski i engleski, ali često se u ovom eks-Ju selu čuje srpski.

„Naši ljudi su osnivači, i dolazili su najčešće iz Beograda, Vojvodine, ima poneko s Kosova, a iz Hrvatske najviše iz Osijeka. Selo nije veliko, ima muzej u kom se čuvaju predmeti osnivača, kao i trg posvećen njima“, priča Sandra, koja je, kao i njen sin, dobila boravišnu vizu u Izraelu, ali su njeni roditelji morali da se vrate 2006. godine jer nisu ispunjavali uslove.

Sandra se plaši poruke koja poziva u skloništa

Za život u Izraelu kaže da je lep kad nije rat.

„Izrael je pet puta bogatiji od Srbije, veličine je Vojvodine, nema vodu, a izvozi hranu. To je zaista strašno saznanje kad vidite da vodom bogata Vojvodina pre dve godine gori od suše. Tamo čak i morsku vodu filtriraju da bi zalivali polja“, priča Sandra.

A kad je rat, onda se i do 168 puta dnevno ide u sklonište.

„Zvuči neverovatno, ali je tako. U Izraelu nijedna kuća ne može da se izgradi bez sobe-skloništa, od betona. Tek kad inspekcija pregleda tu sobu, možete da gradite ostale delove kuće. Kad su raketni napadi, morate u sklonište. Imate minut da odete u njega (oni bliži Gazi imaju samo 15 sekundi), i najčešće izađete posle 10 minuta“, kaže Sandra.

Čelična kupola, koja snima, obrađuje i presreće rakete u vazduhu, koje prete naseljenom području, poslednjih godina donosi im ipak neki osećaj sigurnosti, kaže ona.

(Blic)

KOMENTARI



2 komentara

  1. Sale says:

    Svaka cast>Izrael je prijateljska drzava,a sa jevrejima delimo istu sudbinu...Isti su nam neprijatelji:islam,Vatikan i fasizam/ustase....

  2. Spasoje says:

    Bravo za naše u tom selu.Ćuvaju naš srbski jezik,a nadam se i neke običaje.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *