У малињацима 10.000 берача!

U malinjacima 10.000 berača!

29 juna 2015

12-maline-Beraci-u-Dragojevcu_620x0U BRDIMA iznad Arilja ušuškan u plodnim poljima skriven je Dragojevac, baš tu se 1968. godine primio u Srbiji prvi špalirni zasad maline, tu počinje tajanstvena, srpska istorija “vilameta” – čudesne sorte što je varoš Svetog Ahilija učinila svetskom prestonicom “crvenog zlata”. Sećanje se “odmotava” polako, potiskuje ga neobičan prizor sadašnji: od Nove Varoši, preko Bajine Bašte, Kosjerića i Užica, sve do Ivanjice i Arilja ulice su puste, avlije prazne, nigde žive duše. Staro i mlado je u malinjacima, ali ruku opet nije dosta, pa je zasade zajedno sa meštanima okupirala armija od 10.000 nadničara pristiglih iz regiona. Berba je!

Rad na tuđoj zemlji spojio je na njivi “seljake i građane”. Rame uz rame, beru težaci i viškovi iz propale srpske industrije. Bezmalo svaki nadničar u srcu nosi svoju bivšu, neprežaljenu, neko “Raketu” ili “Slogu”, neko “Cvetu Dabić”…

Stigli su nadničari iz Bujanovca i Surdulice, Leskovca i Vladičinog Hana, iz Rume i Subotice, iz Republike Srpske i Crne Gore, iz Hrvatske. Dolaze posredstvom agencija, društvene mreže pune su oglasa, poneko “naslepo” nađe poslodavca.

– Nekada sam bio majstor, ali sam silom prilika, kada je sve propalo, postao berač maline – kaže Vitomir Josipović (49) iz Malog Zvornika. – Bez posla mi je i žena, a imamo četvoro dece, ćerke uče školu, mlađi sin je u berbi negde kod Bajine Bašte, samo stariji sin ima posao.

Iz dana u dan, rod se povećava pa raste i nadnica. Počelo je sa 1.200 dinara, tri obroka i krovom nad glavom, rašće do 2.000 po danu. Među beračima najmanje je mladog sveta, ali se nađe. U Dragojevcu, sred najbujnijeg od svih ariljskih malinjaka, osmoro je berača.

– Moj dečko i ja posla nemamo, poveli smo i druga, zašto da sedimo kod kuće? – govori Marijana Banoš (22) iz sela Erem kod Sremske Mitrovice. – Teško jeste, ali je dobro da bilo kakvog posla ima, dok ne stignu ta bolja vremena.

Red sunca, pa dva reda kiše, tako je ovih dana u ariljskom kraju. Dok berači iz majica uskaču u kabanice, odmotava se priča o tome kako je srpska malina postala “crveno zlato”.

– Te 68. doneo sam u Dragojevac prve sadnice američke sorte “lojd džordž”, “on” je otac današnjeg “vilameta” koji nas je proslavio a sada hrani hiljade porodica. Do tada, malina je gajena u žbunu, ljudi su je smatrali korovom. Napravili smo prvi špalirni zasad u Srbiji. Prvi put smo primenili fitosanitarnu zaštitu i počeli sa zakidanjem letorasta. Prvi smo počeli malinu da povezujemo. Osnovali smo prvo udruženje, a ovo selo je 1982. godine davalo 80 odsto ukupne proizvodnje u opštini – otkriva prof. dr Jordan Milivojević

Kada su drugi videli da kolevka maline cveta, tako je “vilamet”, od kuće do kuće, polako postajao srpsko “crveno zlato”.

Profesor Milivojević vlasnik je reprezentativnog zasada. Po hektaru, berači će odatle izvući 25 do 30 tona roda. Da sve bude savršeno, profesionalna je obaveza, dug nauci i praksi. Ali je i dužnost znalca, da gaji baš “vilamet”.

BOLJE SKUPŠTINA NEGO VILE

– Svako malo, proizvođači maline protestuju zbog niske otkupne cene. Zato država mora da odgovori: Ko su izvoznici maline? Imaju li nekim slučajem PIB? Ko su vlasnici tih firmi? Koliko je ko izvezao maline? U koje zemlje? Ko su posrednici između hladnjačara i izvoznika? Kada to budemo znali, i kada republička Skupština malinu proglasi nacionalnim, strateškim proizvodom i donese odgovarajuće zakone, malini ćemo obezbediti trajanje – stav je prof. dr Milivojevića. – Boljitak može doneti samo Skupština, a vile će onda ostati gde im je mesto.

LEČITI ZEMLJU

– Mi imamo skoro 3.000 vrsta registrovanih vrsta đubriva na tržištu, malinama neprimerenih. Nemačka ima svega 15 registrovanih đubriva. Tako nam trgovci uništavaju zemljište. Sadni materijal je nekontrolisan, najčešće zaražen fitoftorom, a nju je gotovo nemoguće iskoreniti, pa moramo naučiti da sa njom živimo baš kao sa krompirovom zlaticom.

(Večernje novosti)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Miticus says:

    Sve je ovo lepo napisano i sve su u pravu. Samo, ovi koji hoce da im neko dodje da im bere te maline, mogli bi makar malo da obezbede uslove, pristojnije za zivot (smestaj, kupatilo, cesmu sa vodom) vise ne mora, dovoljno je samo to. Cak i ono ce im neko oprostiti, kada kazu dok razgovaraju sa buducim radnikom, beracem, da se radi od 7-19h, pa kad dodju, rad traje od 5-21h, kako kojim slucajem sutra neko ne bi pricao da "ima posla a neko nece da radi".

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *