У пламену своје глупости и заборава

U plamenu svoje gluposti i zaborava

9 aprila 2017

Milan Ruzic  23

Piše: Milan Ružić

Na današnji dan bombardovan je Beograd, a sa njim i pamćenje cele Srbije. Čim su prve bombe pale na Narodnu biblioteku Srbije, počeo je zaborav. On nije zaustavljen ni do današnjeg dana. Bombe su na biblioteku pale oko četiri popodne, a vatra je gorela i do četiri dana posle tog ubistva srpske svesti.

Dosta puta sam čitao da je još prvog aprila pripremljena evakuacija knjiga, ali je, kao što to uvek biva, jedan političar uveo zabranu evakuacije prosvetno-kulturnih ustanova Beograda, a sa njima i Narodne biblioteke. To je bio Miloš Trifunović. Valjda je čovek mislio da je prvi april, pa da može da se šali sa memorijom svih Srba. I dobro se našalio, ali nas je ta odluka koštala kao nikada ranije.

Neću nabrajati koliko je knjiga izgorelo, već slobodno mogu reći da je u tom plamenu stradalo sve ono što smo učili tolike vekove. I nije im to bilo dovoljno, nego nas teraju da nastavimo da zaboravljamo. Kosančićev venac je jedno od mesta na kojima je naša zemlja najviše postradala, a današnji dan je dan kada je nama oduzeta lična karta i bačena u vatru, a da mi nismo ništa uradili po tom pitanju. Izvadili smo novu, neopaljenu i čipovanu, prvo jugoslovenskim čipom koji je još više brisao svest Srba, a onda i ovim današnjim čipom koji su programirali upravo oni koji su tu biblioteku zauvek poslali u oblake.

Kakva je to Evropa i kakav je to rat u kojem stradaju knjige? Kakav je to svet u kojem se na knjige uopšte i ne obraća pažnja, ali su najveća pretnja ako se gde zarati? Je li to ista ona Nemačka koja nas danas savetuje? Koliko se te bombe od 6. aprila 1941. godine razlikuju od onih 1999. godine? Jedino je zastava promenjena, a cilj im je isti – zbrisati Srbe! I da svet dočeka da monstrumi od država, čije vatre gutaju knjige, budu njegovi najvažniji stanovnici, to mi nikada ne može biti jasno. Šta su kome učinile inkunabule? Kome su to krive mape i gravire? Koliko dela iz 12. veka mogu ugroziti 20. vek? Prepiske Mušickog, Vuka i Daničića izgoreše bez da se iko okrene i zabrine, a prepiske uhapšenih i ubijenih terorista se čuvaju kako bi se odgonetnuli neki budući napadi! Pa zar nije logičnije čuvati prepiske reformatora, lingvista i umetnika i iz njih učiti? Garantujem da se iz tih spisa ne bi mogao izroditi nikakav terorista!

Džabe je govoriti onima čije uši već odavno nisu za slušanje, nego za to da ih po njima tuku isti oni koji su nas tukli bombama. Danas, umesto da se Kosančićev venac napuni ljudima koji će se sećati svog identiteta i svojih izgubljenih blaga, narod prolazi ulicama Beograda, pa i Srbije, kao da se ništa na današnji dan nije desilo. I sve nam je važnije od nas i našeg pamćenja. Zato nam tako i jeste. Pamtimo samo ono od juče, a zaboravljamo vekove. Ako nas je to juče izrodilo i narodom načinilo, onda u redu, ali ja mislim da nas to juče, to jednodnevno pamćenje, zatire i rasrbljava.

Često kažu: „Pusti to! Davno je to bilo!“ Ako je to rečenica u koju stavljamo sva stradanja i sve muke svog naroda, onda smo i mi odavno osuđeni na propast – još juče smo propali. Ali, i to juče ćemo do sutra zaboraviti i nestati kao Narodna biblioteka, u plamenu svoje gluposti i zaborava.

(Iskra)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *