U Ukrajini je počela i borba za slobodu Srbije

U Ukrajini je počela i borba za slobodu Srbije

4 aprila 2014

dusan-prorokovic-vPiše: Dušan Proroković

U odgovoru na pismo prote Mateje Nenadovića, Petar II Petrović postavlja pitanje: „A šta to Srbi mogu ponuditi drugima oko sebe, osim slobode?“ Ostali im mogu ponuditi blještavilo, privid pripadnosti elitističkom klubu ekskluzivnih, ubeđenost da će sve ovo završiti materijalnim blagostanjem. Srbi im mogu ponuditi „samo“ slobodu.

Dešavalo se u našoj modernoj istoriji da pojedine generacije u određenim istorijskim razdobljima zaborave na slobodu. Inače, nije to specifično samo za Srbe. Stara je to priča, stara koliko i svet. Nije Mojsije ni odmakao daleko na svom putu ka vrhu planine, a svetina se već počela klanjati zlatnom teletu. Dešavalo se i nama da više poverujemo u sjaj i blještavilo zlatnog teleta nego u slobodu. Dođe vreme kada se, kako piše Nikolaj Gogolj, više ceni milostinja poljskog magnata nego bratstvo kozačkog rođaka. Zato smo i gubili slobodu zbog privida uspeha koji smo merili besmislenim statističkim pokazateljima ili, još gore, očekivanjem obećanog blagostanja. Odricali smo se slobode zarad lažnih obećanja. Zlo ne spava, pa nas je ubeđivalo kako se vredi odricati slobode, od Boga poklonjene. U tim periodima nismo mogli da pomognemo ni sebi, a kamoli drugima oko sebe. Tako smo i danas tu gde jesmo.

ŠTO VIŠE BESMISLICA, TO BOLjE

I? Da bismo uopšte razmišljali o traženju odgovora, najpre je važno da shvatimo da smo neslobodni. Da smo danas poluzarobljeni. U polukolonijalnom statusu. To je preduslov oslobođenja. Zbog toga je neophodno da nas ovih dana udaraju što jače i što češće. Svest o slobodi javiće se tek kada budemo na ivici potpunog zarobljeništva, ulaska u dugoročni status kolonije. Tek tada će većina početi da se budi i bori za svoj stav. Tek tada će i postati svesna sadašnje neslobode. Zato je važno da nam razni javni dušebrižnici ponavljaju kako je ovo „vreme svrstavanja“ i „borbe za vrednosti“. Naravno, svrstavanja uz anglo-američku osovinu i borbu za NATO-vrednosti. I, naravno, svrstavanje i borbu koje uzrokuje i uokviruje ukrajinska kriza.

Neka ponavljaju da nam je zapravo Rusija glavni neprijatelj, da su nas Rusi bezbroj puta u istoriji prodali i izdali, da u Moskvi živi surova diktatura i mračni apsolutizam. Neka ponavljaju da su nam prijatelji samo na Zapadu, gde cveta cveće u hiljadu boja, a blagostanje se kupuje sa hlebom i jogurtom, svakog jutra u prodavnici. Neka samo nastave da ubeđuju kako su nas bomabardovali zarad našeg dobra, oteli nam Kosovo zarad naše budućnosti i da smo tu gde jesmo samo i isključivo zbog sopstvene genocidnosti. Neka ovaj besmisao bune potpun i neka iritira narod što je moguće više.

Jer izgleda je to jedini način da se ova generacija seti slobode. Ako je već zaboravila na slobodu, pravdajući se da je umorna od ratova devedesetih, kosovskog zaveta, velikih reči o nacionalnom okupljanju i kako želi da razmišlja samo o „evropskim vrednostima“, sada joj je puklo pred očima. Ako smo se na Kosovu već deceniju i po (najmanje deceniju i po!) preispitivali o tome šta smo i koliko mogli, kao i koliko smo i kako trebali, razmišljajući da možda i jeste sve naša odgovornost, sada možemo da sa distance i mnogo objektivnije sagledamo šta se dešava na Krimu.

ZA ŠTA ČUVAMO SNAGU

Na našu sreću ili žalost, trebalo je sve ovo da se desi u Ukrajini, pa da Srbi počnu da se bude iz narkoze. Sve se zna o Ukrajini. Sve je jasno da jasnije ne može biti. Nikakve propagandne laži i medijska spinovanja tu ne mogu pomoći. Postoje tuđi interesi i mimo Srba i Srbije, a često su se u istoriji završavali preko leđa Srba i Srbije. Učmalost i smorenost ove generacije može ostaviti tragične posledice na položaj onih koji dolaze iza nas. Hoćemo li, ako se budemo „svrstavali“ i „borili za vrednosti“, ginuti u jurišima protiv Rusa na nekim novim istočnim frontovima?

Ili ćemo raspoređivati rakete sa nuklearnim bojevim glavama po Pešteru i Kopaoniku? Da li je to zlatno tele kojem trebamo da se klanjamo? Da li je to blagostanje kojem težimo? Ili možda elitistički klub ekskluzivnih?

Rezultat učmalosti i smorenosti, nebrige za slobodu i zaborava može samo biti potpuno zarobljeništvo, u kojem ćemo stravično stradati zarad ispunjavanja tuđih interesa. Nema tu „evropskih vrednosti“ ni zamišljenog blagostanja. Već puno krvi, patnje i nesreće.

Dešavanjima u Ukrajini počela je i borba za slobodu u Srbiji. Što više besmislenih poziva na „svrstavanje“ i „borbu za vrednosti“ iz ove gomile tužnih i dezorijentisanih ljudi koji marširaju kroz srpske medije, to će borba za slobodu trajati kraće i manje nas koštati. Što je važno. Snagu treba čuvati za period kada se oslobodimo. Jer ne postavlja se uopšte pitanje: da li će se Srbi osloboditi? Već, samo: kada će se Srbi osloboditi? A onda, kada se oslobodimo poluzarobljeništva i polukolonijalnog statusa, moramo tu slobodu ponuditi i drugima. Zajedno sa našim slobodnim bratskim narodima i Trećim Rimom kao civilizacijskom prestonicom.

Naš posao, misija naše civilizacije koja će uslediti, jeste da pokušamo stvaranje Nove Evrope. Evrope istorijskih nacija, koja se može prostirati od Atlantika do Urala i temeljiti na vrednostima i veri, a ne na lažima i klanjanju zlatnom teletu. To će biti Evropa novih vrednosti, a ne sa novom teritorijom. Sa novom sadržinom koja će se temeljiti na vrednostima i veri, novim društveno-političkim sistemom koji treba postepeno graditi, novim razvojnim paradigmama koje treba promovisati. Pa, ko bude hteo sa nama, taj je i dobrodošao. Živeće u slobodi.

A i ako u svojoj misiji ne uspemo, opet to po nas i one koji krenu sa nama neće biti strašno. Omeđićemo svoju teritoriju. Oblast u kojoj se slobodno živi. Osvojićemo slobodu!

(Standard.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *