Ubuduće bi Barak Obama mogao da moli Vladimira Putina da ga primi

Ubuduće bi Barak Obama mogao da moli Vladimira Putina da ga primi

14 avgusta 2013

Barack Obama, Vladimir PutinPiše: Boris Mežujev

Ruska vlast je učinila apsolutno pravilan potez time što je bivšem američkom špijunu, Edvardu Snoudenu, dala privremeni azil na godinu dana. On je konačno napustio tranzitnu zonu aerodroma Šeremetjevo i prešao u neko osamljeno mesto na nepoznatoj adresi. Mislim da će na kraju krajeva to mesto postati stalna Snoudenova adresa, budući da u bliskoj budućnosti njegova sudbina u otadžbini teško da će biti rešena nabolje.

Sada je pitanje: mogu li se i koliko komplikovati rusko-američki odnosi zbog Snoudenovog čina i zbog davanja azila tom čoveku u Rusiji?

Pre svega, ako odnosi postanu lošiji baš iz razloga Snoudenovog delovanja, onda će, naravno, to biti velika diplomatska sreća Rusije i ogroman, konačan neuspeh Obamine administracije. To će se nesumnjivo pokazati kao velika glupost ako Amerika počne konfrontaciju sa Rusijom zbog odbeglog špijuna koji je ispričao svetu kakvu opasnost (pravu pravcatu) predstavljaju američke obaveštajne službe. Pri tom konfrontaciju samo na osnovu činjenice da je Rusija odbila da ga preda u ruke tih službi, kako bi najverovatnije postupile i SAD kad bi se na njihovoj teritoriji odjednom našao neki brbljivi agent naše Spoljne obaveštajne službe.

Naravno, razumni neprijatelji Rusije shvataju da je bojkotovanje ruske Olimpijade zbog grehova sopstvene obaveštajne službe, na koje poziva senator Džon Mekejn, u najmanju ruku ružno. Pokušaće da nađu nešto humanije.

Povod može biti i presuda Aleseju Navaljnom, za sada bez prava na žalbu i zaista čudno, kod nas ponovo otvoren predmet Magnitskog, i još ponešto. Ipak, čini se da na tom frontu napetost počinje polako da opada, da ponovo nastupa „period milosrđa“ i uslovnih rokova tako da mislim da će povoda za okrutno ponašanje prema Rusiji biti sve manje i manje.

Septembarski samit u Moskvi možda će proći i bez Obame. Ne treba isključiti da će umesto sebe poslati zamenika predsednika, Džozefa Bajdena. Ali, američka strana će taj korak kasnije nekako omekšati. Ipak, sadašnji šef Bele kuće nema očiglednih namera da suviše daleko ide u svađi sa Moskvom, tim pre što svađati se zbog Snoudena – znači počinjati konflikt sa Rusijom sa pozicija nesumnjivo bez prednosti za Ameriku.

Druga stvar je što Rusija zna, još uvek ne suviše mnogo načina, kako da realizuje svoje „adute“, svoju privremenu prednost u „mekoj sili“. Kod nas se i same te reči plaše, videći u njoj sinonim slabosti, odnosno nedostatka „tvrde sile“. Snouden je sada heroj za značajan deo Amerike, one, koja pokušava da se svom snagom odupire uspostavljanju, kako u nacionalnim, tako i u globalnim razmerama, države sveopšteg uhođenja.

U zajedničkim pokušajima da se zaustavi nekontrolisano povećavanje mogućnosti specijalnih službi slažu se kako osvedočeni liberali, tako i njihovi oponenti iz oblasti ekonomije – socijalni naprednjaci.

Članovi Kongresa, republikanac Džastin Amaš i demokrata Džon Koners, nedavno su se udružili da bi dokrajčili finansiranje tajnih sistema ANB za nelegalno prisluškivanje građana. Njihova inicijativa je odbijena u donjem domu neznatnom većinom glasova.

Međutim, otpor globalnom policijskom režimu pojačava se i u samoj Americi i u evropskim zemljama. U toj situaciji postupanja Rusije u zaštitu Snoudena mogla bi imati dobar međunarodni efekat ako bi ih naša javnost podržala sa nekom jasnom inicijativom koja bi pored ostalog imala globalni karakter.

Već sam pisao o tome da se naši javni delatnici lako pristaju da učestvuju u svim stranim globalnim inicijativama – tipa deklaracije „Obaveze u zaštiti“, koja je legalizovala praksu „globalnih intervencija“ – umesto da stvaraju i promovišu sopstvene ideje. Pored ostalih, ideju o međunarodnoj kontroli obaveštajnih službi. Naravno, i sopstvenih ruskih, ali takođe i mnogo moćnijih, američkih.

Takva inicijativa ne mora obavezno imati državni karakter i podršku visokih rukovodilaca naše zemlje. I ne radi se o jednostranoj predaji svojih državnih tajni. Kada je sadašnji ministar odbrane SAD, Čak Hejgel potpisivao deklaraciju koja zahteva sveopšte nuklearno razoružanje -sigurno nije mislio da će Amerika morati sama da se razoružava. Radilo se o koordinaciji napora svih članova nuklearnog kluba u postizanju zavetnog cilja – nastupanje nenuklearne epohe. Ali i u toj, nama potpuno stranoj inicijativi, našle su se ruske pristalice.

Problem je u tome što danas skoro svaki korak velikih igrača uvek mora na međunarodnom nivou da se osigura određenim predlozima koje sam ja nazvao „globalnim inicijativama“. Amerika se upliće u konflikt u Libiji i tu odmah vaskrsava „globalna mreža“ političara i eksperata, koja zahteva „humanitarnu intervenciju“, a njeni predstavnici u SAD silovito napreduju prema vrhu karijere, pored ostalih Samanta Pauer, koja je tri dana pre toga postavljena za ambasadora u OUN.

Posle dolaska na vlast novog predsednika u Iranu, Amerika razmišlja o početku političkog dijaloga sa tom državom i to odmah aktivira odgovarajuću ekspertsko – političku inicijativu koja već odavno postoji (uzgred, u njoj aktivno učestvuje bivši ambasador SAD u Rusiji, Tomas Pikering), o neophodnom obnavljanju diplomatskih odnosa sa Iranom.

Dakle, sudeći po svemu, i sada će biti uvek i u svemu. U savremeno doba nikakva „jednostranost“ više nije moguća, prema tome, sve što država čini na međunarodnom planu mora da čini ne samo ona sama.

Problem je u tome što Rusija sama neće moći da sakrije Snoudena. Problem je i u tome što bi ona iz tog postupka mogla izvući maksimum koristi za svoje interese. Ako bi se pojavila neka peticija poslenika iz kulture, penzionisanih političara ili pravobranilaca sa zahtevom našim vlastima da spasu čoveka koji je bacio izazov državi sveopšteg uhođenja, mislim da bi Obama još morao da umoljava Putina da ga primi i uz to da to javno čini.

A ovako Rusija, ipak, mora da se opravdava zbog toga što od obračuna spasava čoveka koji je, zapravo, učinio dobro delo za čitavo čovečanstvo. Uostalom, nema razloga da se mi danas naročito brinemo. Pravilan korak vratio je Rusiju na polje sukoba globalnih ideologija i sada je naš zadatak da za taj megdan izaberemo oružje koje nam odgovara.

(Fakti.org)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *