Ukrajina i Jugoslavija

Ukrajina i Jugoslavija

7 marta 2014

Misa DjurkovicPiše: Miša Đurković

Među mnogim izjavama svetskih zvaničnika u kojima se komentarišu aktuelna dešavanja oko Ukrajine, pažnju mi je privukla tvrdnja kancelarke Merkel kako Rusija navodno krši međunarodno pravo. Čekajte, otkud sad međunarodno pravo? Zar to nije „sahranjeno” 1999. godine, kad su Amerika, Nemačka i ostale članice NATO stavile „ljudska prava” iznad suvereniteta i međunarodnog prava? Ili kad su opet isti akteri 2008. godine priznali nezavisnost „Kosova” u direktnoj suprotnosti sa pravilima raspada Jugoslavije koja su sami propisali 1991? Kako to da međunarodno pravo treba da važi kad je u pitanju suverenitet Ukrajine ili Gruzije, a ne važi kad je u pitanju suverenitet Jugoslavije ili Srbije?

Odgovor se svodi na pitanje ko odlučuje o tome da li u nekom slučaju važi jedan ili drugi princip. Zapadne sile, kao i uvek kad je njihov interes u pitanju, maksimalno primenjuju dvostruke standarde. Time su u vreme trijumfalizma s početka devedesetih potpuno razorile scenu međunarodnih odnosa i unele haos namećući gde god mogu pravilo da sila definiše pravo. Upravo ovi koji danas zapomažu i prete, pozivajući se na međunarodno pravo, vratili su međunarodne odnose na hobsijanski princip sukoba svakog sa svakim, čineći da se sva međunarodna politika svede na pitanje geopolitičkih interesa i gole snage.

Drugi zanimljiv momenat je poređenje Putina sa Miloševićem koje je u propagandne svrhe izneo londonski „Gardijan”. I zaista, može se naći niz vrlo zanimljivih paralela u ovome što se sada dešava oko Ukrajine i načina na koji se odvijao raspad Jugoslavije. Uostalom, neki se sećaju hipoteza od pre dvadeset godina da su sva dešavanja oko raspada Jugoslavije neka vrsta generalne probe za scenario koji se priprema za Rusiju i postsovjetska prostranstva.

Pozadina svih ovih dešavanja mora se tražiti u nekoliko izjava važnih tvoraca američke spoljne politike. Madlen Olbrajt je odavno rekla da Rusija ne može da opstane u sadašnjem obliku i da nije pošteno da samo jedna država upravlja svim resursima koji se nalaze na prostoru Sibira i Dalekog istoka. Bžežinski je dodao da je Rusija bez Ukrajine obična država, ali Rusija sa Ukrajinom imperija. Stoga je aksiom američke spoljne politike da se nikako ne sme dozvoliti pristupanje Ukrajine Evroazijskom savezu, koji Putin u svom trećem mandatu promoviše i pokreće. Štaviše, stav ostalih potencijalnih članica ovog saveza jeste da je učešće Ukrajine u tom projektu neophodno da se priča ne bi svela na dominaciju Rusije. Inače, zanimljivo je uočiti da je guranje Ukrajine u Evropsku uniju pre svega američki projekat. Do pre nekoliko godina Brisel je eksplicitno tvrdio da proširenje staje sa zemljama zapadnog Balkana, a da se za postovjetske zemlje maksimalno može pokrenuti aranžman povlašćenog partnerstva.

Pre deset godina, u vreme početka oporavka Rusije, zapadne sile su organizovale obojenu revoluciju kojom su u Ukrajini na vlast dovele prozapadne političare. Tek šest godina kasnije Ukrajinci su se toliko „usrećili” da su na vlast legalnim putem vratili istog onog Janukoviča protiv koga su 2004. protestovali. U svojoj vladavini on je pokušavao da igra na dve stolice, ali na kraju je, suočen s ogromnim deficitom i nemogućnošću Zapada da mu pomogne, odlučio da odustane od potpisivanja SSP i da se okrene evroazijskom projektu. Rusija je, dakle, mirnim putem, finansijskim uslovljavanjem kao metodom koji Zapad neprestano koristi, ostvarila još jednu u seriji međunarodnih pobeda posle Sirije i Irana.

Na ovaj poraz zapadne zemlje su odgovorile tako što su slično kao i 1991. kod nas de fakto pokrenule građanski rat u Ukrajini. Uz direktnu pomoć i direktno mešanje u unutrašnje poslove Ukrajine, podržali su nasilno svrgavanje legalne vlasti u Kijevu i dovođenje na vlast nelegalnim putem svojih klijenata. Štaviše, u tom procesu najveću ulogu su odigrale (para)vojne formacije Desnog prostora i partije Sloboda, koje direktno baštine ekstremističku i pronacističku tradiciju verskih fanatika iz SS divizije „Galicija”. Dakle za potrebe geopolitičkih sukoba zapadne zemlje se nimalo ne gade da koriste neonaciste, kao što u Siriji koriste pripadnike Al Kaide.

Kad su ovakve snage preuzele efektivnu vlast u Kijevu i zapadnim delovima Ukrajine, sa eksplicitnim pretnjama da će sličan režim uvesti i na područje pravoslavnog istoka, postavilo se pitanje šta Rusija treba da radi. Osim nesumnjivih geostrateških interesa (na Krimu je centar ruske Crnomorske flote) u pitanje su došli i životi i sudbina Rusa i pravoslavnih Ukrajinaca. Putin, slično Miloševiću, očigledno čini jedino što se mora, pomaže organima lokalne samouprave na istoku da se organizuju i zaštite svoja ljudska prava od pučista. Samo, razlike u snazi i potencijalima da se ovakav naum ostvari nemerljive su u odnosu na Jugoslaviju.

U ovom trenutku teško je predvideti kako će se ceo slučaj okončati. Neka vrsta federalizacije je prilično izgledna, a mnogi govore čak i o mogućoj podeli. U pitanju su svakako mnogo veći ulozi nego što je sama Ukrajina.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *