Украјина се распада до краја године!?

Ukrajina se raspada do kraja godine!?

1 jula 2015
ukraine crisis energyPiše: Aleksandar Zapoljskis
Veliko se obično najbolje vidi iz daleka.Ovaj zakon je univerzalan, kako u arhitekturi i privredi, tako i u politici. Posebno u politici, jer samo kroz analizu posledica, može se razumeti stepen ispravnosti ili pogrešnosti ranije donetih odluka. Naročito onih velikih, kao što je globalna geopolitička konfrontacija.

Ukrajina u tom smislu, nije izuzetak. Sada, kada je situacija u zemlji postala jasnija, pravo je vreme proveriti – do čega je doveo sporazum, sada poznat kao Minsk-2.

Pročitajte još:
Sporazumi postignuti u februaru u Minsku uspeli su zaista da zaustave rat u Donbasu. Nisu ga prekinuli, jer takav ozbiljan sukob se ne može jednostavno prekinuti nekim sporazumom. Međutim, mora se priznati da u poslednja četiri meseca na prvoj liniji fronta postoje samo lokalizovani sukobi, koji se po obimu i veličini angažovanih sredstava ni u kom slučaju ne mogu porediti sa operacijama ukrajinske armije u zoni „antiterorističke operacije“ tokom leta-jeseni 2014. godine.Glavna stvar je da su se događaji u Ukrajini prebacili sa ratišta u domen politike i ekonomije, što je, naravno, dobro samo po sebi.Ne manje važna je i činjenica da je stabilizacija fronta konačno omogućila da se u red dovede upravljačka struktura Luganske i Donjecke Republike. Ona je još daleko od idealne, ali u odnosu na to kako je sve izgledalo prošlog leta, trenutna vojno-politička situacija u Novorosiji je vidno bolja od neizvesnosti koja je postojala do pre samo šest meseci.

Uostalom, i to što „ustanicima nije dozvoljeno da zauzmu Mariupolj“, takođe se pokazalo kao veoma ispravan i vizionarski potez. Njegov prelazak u ruke LNR i DNR ne bi doveo do poraza kijevske hunte. Ali, zato bi i na onako ne previše snažna leđa Novorosije, bio bačen još jedan milionski grad – koji zahteva snabdevanje, a koji bi bio izložen, kao i Donjeck, artiljerijskom granatiranju od strane ukrajinske armije.

Za njegovu odbranu bi morao biti izdvojen veliki deo, još uvek prilično male, armije Novorusije. Nema sumnje, osvajanje tako velikog grad u jugoistočnoj Ukrajini na početku bi, naravno, izazvalo paniku u redovima oružanih snaga Ukrajine i raspad celog južnog krila fronta. Ali, prerastanje ovog lokalnog uspeha u globalnu stratešku ofanzivu „na Kijev“ definitivno ne bi bilo moguće.

Taj bi zadatak bio nesrazmeran sa snagama kojima LNR i DNR raspolažu. Ali, zato bi se Kijevu ukazala lepa, i što je važnije, mnogo lakše ostvariva prilika, nego pokušaj da povrati Donjecki aerodrom. Naime – pojavila bi se šansa da između Donjecka i Mariupolja probiju front, uspostave koridor do ruske granice i potpuno odseku mriupoljsku grupu od glavnih snaga.

Postoje svi razlozi da se veruje da je za takvu operaciju ukrajinska vojska bila sasvim sposobna. Za to bi morala da napreduje tek pedesetak kilometara. U slučaju uspeha (čija se verovatnoća procenjuje kao visoka), to je moglo ozbiljno promeniti celu političku situaciju u Ukrajini. Čak i situaciju izvan Ukrajine.

To bi mogla da bude kap koja je prelila čašu, u smislu – pozicije država NATO-a po pitanju početka isporuke Kijevu vojne pomoći velikih razmera. Trupe ne bi slale ni pri kakvim okolnostima, ali obim isporuka oružja bi bio mnogo značajniji.

Moglo je da bude, ali nije. Mislim, pre svega, zato što je Moskva ovu mogućnost pravovremeno dobro procenila.

Međutim, mnogo važnije od vojnih su političke posledice sporazuma „Drugog Minska“.

Danas je potpuni ekonomski neuspeh kijevske hunte već očigledan. Upravo taj neuspeh u ovom trenutku razara američki projekat Majdan 2.0 mnogo brže i efikasnije od bilo kakve borbe. A upravo je Minsk-2 stvorio uslove, da se potpuno potope sve prvobitne kalkulacije Sjedinjenih Američkih Država, koje nikakvo „posle“ za Novu Ukrajinu nisu predvidele.

U suštini, SAD su pokušale da izvedu jednostavan i elegantan mat u tri poteza.

Februarski prevrat 2014. godine. Šah.

Rusija zaostaje u tempu i primorana je da parira u formi izjava „Rusi svoje ne ostavljaju“. Kijev podiže vojsku na Donbas, proliva se ruska krv. Šah.

Rusija instinktivno pokreće vojsku na Ukrajinu i pobedničkim tempom stiže do Kijeva. Hunta je poražena. SAD masovno optužuju Moskvu za okupaciju nezavisne države i još za to da su upravo ruski tenkovi svojim gusenicama srušili ukrajinsko ekonomsko čudo koje bi navodno „sigurno nastupilo da nije bilo očigledne i varvarske agresije Moskovljana“.To bi značilo, prvo, da smo direktno uključeni u građanski rat koji se nikakvim tenkovima ne može rešiti, drugo, da Sjedinjene Države lako ubeđuju Evropsku uniju da u potpunosti prekine sve veze sa agresorom. Šah-mat.

U tom trenutku pitanje bi ekonomske nelikvidnosti Ukrajine bilo samo akademsko, bez obzira na osnovane argumente s naše strane. Zato što u Vašingtonu niko nikakve ekonomske uspehe od Kijeva i nije očekivao. Pretpostavljalo se da će za onih par meseci, dok ruska motorizovana pešadija ne zauzme Kijev, oni imati dovoljno sopstvenih resursa. U najgorem slučaju, MMF bi im „dobacio“ još pet milijardi koje bi kasnije vraćala Rusija kao naslednik Ukrajine.

To je, dakle, vodilo jednostavnoj političkoj formuli.

Da li je ispravan ili ne bio februarski Majdan postalo bi nevažno. Rusija je okupirala Ukrajinu, zbog toga o njoj možete govriti šta vam je volja. Ona će u svakom slučaju zauvek biti u poziciji da se pravda. Ukrajine nema. Ali, zato ima herojske slike o borcima za njenu nezavisnost, veoma atraktivne za značajan deo njenog stanovništva.

Da li bi posle toga borba sa banderovskim podzemljem bila većih razmera – pitanje je o kojem bi moglo da se raspravlja, ali da bi je bilo u ovom ili onom obliku – bilo bi je sigurno.

To bi dalo obilnu hranu za naduvavanje teme „Rusi ubijaju Ukrajince“. Na taj način stvorila bi se odlična poluga za slabljenje unutrašnjeg nacionalnog jedinstvo unutar Ruske Federacije.

„Siguran plan“ je u potpunosti precrtan upravo uslovima dogovora Minsk-2. Ti uslovi su zaustavili aktivnu fazu rat, čak i po cenu njegovog zamrzavanja. Umesto planirane prelepe ritualne smrti, za život nesposobni Kijev je sada prinuđen da živi… i samim tim sve više i više jasno pokazuje svoju ekonomsku i političku nesposobnost.

Čak ne pokazuje toliko nama koliko Evropljanima. Nama je to bilo jasno od samog početka. Ali, u EU su tad u „demokratski evropski izbor Ukrajine“ još uvek verovali. Toliko snažno da su i odmah uveli, po sebe pogibeljne, antiruske sankcije na zahtev SAD, i obećali više od pedeset milijardi hitne ekonomske pomoći, pa čak i bili spremni da počnu snabdevanje Ukraijne zapadnim oružjem.

Tek je očigledna progresirajuća neadekvatnost odluka i akcija ukrajinskih vlasti postala dobar hladan tuš po evropskim glavama. I to ne jedan. Da je jedan – njega bi mogli i da ne primećuju ili barem da pristojno objasne. Ali, kada Kijev konstantno pada u baru, plus dosledno demonstrira svoju organsku nesposobnost da realizuje bilo kakve demokratske reforme, uz to rasipajući i pljačkajući dobijene milijarde pomoći fantastičnom brzinom.

Glupost dalje podrške postepeno je počela da dopire čak i do totalno rusofobskog dela evropske elite.

A to je omogućio upravo sporazum Minsk-2. Posebno njegova, četvrta, osma, jedanaesta i dvanaesta tačaka, koje jasno prebacuju na Kijev konkretnu odgovornost za rešavanje konflikta, uglavnom političkog karaktera.

Minsk-2 je izveo Rusiju izvan konfrontacije, priznajući Moskvi status posmatrača, ali ne i učesnika. A Francuska i Nemačka su u ime Evropske unije ovu situaciju priznale. Čak su na sebe preuzele odgovornost za rezultate. Štaviše, Moskva se ispostavila kao posmatrač za LNR i DNR a EU – za Kijev.

Dakle, sva kijevska krivica istovremeno postaje i krivica Evrope. I to takva da se ne može ignorisati, čak ni licemerno.

A dok su strane razmenjivale razna politička saopštenja i sankcione udare, Kijev je konačno prokockao svo poverenje i protraćio sve raspoložive kredite. Istovremeno potpuno diskreditujući sve javne institucije i rasturajući sve formirane, uključujući i one od američkog rukovodstva, političke strukture.

Istovremeno je doveo zemlju na ivicu bankrota.

I ne samo do bankrota, već do krize, koja se može rešiti samo raspadom Ukrajine kao jedinstvene države.

Raspad će se on desiti ne samo garantovano, već i veoma brzo. Danas vrlo sumnjivo izgleda i perspektiva da današnja Ukrajina dočeka i kraj 2015. godine. Predvidljivost i neminovnost takvog ishoda je očigledna svima.

Elegancija i duboko značenje Minska-2 je vidljivo u tome što se, potpisavši njegove uslove, Kijev našao u situaciji da od njega samoubilačke političke reforme zahteva sama Evropa, a ne Moskva.

Moskvu još nekako i može da ignoriše, ali Brisel, Berlin i Pariz – ne može. I, što se više Kijev trudi, što glasnije pokušava da pokaže svoj ponos, što više on sumnja u to koliko su NATO i EU „dostojni da bi im Ukrajina pristupila“, sve više odbija od sebe jedine saveznike. Jer, ako je Evropskoj iniji Ukrajina još koliko-toliko potrebna, čak i sa rezervom, samo zbog prisustva magistralnih gasovoda, ona svom spoljnom kontroloru – SAD – više uopšte nije potrebna.

Vašington neće poslati vojsku da zaštiti Ukrajinu, neće isporučiti tenkove i avione i ne želi da izdvoji svoj novac. Ukratko, možemo jasno je da se Kijev već kritično posvađao sa EU, a SAD već traže izlaznu strategiju iz ukrajinskog projekta.

Iako Amerika još nije ostavla nadu da nekako preokrene situaciju, i tako baci Ukrajince pod gusenice ruskih tenkova. Ali, osim čisto piar-poteza pretnjom Pridnjestrovlju – vašingtonski stratezi ništa drugo nisu mogli da smisle.

A sve ovo je neposredan rezultat vrlo uspešnog Minska-2. Ne mogu da kažem da li stvarno postoji Putinov lukavi plan, ali da rusko rukovodstvo ima prilično jasnu sliku o svemu šta se dešava i preciznu strategiju delovanja – to je više nego jasno. Kao što je očigledno, i to, da ta strategija donosi pozitivne rezultate. I to u više pravaca.

Faktički, situacija je takva da je Rusija u Ukrajini strateški već pobedila SAD. Situacija je slična onoj posle poraza nacističke vojske u Staljingradu.

Tada je bilo potrebno još godinu i po dana napornih borbi do isticanja Zastave Pobede nad Rajhstagom.

Ali, kako su tada veterani primetili – odmah nakon kapitulacije Paulusa postalo je jasno „da Fric više nije ono što je bio“ i da su Pobeda i osvajanje Berlina postali – samo pitanje vremena.

(Za Fakti.org preveo: Srđan Đorđević)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *