Украјинци хтели Дебаљцево да представе као Стаљинград, али су заборавили да су они пулени фашиста

Ukrajinci hteli Debaljcevo da predstave kao Staljingrad, ali su zaboravili da su oni puleni fašista

27 februara 2015

1060901 453Piše: Jegor Helmogorov

Stanovnici Tbilisija plaše se da priđu prozorima. Priča se da ulicama grada jezde strašni crni gavranovi i svakoga koga uspeju da zgrabe šalju u Ukrajinu, da bude ministar. Takav je vickasti rezultat Sakašvilijevih „reformi“ u Gruziji – sav taj putujući cirkus preselio se u Kijev i okolinu.

Ta bezgranična gamardžoba možda je najnevinija i najprirodnija posledica majdanskog puča. Ukrajinska „revolucija dostojanstva“ pokazala se na prvi pogled kao još jedan štancovani proizvod u dugom i monotonom lancu obojenih revolucija, koje SAD već petnaestak godina proizvode širom sveta.

Plava i roze „deca cveća“ malo se izgalame, američke marionete malo poimitiraju reforme, da bi se onda svi prepustili uobičajenoj korupciji, učinili nekoliko antiruskih gestova različitog stepena sramote, i konačno nestali uz šumni neprijatni klokot. Da li je to bila kravata? Ili možda nije kravata?

Ali u Ukrajini, sve je krenulo drukčije. Ukrajinci su odlučili da dokažu da su po najbitnijem proračunu – proračunu Dostojevskog – oni još uvek Rusi. „Širok je ruski čovek. Ja bih ga suzio.“

U svemu što se dešava danas u prostoru od Užgoroda do Dnjepropetrovska postoji nekakva neobuzdanost, nekakva karikaturalnost, kao da su se svi demoni sveta poženili Julijom Timošenko. (Uzgred, a gde je ona? Nisam čuo ništa o njoj nekoliko meseci).

U svakom detalju oseća se neka odvratna šala. Zahtevaju slobodu, a zatvaraju TV kanale, zabranjuju ruske filmove, uključujući Likvidaciju i Brat 2, trpaju u zatvor novinara koji se usudio da kritikuje mobilizaciju. Nazivaju „Moskalje“ kolonizatorima i okupatorima – a od njih moljakaju čas odlaganje kredita, čas besplatnu struju, čas popuste za gas.

SMRAD UKRAJINSKE REVOLUCIJE

Vesele se zbog pada kursa rublje napola, da bi prizvali pad kursa grivne – četiri puta. Vrište: „Ovde je Ukrajinac domaćin“ – i srede stvar tako da Ukrajinci u vrhu ukrajinske vlasti budu apsolutna manjina.

Umesto umerene banalnosti lateks-pene i perlona – ukrajinska revolucija smrdi na đubrivo, paljevinu („pečenih kolorada“, razume se), gnoj i krv – tuđu i sopstvenu. Hiljade i hiljade u Donbaskom ratu poginulih ukrajinskih vojnika jednostavno se ne primećuju. Zaboravljeni – pretvaraju se u jednog jedinog beskonačnog Nepoznatog pripadnika kaznenih odreda. Retki glasovi istine zvuče ovako: „Ne, gospodine predsedniče, lažete – tamo nema devet, nego stotinu mrtvih“.

Apologete novog režima – sreli ih na Internetu ili na televiziji (a najvažnije je ne biti u njihovim rukama kada su naoružani) – odlikuju se nekom neverovatno bahatom glupošću. U sporenju sa njima, apsolutno beznadežnom, ne čudiš se argumentima ili njihovom odsustvu, nego zapanjujućem gubitku pomenutog dostojanstva. Očigledno, „revolucija dostojanstva“ u Kijevu je shvaćena bukvalno – revolutio na latinskom i jeste „puč“.

Strahoviti poraz ukrajinske vojske pod Debaljcevom. Brda leševa. Planine napuštene tehnike. Ogroman broj trofejnih granata i mina u rukama narodne vojske, što ukazuje da su (sa drukčijom snagom volje) ukrajinske trupe mogle da se brane duže vremena. Nacionalna tragedija koja se ne može sakriti. I usred svega toga – glavnokomandujući, koji saopštava da je njegova ugledna vojska briljantno „odbila napad Rusije“, koja je pretrpela „sramni neuspeh“, koji laže o pojedinačnim gubicima i deli zvezde herojima tamo gde bi trebalo poslati omču.

I na tom istom fonu, fanatici pobede („peremogi“) prepričavaju sebi i drugima da je „na debaljcevskom luku ukrajinsko oružje odnelo pobedu“, a to što nisu uspeli da održe železnički čvor i grad – ma kome su te šine uopšte potrebne?

Ukrajinske medije često nazivamo gebelsovskim, jer je za njih čak i Savik Šuster ispao „separ“. Pa ipak, budimo pravedni prema doktoru Jozefu. Postojale su stvari koje on sebi nije dozvoljavao.

Propaganda kijevskog režima ne jednom i ne dvaput nazivala je Debaljcevo „Ukrajinskim Staljingradom“. I pritom nije lagala – tamo okruženi delovi ukrajinske vojske zapravo su ponovili sudbinu Šeste armije Vermahta. Mada im je „Staljingrad“ ispao nekako kilav – umesto meseci i meseci, u okruženju su izdržali jedva nedelju dana.

ZA OVE JE I GEBELS GLASNIK ISTINE

Ali postoji još jedna ogromna razlika. Trećeg februara 1943. Gebels je žalosnim glasom pročitao obraćanje firera nemačkoj naciji: „Vrhovna komanda Vermahta saopštava da je bitka za Staljingrad završena. Verna svojoj obavezi, Šesta armija feldmaršala Paulusa potpuno je uništena nadmoćnim snagama neprijatelja.“ U Rajhu je proglašena trodnevna žalost, a tek 18. februara u svom čuvenom govoru u Sportskom dvorcu ministar propagande histerično je zahtevao „totalni rat“, bez kojeg će se Staljingrad neizbežno ponoviti.

Uostalom, Staljingrad se i ponovio, ne jednom. Ali evo tog mučnog trenutka kad Gebels izgleda kao glasnik istine i vitez objektivnosti, a odozdo kuckaju Porošenko, Poltorak i drugi geniji permanentne pobede.

Šta je trebalo sebi učiniti da bi se dokotrljalo dovde? Uništiti svoju ekonomiju, građanski mir, raspiriti u sopstvenoj zemlji sopstveni rat, samo da se ne bi odustalo od satanske himere ukrajinizacije…

Nedavno je i Zahar Prilepin pao u paradoksalno ushićenje tim fanatizmom i pozvao nas da verujemo da je u Ukrajini na delu eksplozija samožrtvovanja („passionarnый vzrыv“). Da sam ja zakonodavac, zabranio bih u štampi upotrebu reči „passionarnostь“ i njenih derivata, zato što u 95 odsto slučajeva ta upotreba nema nikakve veze sa smislom koji mu je dao Lav Nikolajevič Gumiljov.

Naučnik je pretpostavljao da je pasionarnost – posebna energija koja nosi predstavnike ovog ili onog etnosa. Zašto etnosa? Pa zato što je on po pravilu relativno zatvoreni sistem populacije, gde su osobine polno prenosive sa roditelja na decu, a etnička kultura svima zadaje manje-više iste obrasce ponašanja, kroz koje pasionarnost i pronalazi izlaz.

Kada je pasionarnost na vrhuncu – u sastavu etničke grupe mnogo je ljudi koji su spremni na samožrtvovanje radi najviših ideala, ne onih vezanih za biološki opstanak – nego radi vere, naučne istine, časti i vlasti.

Za uzlet pasionarnosti karakteristična je ekspanzija etničke grupe i burno kovitlanje strasti, razarajuće po snazi, ali i kreativno, pre svega – kreativno. Porast pasionarnosti dovodi do oduševljenja, a nikako ne do psihoze. Kada se srednjovekovni Zapad nalazio u tom uzletu – Krstaši su išli u daleke zemlje da žrtvuju svoje živote. Kada je došao slom pasionarnosti, počeli su da spaljuju „kolorade“… izvinite – jeretike i veštice kod kuće.

SUBPASSIONARII U KRDU

U ukrajinskom bezumlju nema ni pomena o nekakvom martirstvu. Marš-bežanija iz Debaljceva pokazuje to i slepcima. Pred nama je bujni procvat fenomena koji je Gumiljov nazvao „subpassionarnostь“. Ako se „passionariй“, zahvaljujući svojoj energiji, nalazi iznad instinkta samoočuvanja i žrtvuje sebe, „subpassionariй“ se nalazi ispod tog instinkta – podjednako prenebregava i svoj i tuđi život, spreman je da ubija, muči i pljačka zbog neke gluposti. „Subpassionarii“ imaju osobinu da se grupišu u krdo i tada su veoma opasni.

Postmajdanska Ukrajina – to je upravo fontana subpasionarnosti. Ne proglašava ona slučajno „heroje“ sa otvoreno degenerativnim osobinama, na čijem fonu čak i Saško Bilij sada izgleda gotovo pristojan čovek.

Ona zna da ratuje samo na jedan način: kao odgovor na udare po sebi nanosi uzvratne udare ne po protivniku, nego po stambenim kvartovima, ubijajući decu i žene. Intelektualni nivo tog subpasionarnog krda – to je nivo inteligencije Klička ili poslanika Bereza, koji (na pitanje kuda je i od čega pobegao Krim i zašto se Donbas latio oružja) predlaže da se Krim spali, zajedno sa stanovništvom.

Zapravo, u ovom prenebregavanju istine, koja biva zamenjena lukavošću, ugodnošću, trenutnom korišću, leži objašnjenje te fontane laži, koja šokira svakoga ko ima bilo kakav kontakt sa postmajdanskom realnošću. Utonuvši u laž, ovi ljudi misle da istina i činjenice nikome ništa ne znače, da lažu svi.

Tako se šire hutorske priče o nacgvardejcu kojeg je pregazio tenk, a on je preživeo i zadržao tenk rukama, omogućivši da ga unište minobacači. Potpuno odsustvo i ukusa i istine, i kulture pametne laži – sve to vodi sramoti od koje je već neprijatno i zapadnim aranžerima Majdana, koji takođe nisu obrazac istinoljubivosti.

Jedna od ključnih figura (obraza) slika majdanske svesti – to je „vatnik“, kvintesencija ubogog provincijalizma koji se pripisuje Rusima, alkoholizma kombinovanog sa patetičnom nacionalnom taštinom.

Ova slika neprijatelja nije izmišljena u Ukrajini, nego u Rusiji, kao proizvod lokalne fabrike samomržnje, čijim nas nusproizvodima časte već neku deceniju. „Vatnik“ je bio karikaturno, omraženo samootuđenje ruske samosvesti, od strane spoljašnjeg neprijatelja preuzeto kao oružje.

PROBUĐENI DEMONI U RUSKOJ DUŠI

Ali evo kakav se ovde krije paradoks. Dok su u Kijevu razmahivali simbolom „vatnika“, ruski identitet je pronašao još jedan vid samomržnje, možda mnogo uspešniji, bar zato što je živ. To je postmajdanska Ukrajina i njen tipični stanovnik.

S jedne strane, ne možemo se oteti misli da smo to mi, ali samo poblesaveli. Međutim, s druge strane, tipični „maйdaun“ – to je ruski-govoreći nosilac svih omraženih i do karikature dovedenih naših osobina. Očigledno svedočanstvo – upozorenje kako naš čovek može poživotinjiti.

Iste one snage i strukture koje su izvele revoluciju u Kijevu, decenijama i vekovima bavile su se uzgajanjem ruske samomržnje. I niko od njih nije mogao pretpostaviti da će ova dva procesa ući u interferencu. Naša averzija prema sebi izlila se napolje i kristalisala u vidu klasičnog „bivšeg rusina“ (kako se u 16. veku izražavao Jovan Višenski).

Osećaj koji je mučio Ruse projektovan je van, i, uzgred rečeno, mentalno stanje ruskog društva je dramatično poboljšano. Eksternalizovanje problema rešava sve unutrašnje kontradikcije. Majdanovci još nisu shvatili kakve su demone u ruskoj duši probudili i na sebe usmerili. Ukrajina se odjednom pretvorila u gadarićansko stado i, slično njemu, sa drekom i roktanjem žuri ka litici.

Kako lečiti sve što se desilo sa Ukrajincima – da budem iskren, ne znam. I da li je to uopšte moguće izlečiti? A nekako treba lečiti. Bez obzira na sudbinu Donbasa, ostaviti na vlasti ove bezumnike u Kijevu prosto je kriminalno.

(za Standard.rs Preveo Ž. NIKČEVIĆ)
(Vzglяd)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *