Ukrajinska armija još nekako može da se brani, ali nema snage da napada

Ukrajinska armija još nekako može da se brani, ali nema snage da napada

9 novembra 2014

oruzj_ukr_123Piše: Rostislav Išćenko

Ukrajinci su se po drugi put osetili uvređenim u februaru 2014. godine.

Njih su prethodno upozoravali da opoziciji koja je rukovodila kijevskim Majdanom nedostaju sakralne žrtve – zato su se pojavili „nepoznati snajperisti”. Tako je Majdan već 20. februara – zahvaljujući naporima svojih rukovodilaca koji su rukovodili snajperistima – dobiju svoju „nebesku stotinu”.

Samo, Ukrajinci su se i tada uvredili na Janukoviča koji je pobegao u Rostov, a ukrajinci krenuli da ubijaju političke oponente ili naprosto ljude koji su im tako izgledali.

Leševi se broje stotinama.

Treći put su se Ukrajinci uvredili na Putina.

Putinu, u Rusiju otišao je Krim koji se s razlogom bojao da će Ukrajinci, koji su se uvredili na Janukoviča, doći na poluostrvo da u praksi ostvare svoju parolu: „Krim će biti ili ukrajinski ili bez stanovnika!”.

Ukrajinci su odlučili da Putin nije imao pravo da im smeta da ubijaju na svojoj teritoriji koga oni budu hteli i zato su se uvredili na Putina. Ali, Putin im je bio nedohvatljiviji od Janukoviča, a Krim je već štitila ruska armija sa kojom se Ukrajinci najradnije hrabro bore preko Fejsbuka.

Zato su uvređeni Ukrajinci spalili ljude u Odesi i postreljali ih u Mariupolju. A pošto uvređenost nije prolazila, započeli su široki građanski rat u Donbasu. Za pola godine se broj žrtava ukrajinske uvređenosti popeo na par desetina hiljada. Samo ubijenih, ne računajući ranjene, obogaljene, nestale i one koji su zauvek napustili Ukrajinu.

Teško da ćete poverovati, ali su Ukrajinci uspeli da se uvrede i četvrti put. Ovoga puta je uvređenost obnarodovao glavni Ukrajinac – Petar Porošenko. Saopštio je da su Ukrajinci uvreeđeni zbog toga što izbori u Donjeckoj i Luganskoj Republici nisu održani 7. decembra, već 2. novembra. Zato se pribojavam – ako dosadašnja dinamika bude sačuvana – da će broj leševa nove ukrajinske uvređenosti prevaliti 100.000.

U periodu avgust-septembar su narodni ustanici Donbasa smatrali da se linija razgraničenja nalazi – previše na Istoku.

Ustanici su i tada imali – i, što je najvažnije – i sada imaju snage dovoljne da front (a sa njim i liniju razgraničenja) pomere na zapad. Spore se jedino oko toga treba li se zaustavljati na zapadnoj granici Donbasa, zapadnoj granici Novorosije ili zapadnoj granici Ukrajine. Stoga se Kijev morao zubima držati za mirovni proces u Minsku i činiti sve da ga niko ne može optužiti za njegovo izneveravanje.

Samo, Ukrajinci su više voleli da ponovo uvrede. Pri tom, počeli su da se vređaju još pre izbora održanih u DNR i LNR 2. novembra. Zato su prvo opozvali svoj potpis ispod dokumenta o liniji razgraničenja. Potom je Porošenko predložio Vrhovnoj Radi (parlamentu) da stavi an snage zakon o posebnom statusu Donabasa.

Sve u svemu, Kijev se vraća vojno-političkoj situaciji sa kraja avgusta.

Naravno, od tada su ukrajinske vlasti činile sve što su mogle da osnaže svoje jedinice na linijama fronta. Ali, između pokušavati i uspeti – ogromna je udaljenost.

Nije tajna da su ukrajinski vojnici čak zimskom opremom veoma uslovno obezbeđeni. Gubitke u oklopnoj tehnici teško da su nadoknadili sa 60 odsto, a njen deo je već izgoreo kod Debaljceva, donjeckog aerodroma i na drugim tačkama „prekida vatre”.

Sa vojnicima je situacija formalno bolja, ali su profesionalni vojnici i motivisani bojovnici već izginuli ili bili ranjeni u letnjim borbama, pa zamenjeni regrutima bez borbenog iskustva. Onima koji nisu imali dovoljno pameti da izbegnu regrutaciju ili da se od nje za novac otkupe.

A ustanici Donbasa od kraja avgusta nisu sedeli skrštenih ruku i povećavali su i svoju brojnost i tehničku i materijalnu opremljenost.

Zato su ukrajinske snage danas još u stanju da se brane, ali više nisu sposobne da napadju. Upravo zato nije ni usledila najavljivana ofanziva na Donjeck uoči izbora ili na dan izbora 2. novembra.

Motivacija ukrajinskih snaga naglo pada, a njihove najsposobnije jedinice besmisleno se proređuju – na odbrambenim pozicijama – pod udarima artiljerije ustanika. Na aerodromu, kod Debaljceva i na utvrđenim punktovima između Pervomajska i Lisičanska.

Još samo mesec ili dva takvog rata i Kijev više neće moći ni linije fronta da drži. Posebno je pitanje: hoće li ukrajinska armija – nalazeći se pod stalnim granatiranjima – izdržati još mesec u uslovima mrazeva i hladnoća koje naglo dolaze?

U bici kod Ravene iz 1512. godine, artiljerijska vatra Francuza naterala je armiju Svete lige da ostavi utvrđene pozicije i da krene u samoubilački napad. U napadu postoji makar minimalna šansa da se preokrene tok bitke u svoju korist, a pod udarima artiljerije – kad se protivnik čak i ne vidi – ostaje samo da se umire.

Ukrajinskim vojnicima i oficirima preostaje da izaberu pravac napada: mogu da krenu na položaje ustanika Donbasa i da im se dogodi novi Ilovajsk, a mogu i da okrenu oružje protiv vlasti u Kijevu i nacističkih dobrovoljačkih bataljona koji su joj oslonac.

Ne znamo još koju varijantu će izabrati ukrajinska amrija, ali njoj – nakon sloma minskog mirovnog procesa – preostaje samo da se baci u napad.

Kijev svoju armiju mora utilizovati jer je ne može ni raspustiti, ni povući sa fronta, a ni ostaviti na frontu.

Jedino pitanje na koje nema odgovora unapred glasi: hoće li ukrajinski vojnici ponvo krenuti u klanicu poput ovaca ili će pokušati da sudbinu uzmu u svoje ruke i da promene vlast u Kijevu.

Porošenko se – kako god stvari krenule dalje – odsad može ljutiti jedino na sebe.

(Fakti.org)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *