Ukrajinska „mapa puta“: Moskva – Kijev – Peking

Ukrajinska „mapa puta“: Moskva – Kijev – Peking

6 децембра 2013

pol-marina-ragusPiše: Marina Raguš

Ukrajina mora da preživi i to je bilo jedino odlučujuće u donošenju odluke da se sporazum o pridruživanju sa EU odloži „do daljeg“. Ponuda Brisela, u okviru Istočnog partnerstva, za rukovodstvo Ukrajine (najblaže rečeno) dočekana je kao nepristojna. Viktor Janukovič i Vlada, dobro upoznati s državnim knjigovodstvom, nisu imali izbora, pa tako ni dileme-Kina i Rusija biće naredne političke destinacije. Tako je predsednik Ukrajine (u sred protesta prozapadne opozicije) otputovao u Kinu na ranije dogovoreni susret, očekujući rešenje koje će pomoći da Ukrajina ne „sklizne“ u recesiju. Prošle, 2012. godine Ukrajina je dozvolila strancima da kupuju zemlju, stoga je Kina, čije su potrebe za hranom sve veće kako raste i nivo industrijalizacije, izrazila plan da zakupi pet odsto ukrajinske zemlje za uzgoj svinja i useva. Ova vest zatekla je neke članove ukrajinske Vlade, jer o detaljima zvaničnih državnih susreta nisu bili upoznati. O čemu se radi? Prošlog septembra (2012) prvi zamenik premijera Sergej Arbuzov je tokom državne posete Kini izjavio da je Ukrajina zainteresovana za privlačenje investicija iz Kine. Septembra tekuće godine, South China Morning Post objavio je da kineska korporacija za proizvodnju i izgradnju (Xinjiang Production and Construction Corporation – XPCC) planira da uzme u zakup u trajanju od 50 godina pet odsto ukrajinske zemlje. Vest je odjeknula Ukrajinom i ostavila u „šoku“ čak i pojedine članove Vlade.

Peking je Kijevu već dao 10 milijardi dolara kredita, a predsednik Ukrajine će ranije dogovorenu posetu „potpisati“ brojnim sporazumima o ekonomskoj saradnji. Sledeća stanica za Viktora Janukoviča je Moskva. Za ukrajinskog premijera poseta Moskvi znači „formalizovanje mape puta za saradnju“ odnosno uspostavljanje stabilnog režima trgovinske i ekonomske saradnje. Pošto je Gazprom odobrio ukrajinskom Naftagazu odlaganje plaćanja gasa (period oktobar-decembar) za proleće 2014 godine, Ukrajina može da odahne. Makar do kraja godine. Međutim, do jula 2015, ova mnogoljudna zemlja (45 miliona stanovnika) suočava se sa otplatom dugova preko 60 milijardi dolara. Prevedeno u kategoriju bruto domaćeg proizvoda to bi značilo trećinu BDP. Dakle, više je nego urgentno da ova zemlja obezbedi sredstva koja će joj omogućiti preživljavanje a onda u perspektivi ekonomsku i privrednu stabilizaciju.

Posle „nepristojne ponude“ od strane Brisela rukovodstvu Ukrajine više je nego trasiran vektor saradnje. Brisel je četiri godine „spremao“ 900 strana ugovora o pridruživanju „hvatajući“ tako Ukrajinu, kao biser svoje istočne moći, u neoliberalnu mrežu. Kada bismo tih 900 strana ugovora preveli na vrlo jednostavan jezik: on bi značio da je EU ponudila vizne olakšice, bezcarinsku trgovinsku saradnju, standarde i sve to bez statusa „članstva“ u EU. Za Brisel članstvo Ukrajine u EU nije bila ideja. Ukrajina je za njih ogromno tržište koje se nalazi u zoni od posebnog interesa Ruske Federacije. Prodor na Istok time bi bio kapitalizovan. S druge strane, dužničko ropstvo, do finansijske provalije dovedene Ukrajine bilo bi cementirano.

Brisel, tako zabrinut zbog „demokratskih tekovina“ nije ni trenutka bio zabrinut zbog toga što se građani Ukrajine približavaju sve nižoj stopi standarda. Naprotiv. Ako samo uzmemo u obzir zahteve koje je Međunarodni Monetarni Fond postavio Ukrajini: poput povećanja cena gasa i restriktivnih budžetskih mera, onda je jasno da svi ti „grandiozni“ retorički, više pamfleti nego ozbiljni nagoveštaji o demokratiji i ljudskim pravima kriju pohlepu korporativnog zapada. Tržište, jeftina radna snaga, sirovine i profit u vrtoglavoj trci za što većom koncetracijom moći jesu agenda onoga što zovemo Brisel, a u stvari je samo sedište oligarhije arhitekata novog svetskog poretka.

Mora se priznati, da su taj i takav poredak imali samo i jedino u svoje svrhe; kao i da nesumnjivo znaju da im se taj poredak topi i nestaje snagom narastajuće sile s Istoka. Prirodan poredak stvari, rekli bi mnogi od istorijske naobrazbe. Oni isti koji, takođe znaju da taj inter-regnum između dva svetska poretka uvek stvara monstruozne pokušaje da se održi stara arhitektura. Međutim, kuća je dotrajala…

Poslednja dešavanja u Ukrajini upravo tako i treba posmatrati: kroz prizmu odnosa Moskva-Brisel. Redefinisanje na relaciji EU-Ruska Federacija preka je potreba ukoliko se ne želi direktan konflikt širih razmera. Rusija je pokazala svoju snagu upisivanjem geopolitičkih pobeda: od pružanja azila Edvardu Snoudenu, rešavanja sirijske krize, do zamrzavanja „potpisa“ Ukrajine na sporazum sa EU i ona neće odstupiti. Tretman zemalja, nekadašnjih članica Varšavskog ugovora poput „smeća“ od strane Brisela ne može se više rešavati na način hiperprodukcije pogroma koji za cilj imaju samo i jedino dovođenje lojalnih prozapadnih garnitura na vlast. Stari kontinent, kao i uostalom i sva ostala (potencijalna) geopolitička žarišta nisu više poligoni za prekomernu upotrebu sile koju je zapadna hemisfera tako nemilosrdno uvela u međunarodne odnose i pravo koje ih reguliše. Sve te geopolitičke tačke sudaranja dva dijametralno suprotna sveta, u poslednje vreme pokazuju otpor koji se neverovatnom progresijom širi.

Kada se pre četiri godine krenulo sa projektom „Istočno partnerstvo“ entuzijazam i samouverenost korporativnog zapada nije ostavio puno prostora mogućnosti kakva je današnja realnost: narastajuća socio-ekonomska kriza kao posledica svetske finansijske i privredne krize, jaka Rusija i odustajanje Jermenije i Ukrajine od „partnerstva“ sa EU. Naprotiv. Beskonačnim uslovljavanjima i ucenama asocijacija zapadnih (pre korporacija) država uspevala je da održi gravitaciono polje. Danas su prilike potpuno drugčije: „ Mislim da smo podcenili dramu domaće političke situacije u Ukrajini“, rekao je predsednik Evropskog Parlamenta Martin Šulc „Ukrajina je u dubokoj ekonomskoj i finansijskoj krizi“. Šulc je u intervjuu za nemački radio Dojčlandfank (Deutschlandfunk) išao i dalje: „Ukoliko pogledate moskovski predlog, oni nude Ukrajini kratkoročnu pomoć koju mi Evropljani ne možemo i ne želimo da priuštimo“, istakao je Šulc. Više nego jasno je predsednik evropskog Parlamenta izrazio razumevanje za potrebe Ukrajinaca kojima je „očajnički potreban novac i sigurno snabdevanje gasom“.

Šta je onda sporno? Evropljani, kako svedočimo, razumeju logiku ukrajinskog rukovodstva i sami bi je, itekako, sledili u sličnoj situaciji i shvataju okoštalost i potpunu jalovost neutemeljeno osione politike EU. Neutemeljeno, jer EU u ekonomskom smislu nema „dobrih predloga“ za ostatak Starog kontinenta. Brisel tresu nekolike krize: od finansijske, ekonomske, privredne do krize identiteta. U takvim unutrašnjim previranjima sama Evropska Unija više nije mesto ka kome će se stremiti bez promišljanja.

Da li je onda sporan ruski nastup? Šta je to tako „frapantno“ Rusija uradila pa je izazvala salvu besa koja se svakodnevno transkribuje sa zapadanih naslovnica i iz udarnih termina elektronskih medija?

Rusija je samo istakla svoj stav: moramo da zaštitimo svoj interes. Što je u ukrajinskom slučaju, značilo zaštitu ruske privrede. Ko, iole odgovoran može to da zameri? Pa, zar to nije pretpostavka svih ozbiljnih državnih struktura? To je upravo neophodnost i pretpostavka odgovorne državne politike.

Šta bi Nemačka, recimo, uradila u sličnoj situaciji? „Hladni rat je gotov. Zemlje moraju odluke da donose slobodno“, rekla je nemačka kancelarka. Opet se pitamo, šta je onda sporno? Zar rukovodstvo Ukrajine nije upravo sledilo taj motiv? Zar nije samostalno donelo odluku, posle tako proste računice koju je potvrdio čak i predsednik evropskog parlamenta Šulc? Jedino što preostaje da je sporno jeste još jedan poraz zapada. I to od koga? Od Rusije. Toliko sporno, da na ulicama Kijeva ne gledamo početak nove revolucije već pogrom.Toliko sporno, da se Ukrajini daje „popravni“ rok do marta sledeće godine da potpiše sporazum sa EU. Opet pitamo, šta će se desiti ukoliko Ukrajina ni tada ne stavi potpis na ugovor? Prepoznajući sve manevre zapada iz sopstvenog srpskog iskustva, Brisel će postaviti sebi lojalno rukovodstvo. Kako? Preko ulice i pogroma, naravno. Koga? Moguće bivšeg svetskog prvaka u boksu, Vitalija Klička koji se istakao u „podilaženju“ Zapadu tokom nemira u Kijevu. Uostalom, nije se bez razloga sa njim (uoči sastanka u Viljnusu) susreo Kristof Heusgen (Christoph Heusgen) savetnik za spoljnu politiku Angele Merkel.

Konačno, sledeći srpsko iskustvo i imajući u vidu činjenicu da u Ukrajini živi oko 12 miliona Rusa, zapad bi trebalo da bude svestan još jednog mogućeg scenarija a jeste da svi oni zatraže prisajedinjenje Ruskoj Federaciji i tako reše mnoge probleme. Zašto ne bi? Uostalom, zar zapad sa svojom vojnom formacijom NATO, nije šiptarima napravio „državu“ pod izgovorom „humanitarne katastrofe“? Zar taj isti zapad tako nije uveo presedan otimanja teritorije, prekrajanja granica tamo gde im odgovara i konstruisanja političkih (ne)prilika unutar drugih država? Zar bi mogli „uživaoci“ precedentnog prava da zamere, recimo Rusiji danas-sutra ukoliko bi samo sledila presedane? Kakogod se dalje odvijala ukrajinska kriza, a verujemo da će dobijati na intezitetu, u nekom momentu moraće da se podvuče crta. Ta crta će značiti prihvatanje novog poretka stvari u svetu sa jakom Rusijom i geopolitičkom kartom sveta koja će mnoge sa zapada da podseća na Varšavski ugovor. I to je jedino nesporna činjenica, zar ne?

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u