Ukrajinski poligon

Ukrajinski poligon

16 marta 2014

Aleksandar PAvicPiše: Aleksandar Pavić

Ukrajinska verzija šiptarskog OVK, bosansko-muslimanskih Zelenih beretki i neoustaškog HOS-a – Desni sektor, nekažnjeno hara po teritoriji Ukrajine izvan Krima, šireći strah i teror među svima koji nisu pristalice kijevskih pučista, a pogotovo čiji su pogledi upereni ka Rusiji. U Poltavi je pretučen gradonačenik, u Poltavi vezan i pretučen proruski deputat Vrhovne rade, dok stari saveznik čečenskih terorista Aleksandar Mužičko sada kalašnjikovim preti poslanicima regionalne skupštine oblasti Rivno. I ovo su samo oni očigledniji incidenti.

Naravno, sve to zvanično nimalo ne zanima zapadne „pravednike“, čije su reči osude i satanizacije rezervisane isključivo za Rusiju i Vladimira Putina. Kao i kada su razbijali Jugoslaviju, zapadne tehnovarvarske elite pažnju svoje sluđene i ciljano dezorijentisane javnosti usmeravaju isključivo na žrtvu nove postmoderne agresije. Pa neće valjda da kritikuju „svoje“, koje su godinama finansirali, da razbijaju crno-belu matricu koju na sve načine pokušavaju da uspostave? Zar da zbunjuju medijske konzumente „nijansama“ sada, kada je potrebno dalje učvršćivati dijalektiku „žrtva“ (Ukrajina) – „agresor“ (Rusija)? Istina je, neonacisti Desnog sektora, Svobode i drugih (pod)izvođača radova na permanentnoj destabilizaciji bivše Sovjetske Ukrajine jesu nova zapadna udarna igla u daljem prodoru na Istok. Ali to ne može nikako da bude tema za zapadne diplomate u Savetu bezbednosti UN, niti rezolucije Evropskog parlamenta (eto paradoksalnog termina). Ustvari, bezočno javno ignorisanje neonacističkih falangi od strane zapadnih zvaničnika (čast, naravno, izuzecima, kojih na Zapadu, srećom, još uvek ima) je sračunato i da impresionira: teško je običnom ljudskom umu da pojmi da neko može da prećutkuje tako očigledne stvari, pa još neko ko nosi skupoceno odelo i kravatu, možda naočare sa pozlaćenim okvirom, a još je i čest televizijski gost prema kome se voditelji odnose sa uvažavanjem. Ti ljudi ili nešto znaju što drugi ne znaju, ili su toliko silni i važni da se usuđuju da se nametnu kao relevantna „realnost“ – uprkos očiglednim činjenicama. Šta običan čovek može protiv toga – ti isti kreatori realnosti ga teraju da zaključi… Imaš medije – imaš sve. Milošević je bio novi Hitler, pa Sadam, pa Gadafi, pa Asad, sada se gradi sličan imidž za Putina. Šta je sledeće na mapi za agresora, „naivno“ se pita Asosijejted pres…

Američki dron koji je srušen iznad Krima poleteo je iz ukrajinskog Kirovgrada, gde je prebačena 66. američka obaveštajna brigada početkom marta, ranije stacionirana u Bavarskoj. Još ranije su primećeni elementi anglo-američkih specijalnih jedinica za razne namene na ukrajinskoj teritoriji. To, naravno, ne može biti agresija za „objektivne“ zapadne posmatrače. Faktički, rat je, padom Kijeva, prenesen na istorijske ruske teritorije, iako još uvek izvan ruskih „granica“ nametnutih sovjetskim nasleđem, koje odjednom – kao ni bivše avnojevske granice – ne smetaju poljskim i drugim „antikomunistima“. Naprotiv. Sovjetski i nacistički totalitarizam su, prema njima, bili jedno te isto – tako je, zaboga, zaključio i Evropski parlament, a i Parlamentarna skupština Saveta Evrope pre njega, ali su sovjetske granice – neprikosnovene! Tako Srbi odjednom postaju „agresori“ na Kosovu, a Rusi na Krimu. Dole SSSR! – osim kad nam zatreba, kliču u Varšavi, a odobravaju u Londonu, Vašingtonu i Briselu. Baš kao i Titova Jugoslavija…

Sada se pravi nešto što se zove „nacionalna garda“ u Ukrajini – novija verzija hrvatskih „zengi“. Naivno je pomisliti da će njeni istinski tvorci odustati od svog projekta. Pomoći će ne samo novcem, logistikom, „savetnicima“, već i huškanjem nosilaca ukrajinske na nosioce ruske svesti. To veštačko produbljivanje jaza među suštinski istim narodom je neophodan materijal u građenju nove neofašističke Ukrajine, po hrvatsko-montenegrističkom modelu, gde bi za koju godinu „ruska ćirilica“ trebalo da bude podjednako omražena kao i srpska u Vukovaru – i to na što širem prostoru. Neće od „dobitne kombinacije“ odustajati ni današnji rajh, a još manje Vatikan, čiji je suptilni rukopis starim znancima sa Balkana vidljiv i iz svemira.

To su fakti za koje bi ruska – a naravno i srpska – javnost trebalo da se sprema. „Dobijenog“ u Ukrajini se agresori neće svojevoljno odreći, makar došlo i do privremenih zatišja, kao što ih je bilo i na početku jugoslovenske krize. Ti navodni predasi su najviše služili strani koja zna šta hoće, a nikako onoj koja je zauzimala isključivo odbrambenu poziciju. U to vreme se Zapad, čija javnost još uvek nije bila adekvatno pripremljena za otvoreniju agresiju, najviše plašio kontraudara koji bi mu poništili već stečeno, rešenosti žrtve koja bi shvatila da nema više šta da izgubi, osim dragocenog vremena. Sa krimskim dokazom „ruske agresije“ će se mahati kad god bude trebalo, seme trajnije demonizacije Rusije je posejano, između ostalog da bi se što efikasnije osujetila moguće neophodna akcija zaštite prava stanovništva preostalog ukrajinskog istoka i juga. Ako Rusija dozvoli otvoreno zlostavljanje, bez intervencije – to će biti pogubno za autoritet vlasti. Ako, pak, reaguje na sličan način kao na Krimu – antiruska histerija na Zapadu će samo biti pojačana. Ali to je cena koja se ne može izbeći kad dođe povuci-potegni. Informativna priprema je tu ključna.

Govori se o „neophodnosti“ ruskih energenata, ruskog tržišta Evropljanima, pogotovo zapadnim. Tačno. To samo govori u prilog nešto nižeg intenziteta raspirivanja krize u samom početku. Ne mogu Amerikanci još uvek da baš sasvim otvoreno gaze po osnovnim potrebama svojih vazala. Zato će pokušati da ih postepeno guraju u pravcu rastuće konfrontacije naspram Rusije i ruskog prostora. Koja im je rezervna opcija? Spasavanje Ukrajine? Neslana šala: čak i kad bi postojalo zrno dobre volje za to, ne postoje sredstva. Neuspele države (failed states) poput Ukrajine se ne dižu, one su oruđe za dalju destabilizaciju prostora na kojima još uvek nije uspostavljen režim manje ili više kontrolisanog haosa. Nemaju mnogo Amerikanci da izgube u takvoj igri, naprotiv: em dobijaju opravdanje za veće vojno-industrijske budžete, em evropski vazali plaćaju veći deo cene. A još, ako je procenjeno da je skrivena kula od karata zvana svetski finansijski sistem (zajedno sa svim svojim mračnim trilionima nepokrivenih derivata koji kruže kao istinski bauk nad svetom) opet na ivici, ovog puta ozbiljnijoj nego 2008 – koja je druga opcija osim ratne realno otvorena vrhu zapadne piramide? Kako drukčije bar privremeno pacifikovati stanovništvo koje je već naznačeno kao kolateralna šteta novog finansijskog sloma?

Uzgred, za suze za zlehudom nemačkom sudbinom nema previše mesta: Pandorinu kutiju početkom 1990-ih otvorili su prvenstveno oni, tj. nemačka politička klasa, na Balkanu, namećući tempo rasturanja poluvekovnog kakvog-takvog međunarodnog poretka tadašnjoj američkoj eliti u tranziciji između hladnoratovskog konzervativnog i otvoreno agresivnog neokonzervativnog establišmenta. Sada Nemci ne bi, sada bi oni da uživaju dividende veliko rata kojeg su (opet) započeli, jugoslovenske krvi kojom su zalivali drvo briselske EU, ali ih neokonzervativno čudovište u Vašingtonu, kojem su sami pomogli da učvrsti vlast svojim protežiranjem balkanskog separatizma i terorizma, nešto posebno i ne pita.

U svakom slučaju, vraćajući se nužnostima nove otadžbinske vojne, još uvek realtivno niskog intenziteta, oni ruski i proruski (što ne reći otvoreno: civilizovani) mediji koji su na raspolaganju moraju da rade prekovremeno na nuđenju adekvatnih dokaza i neoborivih činjenica u vremenu koje sledi. Nešto kao RTS u vreme NATO-agresije 1999 – puta deset, sto, koliko god može. I ne samo činjenica i dokaza, već i bodrenja duha. Ako je izolovani RTS toliko tada smetao da je „morao“ i sam da bude zločinački bombardovan – koliko li će tek da smetaju ruski i saveznički informativno-duhovni resursi, van dometa NATO „junaka“ koji se ne spuštaju ispod 5000 metara visine?

I, još nešto: inicijator agresije ima prednost dok god je u stanju da nameće temu, koju je sam izabrao. Asimetričnost odgovora bi skinula pritisak, bar delimično skrenula pažnju, pa čak naterala agresorsku stranu sveta u svojevrsnu defanzivu. I to ne samo vojnu. Ima mesta za to. Treba pitati Srbe, na prvom mestu. Da li je sada bar malo jasnije da su oni avangarda? A elementarna logika kaže, ako su to u odbrani, nisu li to i u kontri?

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *