Улога кумова у српској политици

Uloga kumova u srpskoj politici

19 januara 2015

Aleksandar-Apostolovski-velika 5678Piše: Aleksandar Apostolovski

Narod obično veruje da se stvarna moć ne nalazi u institucijama, već da se omiljena radnja jezikom – lizanje kašike slatke vlasti – obavlja u takozvanim neformalnim centrima moći. Narodno verovanje zapravo izmešta istinsku vlast u senku, gde caruju kumovi, braća i ostala bratija. I, kako to biva, narod je uglavnom u pravu!

Burna istorija pokazuje i još jedan političko-folklorni običaj u Srba: da je prvi prsten najbližih vođinih ortaka istovremena meta oponenata koji, gađajući dvorjane, zapravo ciljaju na kralja. Kumovi su upravo ta najomiljenija Ahilova peta vladara u istraživanju anatomije srpske politike.

Verovatno o tome razmišljaju Aleksandar Vučić i Nikola Petrović. Ovaj drugi je u pojedinim medijima, kao i u političkoj čaršiji, od dolaska premijera na tron, proglašavan za čoveka broj dva u neformalnoj piramidi vlasti. Odmah iza svoga kuma.

Iako se BIRN, što se tiče takozvanog istraživačkog pisanija, nagutao mulja roneći po tenderima za ispumpavanje kopa „Tamnava”, uspeo je, s namerom ili ne, u nečem drugom: da iz senke na pozornicu javnog prostora izgura kuma Nikolu, direktora „Elektromreža Srbije”.

Otuda se i ljutnja Vučića na pomen BIRN-a i Davenporta tumači dvostruko. Prvo je da je premijer iskoristio neočekivanu šansu koja mu se pružila i da je, simulirajući prenaglašenu nervozu, zapravo vešto bacio ponešto blata na do sada, mahom među drugosrbijancima i nevladinim sektorom, sterilno čisti i nedodirljivi BIRN.

Drugi razlog, međutim, može biti upravo „sveta srpska veza” koja kaže da kum nije dugme, te je Nikolin svečani ulazak u mejnstrim medije bio okidač za Vučićevu rasutu paljbu, što po birnovskim novinarskim istraživačima, što po Majklu Davenportu.

Sve češće sednice glavnog odbora naprednjaka i sve glasnije opomene Vučića svojim saradnicima da će da lete s funkcija ukoliko se baci i najmanja sumnja na njegovu antitajkunsku politiku, rezultat su njegove svesti da u 2015. godini, koja će biti tek nešto lakša za preživljavanje od 1915, takva vrsta skepse prema njegovim ljudima može istinski potkopati osnovnu poruku koja ga je i dovela do 50 odsto podrške. A to je da su on i njegov tim monaški čisti. Odnosno, da su pre Nemanjine živeli na Hilandaru!

Reflektori upereni ka Nikoli Petroviću, potencijalnoj Ahilovoj peti Vučića, pa makar Nikola i zaista bio čist kao iskušenik, tako savršenog tehnologa vlasti poput Vučića, pretpostavljam, može podsetiti na slučaj Zorana Đinđića. I to ne samo zbog Zoranove posvećenosti reformama, s kojima mnogi porede sadašnjeg premijera.

Reč je o nečem drugom. Đinđićevi protivnici su, upravo svesni zakona političke anatomije, ciljali na biznismene Mišu Beka i Dragoljuba Krmivoja Markovića, koji su bili kumovi a, pretpostavlja se, i finansijeri tadašnjeg lidera Demokratske stranke.

Aludiralo se na njihovu tajkunsku prošlost u kojoj se ne pita – ne samo za prvi, nego i za ostale milione! Potom se deo tako stečenog bogatstva pripisivao i Đinđiću, čime je znatno narušen njegov imidž prozapadnog reformatora Srbije.

Zanimljivo je da drugi lider demokrata, Boris Tadić, osim dobro poznatog kuma Dragan Šutanovca, ima još jednog koji je retko pominjan tokom Borisove vladavine. To je bivši karatista i biznismen, kum Dragoslav Zeka Božović, dugogodišnji direktor Sportskog centra „Tašmajdan”.

Interesantno je da se Zekin sin, Balša Božović, tokom podela među demokratama pokazao kao nelojalno Borisovo kumče. Balša je, naime, stao na stranu Dragana Đilasa, što Boris nije lako prihvatio. Balša je, potom, između Đilasa i Pajtića izabrao onog drugog.

Kumovska nelojalnost je, inače, ugrađena ne samo u sarkastična predanja o srpsko-srpskim neraskidivim prijateljstvima, već i u temelje stvaranja savremene srpske države. To što je vožda Karađorđa njegov kum Vujica skratio za glavu, po nalogu Miloša Obrenovića, pokazuje da i pre dva veka kumstvo nije bilo naročita garancija za izvlačenje iz živog blata srpske politike.

Nije li, uostalom, Aleksandar Leka Ranković bio svedok na venčanju Josipa Broza Tita i Jovanke Broz? Tada su kumovi, naime, nazivani svedocima. Ali, pokazalo se da među komunistima kumovi nisu imali status zaštićenih vrsta.

Tako je od kuma Leka dobio – Brionski plenum! Potom je usledila Rankovićeva smena i društveno-politička izolacija, jedna vrsta socijalističko-samoupravnog kućnog pritvora, koji je, bez nanogice, Leka proveo na Dedinju.

Dok Vučić verovatno razmišlja o izranjanju imena Nikole Petrovića i van društvenih mreža i opskurnih medija, Vojislav Šešelj, sasvim sigurno, razmišlja o svom kumu koji je postao premijer. I o još jednom kumu koji je šef države.

Ali, Aca, Toma i Voja se nisu samo politički razišli, već je istovremeno s naprednjačkom secesijom od radikala okončano i prijateljstvo ovenčano kumovskim vezama. Veze nekada nerazdvojnog trojca trebale su da budu cementirane kumovskim zakletvama u crkvi. Ali, ona slatka kašika vlasti, ipak je jača od svega!

Još jedno Šešeljevo kumstvo, ono s Vukom Draškovićem, takođe se završilo kao svađa u kafani, kad se proglasi fajront. Vuk i Šešelj počeli su da se druže 1989. godine, kada su zajedno učestvovali u osnivanju Srpske narodne obnove. Iznenada, zapljusnuti cunamijem nacionalnih osećanja, sklopili su kumstvo. Vuk je krstio Šešeljevog sina Nikolu.

Ubrzo, posle devetomartovskih događaja 1991. godine, naizgled neraskidivi pakt između dvojice narodnih tribuna, pretvorio se u otvoreno neprijateljstvo. U međusobnoj komunikaciji koja je usledila, nije bilo ni autocenzure, ni kočionog sistema, pa su uvrede pljuštale na sve strane.

Tako je Vuk Drašković za svog kuma Šešelja postao „agent Udbe” i „strani plaćenik”, dok je Voja Šešelj u očima šefa SPO-a bio „crveni vojvoda”, „fašista”, „zlo srpskog naroda”. I tome slično.

Još jedno kumstvo, rođeno u Srpskoj radikalnoj stranci, započelo je vrlo dobro. Potom je okončano vrlo loše. Pitanje je da li je sada krenulo nabolje. To je kumstvo Maje Gojković i Igora Mirovića. Kada je Maja napustila radikale, Mirović je na kumstvo stavio tačku. Da li je, posle vraćanja Maje u ekipu i u fotelju predsednice parlamenta, Mirović starom kumstvu dao novu šansu?

I lider SPS-a Ivica Dačić ima svoje kumove. Njegov sadašnji šef kabineta Vlada Ilić ga je venčao, dok je Ivica bio kum na venčanju starom školskom drugu Nenadu Stanisavljeviću koji radi u „Železnicama Srbije”.

Kako se kumstvo među Srbima poštuje i zbog toga što je time sakralizovan međuljudski odnos, budući da je svedok tom novom srodstvu natprirodni entitet, odnosno Bog lično, srpski političari, očigledno, malo veruju i u onoga gore, i u one među sobom.

Legenda o kumovskom prokletstvu toliko je uvrežena da se i dalje veruje kako su Slobodan Milošević i Ivan Stambolić bili kumovi. Na to je početkom devedesetih naseo i nedeljnik „Vreme”, pa je to ispalio na naslovnu stranu. Ali, i da nije bilo tog gafa, legenda bi ostala.

Dokaz za to je i taj što nekadašnji najbliži prijatelji Slobe i Mire dugo nisu mogli da odgovore na pitanje ko ih je venčao. Ispostavilo se da je to bilo staro kumstvo, a da je kum nekada najmoćnijeg bračnog para Srbije potpuno anoniman.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *