Улога Суринама у унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији

Uloga Surinama u unutrašnjem dijalogu o Kosovu i Metohiji

7 novembra 2017

Piše: Nikola Vrzić

Sasvim smo sigurni da je malo ko u Surinamu, najmanjoj južnoameričkoj državi sa svega nešto više od pola miliona stanovnika, ikada čuo za Kosovo (i Metohiju) i za Srbiju, ali zato pouzdano znamo da su i za Kosovo i Metohiju i za Srbiju čuli svi koji se u Surinamu o ovim pitanjima išta pitaju, pa su iz toga, makar i sa izvesnim zakašnjenjem, izvukli jedini prirodni zaključak: Kosovo je Srbija. Ova surinamska lekcija o geografiji Srbije morala bi da ostavi ozbiljne posledice po onu budućnost procesa normalizacije odnosa Beograda i Prištine koju su predvideli inženjeri krnje kosovske nezavisnosti, makar i samo zato što Beogradu sužava manevarski prostor utoliko što mu oduzima pravo da u tom procesu ode predaleko nauštrb naših državnih i nacionalnih interesa…

PORUKA IZ SURINAMA 

Uz komplimente Stalnoj misiji Republike Srbije pri Ujedinjenim nacijama, elem, ista takva misija Republike Surinam „ima(la) je čast“ – stoji u dokumentu podnetom u Njujorku u ponedeljak 30. oktobra – da „prenese odluku Vlade Republike Surinam o svom povlačenju priznanja Kosova i Metohije kao nezavisne i suverene države počev od 27. oktobra 2017.“ Pa je još, u dokumentu koji je srpskoj (uključujući i Kosovo i Metohiju) i surinamskoj i ostaloj svetskoj javnosti pokazao srpski ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, navedeno da je diplomatska nota sa istovetnom sadržinom istog datuma, 30. oktobra, upućena i u Prištinu, „Ministarstvu spoljnih poslova Kosova“.

Priština je pokušala da se opravda, pre svega pred sopstvenom javnošću pošto joj je i domet taman toliki, ponekom uvredom koja uglavnom svedoči o njihovoj uzrujanosti („Sve je to kleveta, dok je Dačić šarlatan“, istakao se izvesni Jetljir Zumberaj, savetnik ministra spoljnih poslova Kosova) i pokušajem objašnjenja da povlačenje priznanja po međunarodnom pravu nije moguće, ali šta zna Priština o međunarodnom pravu. Tim pre što je upravo jednostrano proglašena nezavisnost naše južne pokrajine uverljivo pokazala da je sve ovo što se dešava prevashodno (geo)politički, a ne pravni proces, tako da čak i ne moramo da podsećamo Zumberaja i ostale, njemu slične, na brojne primere povlačenja priznanja, među kojima nam je primer Makedonije i Tajvana najbliži.

REVERZIBILAN PROCES 

Nesvrstani Surinam glasao je 2015. godine protiv ulaska Kosova u Unesko, ali se u međuvremenu dogodio veleobrt – daleko je Surinam, detalji nisu poznati – pa je 8. jula prošle godine ova bivša holandska kolonija priznala nezavisnost naše južne pokrajine. Usledila je, 29. jula 2016, nota Srbije pod brojem 26739 – to čitamo u surinamskom dokumentu o povlačenju priznanja – pa se u martu ove godine šef diplomatije Dačić sastao sa surinamskom delegacijom na, kako se to kaže, marginama Ministarskog saveta Asocijacije država Kariba, i ništa nije slutilo da će iznenadna odluka o priznanju Kosmeta biti ovako, još iznenadnije, preokrenuta.

Kako je Surinam preokrenuo svoju odluku? Upoznati smo sa pojedinim detaljima, ali smo i eksplicitno zamoljeni da ih ne otkrivamo. Možemo pak da kažemo da je surinamska odluka uglavnom produkt našeg lobiranja i nastojanja, što je dovoljna informacija da se iz nje izvuku i krupniji zaključci, do kojih ćemo uostalom doći uskoro.

Pre toga primećujemo i da je prošle nedelje u prvoj, istorijskoj poseti Moskvi boravila surinamska šefica diplomatije Ildiz Polak–Beigle, a dodatno je zanimljivo i to što je nakon Moskve ona produžila u Maroko, ovo zbog prošlogodišnjeg surinamskog povlačenja odluke o priznanju Zapadne Sahare na koju Maroko polaže pravo. Podsećamo, kad smo već u tom kraju sveta, i da Maroko nije priznao nezavisnost Kosova.

Ali pre svega treba ukazati na značaj poteza Surinama koji, što se nas tiče, nadaleko prevazilazi uticaj koji ova državica inače ima na globalne tokove. Iako su, naime, i Nigerija, Uganda i Sao Tome i Principe povukli svoja priznanja nezavisnosti Kosova, nijedna od ove tri države zapravo nikada nije – zvanično i formalno – priznala kosovsku nezavisnost kao što je to učinio Surinam. Upravo iz tog razloga ovaj surinamski potez, nasuprot pokušajima ovdašnjih autošovinista da ga umanje, predstavlja izuzetno važan presedan, štaviše krunski i neporecivi dokaz da proces učvršćivanja kosovske nezavisnosti nije nepovratan kao što nas godinama ubeđuju naši kolaboracionisti i njihovi zapadni inspiratori već, očigledno, može da bude i reverzibilan. I pride, posle odluke Surinama lakše će takvu odluku doneti i svi ostali koji se, možda, dvoume oko toga, a ministar Dačić reče da „postoje mnoge zemlje s kojima se radi na istom pitanju. Radićemo i dalje, nećemo na ovome stati“.

Pri čemu ne treba iz vida ispustiti ni značaj katalonske krize koja, ma kako to otrcano zvučalo, zaista jeste posledica duha puštenog iz kosovske boce. Hoćemo da kažemo da je slučaj Katalonije sad svima pokazao da je đavo odneo šalu, te da će zbog toga širom sveta nužno opasti entuzijazam za podršku otimanju Kosova od Srbije, suverene države i članice Ujedinjenih nacija, pošto bi mečka mogla da zaigra i pred tuđim vratima…

DEMARŠ HILARI KLINTON 

Možda će zazvučati kao cepidlačenje, ali ovoliki značaj surinamske odluke može se čak smatrati manjim od činjenice da je Srbija na tome radila. I da, kako rekosmo da reče ministar Dačić, „postoje mnoge zemlje s kojima se radi na istom pitanju“. Zašto? Zbog konteksta u kome se sve ovo dešava a koji sliku naše stvarnosti čini kompletnom.

Mnogo puta smo na ovim stranicama, naime, ukazali na činjenicu da su dosadašnji sporazumi Beograda i Prištine, uključujući tu i Prvi briselski sporazum a sve je zapravo počelo prihvatanjem Euleksa, da je sve to predstavljalo neoglašeno sprovođenje odredaba Ahtisarijevog plana o nezavisnosti Kosova koji smo 2007. godine zvanično odbacili.

Barem podjednako puta ukazali smo i da, makar što se planera kosovske nezavisnosti tiče, Prvi briselski sporazum nije bio predviđen da bude i jedini, i da je isplanirano da posle njega usledi i drugi sporazum kojim će se Srbija saglasiti s ulaskom Kosova u međunarodne organizacije, to jest pre svega, jer su najvažnije, u Ujedinjene nacije. Sudeći po signalima koji pristižu, zamišljeno je da nam se ovakav dogovor – kojim bi Kosovo i definitivno dobilo međunarodno valjani subjektivitet, što formalno srpsko priznanje čini izlišnim – ponudi već sledeće, 2018. godine.

Ali ukupni kontekst naše stvarnosti čini i demarš koji je Beogradu upućen iz Vašingtona 2010. godine – potpisala ga je tadašnja državna sekretarka Hilari Klinton – u kome se od Srbije zahteva da „prestane s pokušajima da ospori status Kosova, uključujući i lobiranje protiv priznanja ili sprovođenje nepoželjnih akcija u međunarodnim organizacijama“. I dodatno je ukupni kontekst sačinjen od našeg odgovora na ovu američku naredbu.

Naš odgovor na tu naredbu predstavljalo je naše uspešno lobiranje protiv ulaska Kosova u Unesko 2015. godine, i toliko „žustra kampanja koju je vodila Srbija“ (ocena Bedžeta Pacolija, kosovskog ministra spoljnih poslova) ove godine protiv Kosova u Unesku da se Kosovo nije čak ni prijavilo za učlanjenje. A surinamska epizoda pokazuje da smo otišli i korak dalje; ne samo da lobiramo protiv priznanja Kosova iako nam je Vašington to zabranio već smo uspeli i da jedno priznanje preokrenemo u sopstvenu korist.

Kakva će biti rezultanta ovoliko oprečnih postupaka kao što su sprovođenje Ahtisarijevog plana s jedne, i suprotstavljanje vašingtonskoj zapovesti s druge strane iako ta naredba Hilari Klinton proističe upravo iz plana Martija Ahtisarija?

Ivica Dačić, koji zbog Surinama bez sumnje zaslužuje pohvalu kakvu nije često zasluživao, naveo je i da je „siguran da za vreme naših generacija“ Kosovo neće ući u Ujedinjene nacije.

Iako je težina Dačićevih reči sada veća nego što je bila, pitanje je isuviše krupno da bi se citiranim rečima na njega stavila tačka.

Zbog toga, da razmislimo i o konkretnim potezima koje su povlačile i povlače srpske vlasti. Logičan nastavak Prvog briselskog sporazuma i sveg prethodnog i okolnog popuštanja bio bi Drugi briselski sporazum i ulazak Kosova u UN. Bio bi logičan, da nije srpskog sprečavanja ulaska Kosova u Unesko – zašto bismo ga, uopšte, sprečavali da uđe u Unesko ako ćemo se već saglasiti s njegovim ulaskom u UN, pa time i u Unesko!? – i, možda čak i više, uspešno surinamsko lobiranje, jer ovako nešto zaista niko nije očekivao, pa ako već saučestvujemo u zaveri da Kosovo uvedemo u UN, zašto bismo ulagali napor – koji, ponavljamo, niko nije ni očekivao niti je znao da ga ulažemo – da preokrenemo neko od priznanja? U tome nema logike, a, nasuprot tome, logika ovog poteza postoji samo ako Dačić zaista misli ono što kaže kada kaže da je „siguran da za vreme naših generacija“ Kosovo neće ući u Ujedinjene nacije. Tim pre što postupak Surinama dokazuje i da se vremena zaista menjaju i da realnost nije više onako mračna kao što je donedavno bila a to, kako rekosmo, zvaničnom Beogradu i aktuelnoj vlasti oduzima dobar deo izgovora za eventualno popuštanje pred američkim nalozima.

UNUTRAŠNJI DIJALOG 

U svakom slučaju, odgovoru na ovu dilemu približićemo se kada se kraju bude približio famozni unutrašnji dijalog čija je formalna faza upravo započela. I kojom, primećujemo s opreznim zadovoljstvom, Azem Vlasi nije naročito ohrabren „jer pravac koji se daje na osnovu Vučićeve inicijative“, izjavio je „Sputnjiku“, „iako u drugim uslovima, liči na politiku Miloševića, koji je mislio da kosovsko pitanje reši bez Albanaca. Razlika je samo u tome što sada Srbija ne može da koristi silu i nasilje kao što je to radio Milošević“.

Jedno je pak poprilično sigurno. Popustimo li na kraju kao što bi to želeo Azem Vlasi a pribojava se da nećemo, popustićemo zato što su se pripadnici aktuelne vlasti između Kosova i svojih fotelja opredelili za svoje fotelje. Ovo je, gostujući ove nedelje na „Pinku“, otkrio sam Aleksandar Vučić.

On je, naime, podsetio da su, još tokom pregovora o Prvom briselskom sporazumu, prijatelji nezavisnog Kosova u ovaj sporazum pokušali da uglave i tačku kojom se Srbija saglašava sa ulaskom Kosova u međunarodne organizacije. „Ja lično to nisam dozvolio da se pojavi, to je trebalo da bude član 14, tako ga je predložila Ketrin Ešton. Ja sam bio protiv toga“, ispričao je Vučić. „Ja sam vam rekao šta je ono što možemo kao Srbija da prihvatimo, neću da razgovaram dalje o tome… Počeli su da nas plaše, da prete, gotove su karijere… To su meni lično rekli. Ja sam im rekao, ovde se ne radi ni o vama, pa čak ni o meni. Ovde se radi o našoj zemlji.“

Pa je još otkrio i da mu je zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara Brajan Hojt Ji na prošlonedeljnom sastanku rekao „imaš to da poštuješ“ – američke planove u vezi s Kosovom i Metohijom – „ako ne poštuješ, ti sam razmisli o posledicama“…

Pošto je Vučić već tada, kao što kaže, zbog očiglednih državnih razloga i uprkos ličnim pretnjama bio protiv tačke 14 od koje bi trebalo da se sastoji čitav Drugi briselski sporazum, nastaviće tome da se protivi ako Srbiju stavlja ispred sopstvenog političkog opstanka. Ne samo zato što za protivljenje tački 14 i sada postoje svi razlozi koji su postojali i 2013. nego i zato što se u korist našeg interesa, umesto štete, odvijaju sve promene koje su se u međuvremenu dogodile, zaključno sa Surinamom.

Ili će se briga za fotelju ipak pokazati većom od brige za državu? Naizgled paradoksalno, ali iznenadne pretnje vanrednim parlamentarnim izborima, iako na prvi pogled ne mogu a da ne deluju kao briga za fotelje a za državu ko mari, moguće je protumačiti i kao vid državotvornog otpora zapadnim namerama. Ovakvo tumačenje proističe iz nedavnog pisanja lista „Danas“ koji, citirajući svoje diplomatske izvore, a oni mogu da budu samo zapadni, navodi da se od Srbije u bliskoj budućnosti očekuje „promena preambule (Ustava) u kojoj se navodi da je KiM ’sastavni deo teritorije Srbije’“, i pride – tobožnji – „kompromis Beograda i Prištine da Kosovo dobije članstvo u međunarodnim organizacijama, uključujući Ujedinjene nacije, u zamenu za nepriznavanje Kosova od strane Srbije. To bi značilo da se Srbija obaveže da neće lobirati niti glasati protiv članstva Kosova u međunarodnim organizacijama“. A da se ova agenda ne bi poremetila, ne smeju da budu održani vanredni izbori koji bi sve to odložili, pa otuda i (ne)uvijena pretnja: „Promenu ustava, međutim, mogli bi jedino da odlože vanredni parlamentarni izbori, za koje ne postoje valjani politički razlozi. To bi onda bilo shvaćeno, ističu naši sagovornici, kao namerno usporavanje evrointegracije od strane Beograda.“

Tek, ako je išta u ovom trenutku izvesno, izvesno je da će, Vučićevim rečima, „pritisci biti sve veći… I neće stati“. Na to, uostalom, upućuje i zlokobno a prijateljsko podsećanje ruskog šefa diplomatije Sergeja Lavrova na slične američke pritiske i ucene uoči kijevskog Majdana. U poređenju s alternativom, međutim, a alternativa je popuštanje pred američkim pritiskom i potpuni slom države i nacije koji uz to ide, borba protiv neumitnog pritiska ne deluje kao najmanje poželjna opcija. Pri čemu naše lobiranje u Surinamu, uz to uspešno, pokazuje i da iz borbe možemo izaći kao pobednici…

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *