UMESTO DA JE DESANKA PREDLOŽENA ZA NOBELOVU NAGRADU, njeno ogromno književno delo postalo slučaj
11 juna 2020
Piše: Miloš Kordić
Izbacivanje pa vraćanje izbora iz poezije i knjige pesama „Tražim pomilovanje“ Desanke Maksimović izraslo je u tužnu priču o stanju u srpskom školstvu. I ne samo u školstvu nego i u njegovoj kulturi. Da ostanem samo kod školstva i kulture. Da ne idem dalje.
Ništa u Srbiji, kad je i Desanka Maksimović u pitanju, nije slučajno.
U Srbiji deluje bezbroj nekakvih tela, organa, agencija, saveta, zavoda, fondova, komiteta, centara, nevladinih organizacija i tako dalje, od kojih neka, neke i neki odlučuju o mnogim za ovaj narod i njegovu državu značajnim pitanjima. A da mi, taj običan narod, uopšte ne znamo ni ko su oni, ko ih angažuje, imenuje, bira… Kakva je njihova stručnost za to čime se bave? Zbog čega neke od njih, pored onih izvana koji ih dobro plaćaju, plaća i država Srbija? Odnosno njeni poreski obveznici. Ko ocenjuje to što oni rade? Ili su oni potpuno nezavisni od vlasti i zakona ove zemlje: idu kud hoće i rade šta hoće?
Jer, zbog čega Srbija finansira antisrpske filmove koji po svetu dobijaju razna priznanja? Zbog čega Srbija finansira udžbenike koje pišu i štampaju stranci (među njima su i oni koji ne mogu da smisle ni Srbe ni Srbiju, a koji štampaju te svoje „srpske“ udžbenike i u ovoj zemlji jer su od Srba kupili pojedine nekad i ugledne srpske izdavačke kuće) i u kojima se falsifikuju i potpuno izvrću srpska istorija, tradicija, kultura, srpski identitet? Zbog čega Srbija finansira arhitekturu koja svojim nazoviprojektima izopačuje i ruga se svemu što je, pored bezbrojnih rušenja i stradanja kroz istoriju, ostalo, čuva se? Zbog čega Srbija finansira televizijske serije u kojima se autori bave i revizijom srpske istorije, karikiraju neke od njenih najistaknutijih istorijskih ličnosti? Zbog čega Srbija finansira mnogo štošta što joj uništava i ono osnovno – jezik i pismo? Nestaje srpski jezik, nestaje ćirilica. Zbog čega Srbija finansira i one koji udaraju u temelje Srpske pravoslavne crkve? Zbog čega Srbija kupuje kojekakve licence obrazovnih modela (da ne kažem projekata) od kojih je mnogo kvalitetnije nekad i sama imala? I tako dalje.
A srpski građanin je bespomoćan. Prisutan je, oseća, a ne zna ni šta bi ni kako bi da se bori s tom pošasti koja ga ponižava, prevaspitava, oduzima mu sve što je njegovo, srpsko, pravoslavno, i prevodi ga u harem globalističkog liberalnog kapitalizma. U kome već sada postaje fah-idiot, sa zvanjem: potrošač. Hrani ga rijalitima, kojekakvim tok-šouima koji se, iako s naizgled ozbiljnim temama, redovno pretvaraju u običnu, često vulgarnu zabavu, hrani ga pričama o starletama i takozvanim javnim ličnostima, preobražava ga u robota koji treba da misli i radi globalno. Jer u ime Srba o svemu i svačemu odlučuju i oni Srbi koji su se odrodili, koji bez imalo stida bilo kom i bilo kakvom strancu prodaju veru za večeru. I ne baš uvek samo za šaku dolara, evra…
I sad ovo. Ovo, sa legendom srpske književnosti, narodnom legendom te književnosti, akademikom, književnicom Desankom Maksimović.
Isključiti izbor iz poezije Desanke Maksimović iz programa Srpskog jezika za treći, a knjigu pesama „Tražim pomilovanje“ iz programa za četvrti razred gimnazije, a to je učinila komisija Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja (o čemu na ovom Sajtu svedoči tekst prenet iz „Večernjih novosti“), u svakoj donekle uređenoj, sređenoj zemlji nemoguće je i zamisliti. Dok u zemlji Srbiji to nezamislivo bez po muke može postati stvarnost.
Da je bilo koja zemlja imala književnog stvaraoca kakva je bila Desanka Maksimović, čije delo i dalje jeste živo, stvarnosno, svevremensko, iz te bi zemlje otišao predlog Nobelovom komitetu da se takvog stvaraoca ovenča Nobelovom nagradom za književnost. I umesto da je Desanka Maksimović bila predložena za tu nagradu pa da se našla, ako bi je dobila, među književnicama čija su imena, između ostalih, Selma Lagerlef, Perl Bak, Gabrijela Mistral, Neli Zaks, Nadin Gordimer, Vislava Šimborska, Doris Lesing… ona u Srbiji doživljava da je 27 godina posle smrti izbacuju iz školskog programa onih razreda u kojima bi upravo trebalo da se uči njeno stvaralaštvo.
Jer izreći u svom obrazloženju povodom knjige poezije Tražim pomilovanje, da se „vanvremenost Desanke Maksimović ne uklapa u poetičke okvire epohe, te da postoji bojazan da bi i učenici pogrešili u vrednovanju njene poezije, umanjujući njen značaj“. Na protest Zadužbine „Desanka Maksimović“ Ministarstvu prosvete, komisija je predložila da se zbirka nađe u programu za prvi razred…
I sve to skupa nije da se poveruje! A po svemu sudeći – mora se.
Da bi se, posle žestokih glasova neslaganja i protesta književnika, akademika, prosvetnih radnika, studenata, brojnih drugih kulturnih stvaraoca i uopšte javnosti, oglasili predsednica Vlade Ana Brnabić i ministar prosvete Mladen Šarčević, protiveći se takvom, pretpostavljam, predlogu. Iako ne verujem da neko i u Ministarstvu nije trebalo, pored odgovornih u Nacionalnom prosvetnom savetu i Zavodu za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, da pogleda taj predlog pre nego što je uopšte i otišao u javnost. Ali to je već za neku drugu priču.
I sva sreća da je u međuvremenu ta neviđena bruka sprečena, zaustavljena.
Kako je moja ljudska, kulturnoradnička i pisanijska malenkost imala privilegiju da priličan broj godina druge polovine dvadesetog veka poznaje književnicu Desanku Maksimović, da s njom (a bilo ih je još) obilazi mesta, škole, preduzeća i da čita (Beograd, Zagreb, Lukovdol, Čakovec, Karlovac, Kosovo i Metohija, slovenačka Vinica…) i da joj, između ostalih, budem i domaćin u sisačkom kombinatu u kome sam radio, imam pravo da kažem nešto kratko o Desanki Maksimović i njenom stvaralaštvu, a povodom ovoga što joj se i mrtvoj događa.
Mi, pripadnici srpskog naroda koji smo rođeni, živeli i radili van matice svog naroda, a na prostorima prve i druge Jugoslavije, ali i po mnogim drugim prostorima belog sveta, živeli smo i školovali se, između ostalog, i uz poeziju Desanke Maksimović. Na mojoj nekadašnjoj Baniji, čiji je srpski narod masovno stradavao tokom Drugog svetskog rata od ustaša, najstrašnijih zlikovaca hrvatske regularne vojske Nezavisne Države Hrvatske, a devedestih godina i prognan, nije bilo sela ni škole u njemu u kojima se u kulturno-umetničkim programima nije recitovala Desankina pesma „Krvava bajka“. Bila je to himna koju su mnogi znali napamet. A da ne pričam o svemu onome što se čitalo i učilo od književnice Maksimović u školskim programima i lektiri, kako za osnovne tako i za srednje škole, zatim i na višim, posebno pedagoškim školama i fakultetima.
Da, u programima svih naših priredbi, uz stihove Zmaja Jove, Đure Jakšića, Ivana Gorana Kovačića, Branka Ćopića, Milutina Bojića, Petra Predadovića, Alekse Šantića, Skendera Kulenovića, Oskara Daviča, Vladimira Popovića, Vladimira Nazora i drugih, govorila se i poezija Desanke Maksimović.
Poezija Desanke Maksimović, i ona takozvana za decu i ona takozvana za odrasle, poezija je duše i srca, poezija očovečenja, poezija svevremenska, savremena, poezija istorije čoveka, bilja, životinja, poezija svega što hoda, leti, pliva, svega što se penje i skače, poezija radosti, nade, tuge, smeha i plača, poezija u kojoj se kaže kako „… Hoću izdaleka / da volim i želim oka tvoja dva.“ Poezija rađana na brdovitom Balkanu! U nekoj zemlji seljaka…
I kad dođe u Sisak pa me pita: Da li si mi obezbedio kola da odem do mojih Bogunovića? Sisački paroh Bogunović njen je rođak. I svaki put ode. I kad je odvedemo do jednog od naših najvećih pogona, zaposleni je dočekaju u svojoj kantini, a ona traži da proba nešto od onoga što oni jedu, pa kad joj uruče banijsku rakiju s kuruzovim čepom… Pa kad smo jedne davne godine čitali studentima i profesorima Filozofskog fakulteta u Zagrebu, ona iz glave govori jednu dužu svoju pesmu. I negde oko polovine pesme zastade. Muk u sali. A onda ona lepo reče da dalje ne zna. A ono aplauz… I još koji trenutak tu je stajala, a onda krenu ka mestu na kom je sedela. I svi su aplaudirali i slušali pesmu koja je stajala i hodala. Pa oni trenuci prvog dana proleća jedne davne godine u Lukovdolu Ivana Gorana Kovačića kad sam pomirio Desanku i Oskara Daviča… I to je bila poezija.
A sada se ovde, uz pokušaj izbacivanja dela Desanke Maksimović, izbacuju i dela Vladana Desnice, Ivana Gundulića, Ive Andrića, Sime Matavulja, Veljka Petrovića, Stanislava Vinavera, Rade Drainca, Rastka Petrovića, Pola Verlena, Dobrice Ćosića, Branka Ćopića, Vesne Parun, Šandora Petefija, Antuna Gustava Matoša, Petra Kočića, Danila Kiša, Antonija Isakovića, Matije Bećkovića i još nekih drugih.
Prvu zbirku pesama „Pesme“ Desanka Maksimović objavila je1924. godine, zbirku „Tražim pomilovanje“ 1964. godine. A gde su sve one brojne, bezbrojne knjige…
Pa kad se onda neka komisija igra izbacivanja. Kao da su ljudi i njihova za istoriju srpskog naroda, za istoriju njegove kulture i njegovog identiteta dragocena dela tek puki klikeri. Pa ih neko kvrcne prstom, pomera…
(INTERMAGAZIN)
KOMENTARI
18 komentara
Ostavite odgovor
NAJČITANIJE VESTI
INTERMAGAZIN NA FACEBOOK-u
NAJVIŠE KOMENTARA
Zoran says:
"Jer, zbog čega Srbija finansira antisrpske filmove koji po svetu dobijaju razna priznanja?"___________Pa komunisti su vam bili u sustini antisrbi. A ona je bila komunista, ako nista znali.
Svetozar says:
A magarac si ti, ako nisi znao! Inace jedini antisrbin na ovom portalu si ti takodje.
Jovan says:
To sto je neko glup ne treba ga nazivati magarcem jer je magarac inteligentna zivotinja i uporedjivati je uvreda za magarca. Sta DOSmanlije, antisrbe, autosoviniste, kvislinge,drugosrbijancre i ostale boli kad je u pitanju Desanka,, a to nije poezije jer se u istu ne razummeju ich!!!??? Oni je mrze jer je znala za plan cepanje srpskog naroda u 8 drzava i pretvaranje u potlacenu manjinu, i normalno podrzala Milosevica koji je pokrenuo budjenje naroda i stvaranje jedinstvene srpske drzave( koja je ukinuta 1918' godine). U isto vreme raznorazni muzikanti, filmadzije, glumatala, i "nezavisni pisci-piskarala" bili protiv Milosevica i podrzavali stvaranje NDH Tudjmana, Aliji kalifat, Arnautsko Kosovo. I narvno uz pomoc Natofasista 5.oktobra je izvrsen puc i pobedili su ovi drugi- "elita" doktori koji su doktorila istorije i filozofije u USA, D, UK,.. Srbi su danas potlacena manjina u svim tim drzavama ukljucujuci i danasnju Srbiju. Pobedili su komunjarskii komesari i natodupeljubci. Milosevic je za njih srbenda, a tek Desanka....
Svetozar says:
Tako je, izvinjavam se magarcu!
Jovan says:
Srbija je od 5.oktobra 2000. do dana danasnjeg okupirana teritorija, jednako kao i 1914-18. i 1941-45., samo se imena gaulajtnera i domacih kvislinga menjaju a sve ostalo je isto 1/1. Srbija je africka kolonija pod upravom zapdnih pljackaskih hordi (pre svih USA, Shvaba i Engleza i dr.)koji crtaju granice, pisu laznu hasku istoriju, eksplatosu prirodne i ljudske resurse, klasicnom otimacinom i preko "danak u krvi" koji je jos pogubniji po srpski rod jer poturica je uvek gori od Turcina. NATOpoturice vec dve decenije menjaju naciji svest (doduse DOSmanlije su i javno obecavale da ce da to ucine), preko zapdnih medija, ali i ono najgore za jedan narod- preko obrazovanja. Djaci i studenti vec poduze uce laznu natoistoriju, iz knjizevnosti brisu sve one koji jasno stoje kao srpski pisci u svemu. Sve vise ce izbacivati Desanku, Andrica, Crnjanskog, Ducica, Boru Stankovica, Branka Miljkovica... a po naredjenju njihovih zapadnih mentora ubacivace raznorazne skart pisanije dobitnike NIN nagrade poslednjih 1/4veka koje su 100% antsrpske. Gledacemo antisrpske filmove koje snimaju od nasih para,i ono najgore GLEDACEMO PROPAST NARODA SERBSKOGA. Ovo sa Desankom je samo TRENUTNO stopirano!
KrompirovaZlatica says:
Molim nadležne,u celoj Srbiji,da ,iako rade na digitalizaciji Srbije većinu električnih i telefonskih instalacija izvode podzemnim mrežama - ne uklanjaju drvene i metalne stubove u narodu poznate pod imenom BANDERE.Trebaće,kad se USKORO Srbija OSLOBODI,da na njima,ko slike na bilbordima IZLOŽIMO sve one domaće izdajnike koji su naneli više štete srBskoj državi i srBskom narodu od okupatora.
Slavuj says:
Ma ne, po svojoj prirodi Desnaka je bila ultra senzitivno biće, citati iz njenih knjiga se koriste i ističu na mnogim prigodnim mestima, to je čista jedna kultura Srbije koju je iznedrilo jedno vreme i mesto u životu Desanke. To je sve neponovljivo, čak se i ne može doživeti danas u onoj pravoj noti i vrednosti koju je imalo tada u njeno vreme. Zašto? Zato što je ovo današnje vreme čista jedna uvreda za kulturu vremena u kojem je živela Desanka. Ona je bila priznata za života što i jeste bilo nešto najbolje za nju, da je bila monahinja, bila bi sveta žena zaljubljena u Boga i Sina Božijeg. Takvi su naši ljudi. A ove spekulacije u današnje vreme bar njoj samoj sada ne znače ništa. Kako se vama svidi ljudi. Šta reći kada za života ni Tesla nije dobio ni priznanje niti nagradu. Nobelovu nagradu danas dobijaju političari koji prave ratove. Sam Nobel je izumeo dinamit, pa onda možete misliti o vrsti destrukcije. Ivo Andrić ispada neki časni izuzetak onda, ali i ko danas u svetu pominje Andrića, čak i kod nas bilo u Srbiji bilo kod Bošnjaka? Dakle šta? "Ne, neka mi ne priđu oka tvoja dva.." - Zbog distance od Korone bato moj some! Imam tremu dok sam na terenu. Danas se pod kulturom smatraju DJ Krmak i slične razbibrige, ko još vodi računa o nežnim senzualnim osećanjima? Ne piše li proročanstvo u Bibliji da će ohladneti ljubav mnogih? A Desanka? Ihahaj ona ti je stalno u dubokoj ljubavnoj iluziji, kao pod nekim tripom. Mi smo do sada isprali mozgove američkim hororom i nasiljem, sa silovanjima i puno, puno krvi. E, da su oni imali jednu Desanku...
Milutin says:
Ne treba Desanki Maksimović Nobelova nagrada jer ona sada svoje stihove recituje Viktoru Igou, Čehovu, Hemigveju, Tomasu Manu, Džeku Londonu, svim guslarima čije je pesme sakupio Vuk Karadžić, Homeru i svim znanim i neznani pesnicima. I svi oni je razumeju i uvažavaju kao sebi ravnim. I znaju da bi danas pevala o Košarama. I onaj koji izbacuje nju i sve naše velikane iz uđbenika izbacuje time sve velikane iz svetske književnosti. Mogu strani izdavači da štampaju šta žele, da to odobre svakojake komisije ali uđbenici koji će se koristi u našim školama moraju da imaju potpisano odobrenje Ministra. Mi nećemo da šapućemo "Ipak se okreće". Hoćemo da naša deca uče Da Se Okreće. Neznanje ne štiti od odgovornosti. Prihvatiti se posla U Ime Naroda znači odgovarati za svoje postupke Narodu. I ne može svaki učitelj ili profesor da bira ovaj ili onaj udžbenik. Neko, U Ime Naroda, mora da kaže: Ovo je znanje koje moramo da prenesemo sledećim generacijama.
šiško says:
Sama tvrdnja da se nešto što je vanvremensko ne uklapa u poetičke okvire epohe je čist oksimoron, jer vanvremensko zapravo znači univerzalno, važeće za sva vremena, a ja bih rekao da je poezija Desanke Maksimović važeća i za sve prostore. Čitao sam pre nekoliko godina da su Japanci oduševljeni njenom poezijom, da je ona za njih pandan njihove haiku (refleksivne i vrlo senzitivne) poezije. Pa ako su njome oduševljeni ljudi koji imaju toliko tanan osećaj za umetnost, meru, lepotu u svemu, ko se usudjuje da pomisli da učini ovakav jedan ogavan gest. Mi zaista imamo odličnu književnost. To je jedna od retkih stvari koje nam savršeno leže i koje savršeno radimo. Zato naša književnost treba da bude primer mladim generacijama kako se visoki dometi mogu ostvariti uz malo truda, a za talenat će se oni pobrinuti sami.
Slavuj says:
Upravo tako jeste, tek za sledećih 100 godina biće omiljena kod Eskima, pa za još toliko kod Džibutija u Africi, a zatim neznanim plemenima u Amazoniji koji će samo radi nje da nauče srpski, itd, itd. A mi Srbi? Pa onoliko koliko je koristimo u kulturi toliko ćemo je i voleti, a obzirom da su hteli da je šutnu iz neokulture znači da mislimo da nam je iskočila iz našeg vremena, naša kultura je postala samo sleng kurvinskih psovki, prostakluka i sveopšta izopačenost, tu nema Desanke da je ima umrla bi od srčanog udara.
petrovgrad says:
Mnogi da ne kažev svi srpski intelektualci, činovnici, akademski građani ugledni domaćinu su posle 1944 završili u masovnim grobnicama ispod stadiona u Humskoj, Čačku, Kraljevu Leskovcu ili su sastruli po kazamatima Požarevca, Sremske Mitrovice, Niša . Ono što je uspelo da se domogne zapadu ostalo je u životu i okončali u tuđini. Ostali su samo komunisti. Da li je Desanka bila komunista, verujem da jeste,jer drugog izbora nije imala. Dasenka je bila patriota. Krvava bajka u izvornom počinje rečima Bilo je to u nekoj zemlji junaka, ali je na pritisak komunista ta reč zamenjena sa Bilo je to u nekoj zemlji seljaka.
Kosovac says:
Poštovani Miloš Kordić se s pravom ljuti. I mi se ljutimo, openismo pričajući. Isteruju Desanku Maksimović, a Mirjani Karanović uručuju prestižne nagrade. Ali Miloš Kordić kao da izbegava da uperi prst u osnovnog krivca za ovakvo stanje u srpskoj kulturi i školstvu. Osnovni krivac je Srpski sorošoidni sistem sa stranim sorošoidnim agentima raspoređenim u svakoj pori srpskog društva koje rukovodi kulturom. Za ovakvo stanje nije dovoljno samo kritikovati, potrebna je i oružana borba. Prethodno je potrebno usranim motkama isterati sorošoidne aparatčike, a one iz Budžeta koji im čak daju novac, njih krivično goniti. A pošto je to nemoguće ako Tramp ne pobedi svoje Sorošoide, nama preostaje da zamenimo uloge sa tim govnima, pa da mi sada postanemo Duboki. I ako ne sačuvamo svoju srpsku kulturu, mi ćemo posle iz septičke duboke jame izaći kao Zombi Srbi. Primeraka Zombi Srba ima dosta i danas u Beogradu, ali za neke idiote su oni još nevidljivi.
Svetozar says:
Sram bilo Miloša Kordića što posle napisanog teksta nije uzeo pištolj i ubio nekoga! Verujem da si ti to uradio posle napisanog komentara!
Kosovac says:
@ Svetozar, …..Da ti kažem, evo 4 sata mi niko nije naleteo na nišan, pa reših tebe da uzmem. Komentarom, naravno, nije još došlo do toga da konkretno prljam ruke. ……………Pričao sam onomad sa jednim sorošoidom o Bilu Klintonu, pa onako uzput kažem da ne bih odolio kada bi mi se on našao na nišanu. A sorošoid reče: „Štaaaa, pa da nas bombarduju?“ Ne prođe ni mesec dana, ja ne ubih Klintona, a Oni nas ipak bombardovaše. ……………Kolega Svetozar, možda nisi znao da sam ja dobar profilajler. Tako si nesvesno došao na moja vratanca, i evo rešio sam da ti besplatno dadnem rezultate mojih večerašnjih ispitivanja: Ti se opasno klatiš na granici koja određuje komunistu od komunjare. Ne zna se još koja će strana da prevagne. Mada ovaj moj izveštaj o tvom profilu liči na ono klizanje dupetom na žiletu koje i nije toliko opasno sve dok ne počneš da kočiš, evo priznajem da nema uopšte potrebe da brigaš.
Svetozar says:
Kad smo kod besplatnog, evo i ja tebi da poklonim kratak opis tvog profila...ti si negde na granici između onih osoba od kojih ili bežiš kad ih sretneš na ulici, ili im kažeš da si u velikoj žurbi. Večito si izgubljen između ništa i niko, sa voljnim momentom da ne uradiš ništa sem da na kraju dana sedneš za tastaturu. Toliko informisan i obrazovan da si uspeo da otkriješ toplu vodu. Imaš potrebu da stalno upireš prstom u druge i etiketiraš ih, a jedino si ti taj u koga se treba prstom upirati.
persida says:
Dobro si mu rekao, Kosovac je stara lupetara. Poredstavlja se kao hriscann, a poziva na oruzane obracune. Da umres od smeha.
šiško says:
Aha, sad je stvar mnogo jasnija. Dakle, gradjani su bili bespomoćni, ali je onda stigla konjica, predsednica vlade ana brnabić i ministar prosvete mladen šarčević da spasu bespomoćne gradjane. Hehehehe. Dobra fora. Smislili su to na brzinu da se spasu pred izbore. Ali takve fore kod Srba više ne pale. Naprotiv, svako je više ljut što su uopšte mogući i dozvoljeni ovakvi gafovi kao što je izbacivanje naših književnih klasika iz školskih programa, nego što će odahnuti kad stvar "spasu" dva glavna krivca za ovakvo stanje u prosveti. Pakujte kofere i bežite dok još možete, vi belosvetske neznalice i kleptomani iz vlasti.
Gagi says:
Ovim investitorima sto nas zaposljavaju za nase pare i na nasoj zemlji smeta Desanka i ona pesma o Kragujevcu. Inace, autor teksta je dobro opisao nenormalno stanje u kojem se nalazimo. Nasi istorijski dusmani su planski pretvorili nasu krvavo stecenu domacinsku kucu u kafancinu na nekom eu drumu. U toj kafani ima svega i svacega,kao u svakoj drumskoj kafani. Neki se u cosku kartaju,za drugim stolom se prave "poslovi" i to overava jagnjetinom. Krestava pevaljka sa rastimovanim orkestrom je "nasla zicu" nekim veseljacima zakrvavljenih ociju koji razbacuju flase i pare po krcmi. A na spratu te krcme je prostor koji nije za svakoga,to je prostor za uzivanje i on je predvidjen za elitu jer samo oni mogu da uzivaju. Dobra neka krcma, svako uziva po svojoj volji i kako hoce, desi se ponekad i neka tuca ali se to veoma brzo razresi jer nema smisla da se drugi uznemiravaju u svom zadovoljstvu. Gazda te krcme je posebna prica, veoma sposoban i poslovan, on se pita za sve i drzi sve konce u svojim rukama. Itekako zna svom osoblju da zapreti kada nesto nije po njegovom, takodje zna da ih kavaljerski nagradi ako prepoznaju i podrze njegovu viziju buducnosti. A vizija gazde je da umesto krcme na prasnjavom putu, tu sutra nikne hotel sa pet zvezdica, gde ce se sve isto desavati ali na mnogo visem - svetskom nivou. Da se ne obruka ako slucajno neki strani putnik namernik svrati. Tesko da ce gazda taj hotel da napravi,vec se od silnog posla umorio a osoblje mu nije kvalitetno ni profesionalno, primao je i zaposljavao koga je stigao samo da ostvari svoju viziju. I sam gazda primecuje da to osoblje nije na visini zadatka i da sve manje prate njegovu viziju, sve vise ga potkradaju i rade sta hoce. Neljubazni su prema gostima, kradu na racunima i polako razvlace inventar krcme gledajuci samo sebicne interese i licni zivot. Pitanje je koliko ce gazda jos moci da izdrzi, pritisak i apetiti zaposlenih su svakim danom sve veci, nastala je neka kriza, gostiju je sve manje a zarada nije vise kao nekada. Vec umorni krcmar naslucuje da od njegove vizije nece biti nista, a tako je zeleo da svi i dalje imaju neko svoje zadovoljstvo u njegovoj krcmi, na mnogo visem i svetskom nivou. Tu krcmu su i pre njega drzali sposobni i pametni ljudi, svasta se sa njom desavalo, rusena je i paljena pa ponovo gradjena i uvek nanovo besomucno pljackana i unistavana. Ta krcma u koju svi volimo da svratimo i budemo je kao Desankina "krvava bajka", hvaljena i osporavana.