УНУТРАШЊИ НОВАК

УНУТРАШЊИ НОВАК

25 јануара 2022

Постоји појам Унутрашње Монголије, који с једне стране подразумева географски појам, област која припада Кини, а не држави Монголији, и с друге стране постоји његово геосакрално и езотеријско значење које упућује на скривене, метафизичке основе и метаисторијски смисао монголског наслеђа и геоцивилизацијског вектора.



Када кажем да је нама потребан унутрашњи Новак, најпре имам на уму нужност да у себи, свако од нас дакле, развијамо оне особине којима се код овог спортисте дивимо, а не само да их пројектујемо на његов јавни и медијски лик. Дакле, не идеолизација и идолатризација Новака Ђоковића, него слеђење и унутрашње јачање оних особина које му приписујемо: вредног рада, упорности, храбрости, принципијалности, психолошке чврстине, сензибилитета и тежње ка личној независности, аутономији савести и духовном искуству. Тако за нас његов пример и потенцијални подвиг може имати иконички смисао, као смисао подстицаја и узора, а не да буде поље колективног заноса и самомистификације, односно лек за колективне фрустрације, које у некој фази лако прерасту у пагански нагон за жртвовањем идола ком смо се до јуче клањали.

Дакле, то је унутрашњи, психолошки и духовни смисао идеје и представе Унурашњег Новака, које предлажем. С друге стране, слично монголском примеру, постоји и онај социјални, политички или институционални смисао. Ако се, дакле, Новаку дивимо као борцу против светских неправди и глобалних гоподара живота и смрти, не би било лоше и да на локалном плану покажемо исти такав сензибилиттет за неправде свих врста којима свакодневно присуствујемо. Од тлачења сиротиње, пљачке преосталих јавних добара и ресурса, лоших закона, изборних крађа, слугерањства страним и домаћим моћницима, до неосетљивости према сопственој заједници, било да су у питању њени припадници на Косову и Метохији и другим српским земљама, било да су у питању сиромашни и обесправљени унутар наших граница.

Дакле, док се бусамо у прса што имамо Новака и што смо га „изнедрили“, требало би да поведемо рачуна и мало више радимо на себи, уместо што се опијамо бесмисленом забавом, стицањем или умишљеном суперирорношћу било које врсте. Да на тај начин развијамо сами себе и тако дамо стваралачке доприносе које ће превазићи нашу провинцијалну учмалост, градећи друштво и државу на које ћемо бити много поноснији него на ово што сада имамо, јер ће се у њој живети праведније, слободније и достојанственије.

Будимо, дакле, сви ми помало оно што приписујемо Новаку, па ће се родити нови и нови Новаци у разним областима, и ово друштво и држава, овај народ ће коначно наћи свој смисао постојања, уместо пустих снова и самоообмана, уместо учмалости и ресантимана, уместо дезоријентације, неправди и лажи сваке врсте.

Ако Новак од идола не постане икона, од спољашњег унутрашњи, његови успеси ће, ништа мање заслужени, остати само његови, и не би заправо уопште требало да нас се тичу. Стварајмо, дакле, уместо што се само дивимо, завидимо и тражимо изговоре, без одговорности, без труда и без, у крајњој линији, истинске слободе, која је само за храбре и која се не добија на тацни.

(аутор: Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Zoran says:

    Koji bre borac protiv svetske neopravde? Jel on mniej psotovao neka pravila pa ga izbacuili? Ne, on je psotovao sve sto se do njega trazilo, znaci covek bio na liniji, ali ga opet izbaciili. Pa nioje on onaj americki teniser kjoji nije otisao na AO jer niej hteoi s evakcinise. To je borba protiv ovoga o cemu vi poisete./ Ovaj bre sve poslusao, al ga sutnuli opet.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u