Усамљеност као скривена болест нашег доба

Usamljenost kao skrivena bolest našeg doba

25 septembra 2017

MAJKA mi je Beograđanka, otac Velšanin, deda Mostarac, a baka Vojvođanka – kaže o sebi uz široki osmeh rediteljka Aleksandra Milavić Dejvis, ovogodišnja dobitnica nagrade “Ljubomir Muci Draškić” (za predstave “Konstelacije” i “Moja ti” na sceni Ateljea 212).

Pored ovako “širokog” porekla, mnogo je toga zanimljivog u biografiji mlade umetnice. Rođena je i živi u Londonu, ali u majčin zavičaj rado i često dolazi. Ljubav i poštovanje prema Srbiji pokazuje i odličnim znanjem jezika, a uz engleski, govori i ruski i nemački.

– Doduše, kad god se vratim u Beograd, treba mi vremena da se “vratim” na srpski – skromna je Aleksandra, koja je svom imenu dodala i majčino i očevo prezime. – Moja prva režija bila je u “Pužu”, u koji sam od detinjstva rado odlazila da gledam predstave. Odmah po završetku studija, na poziv Cace Aleksić, pre sedam godina napisala sam i postavila na scenu tekst o tome kako je Šekspir zamislio “San letnje noći”.

Studirala je u Bristolu i Parizu, zanat pekla na mnogim scenama. U Hamburgu je režirala operu “Lepotica noći”, u Lionu “Od danas do sutra”, u berlinsko-londonskoj koprodukciji nastala je opera “Fabrika snova”, čija je premijera bila u Kovent gardenu.

– Režirajući tamo i ovde, susretala sam se sa različitim stilovima i načinima rada. U Srbiji je slično kao u Nemačkoj, u Engleskoj je već drugačije – poželjno je, ali nije neophodno školovanje da biste ušli u pozorište. S Francuskom je pak nešto između… U “Moja ti” susrela sam se sa glumačkim zvezdama koje sam uglavnom znala sa televizije. Ali ubrzo sam shvatila da Ceca Bojković, Tanja Bošković i Gorica Popović imaju odgomno ljudsko i glumačko iskustvo. Dovoljno je da stanu na scenu i da se sve vidi! Moje je samo da “spakujem” ono što one već sobom nose …

O novoj predstavi Ateljea 212 “Moja ti” kaže da je rađena u nekom netipičnom žanru – sve se dešava u atmosferi proslave, a počinje sahranom:

– Ima tu i Brehta, i farse, i komedije, pa i bajke. Takav je i završetak. U komadu je i politika našla svoje mesto, ali je to u stvari ljubavna priča. O emocijama između žene i muškarca, žene i žene… Mora da dodirne publiku bez predrasuda. Kada je o starosnoj diskriminaciji reč, čini mi se da ovde postaje uočljivija nego na Zapadu. Jer, susreću se dve generacije potpuno različitih ideoloških ubeđenja, pogleda na svet, prošlost, pa i budućnost. Inače, u predstavi Ivanu, najstariju junakinju (92), igra Sofija Juričan, koja ima tridesetak godina. Ovakvom podelom sam htela da pokažem da godine nisu presudne za svojstva nečije ličnosti ili sudbinu.

Mlada rediteljka ističe da je od svih diskriminacija, usamljenost postala najteža:

– Uvek je bilo usamljenih ljudi, ali je danas samoća izrasla u skrivenu bolest iz koje nastaju i one prave, fiziološke. Ako ne pričaš s ljudima, ako se ne smeješ, u situaciji si da se zaista razboliš. Nema ničeg važnijeg od bliskosti s ljudima. Usamljenost ponekad rađa izopačenost, uostalom, masovne ubice su često bili izolovani i usamljeni ljudi.

U razumevanju pozorišta i njegovih scenskih karaktera, poznavanje psihologije je od velikog značaja:

– Moja mama je dečji psiholog, a pokojni otac bio je sudija i advokat. Dakle, neka vrsta performera koji je svojom retorikom morao da ubedi porotu. Imala sam puno toga i od njih dvoje da naučim.

Nagrada sa imenom Mucija Draškića, velikog reditelja i upravnika Ateljea 212, došla joj je nenadano u ruke i donela veliku radost:

– Toliko sam ponosna i počastvovana! Srećna sam i što su glumci i upravnik Branimir Brstina imali poverenja da mi daju da radim te dve predstave. A kad dobiješ poverenje, dobio si sve. To ti je vetar u leđa da postigneš i dalje i više od onoga što si verovao da možeš. I priča o Muciju je neka vrsta bajke: kad god sam otišla u bife, uvek se pričalo o njemu.

Na pitanje kako u sebi spaja svoju englesku odmerenost i racionalnost i srpsku razbarušenost, odgovara:

– Kao da sam se vertikalom podelila na dva ravnopravna dela. Jedna sam ličnost u Beogradu, druga u Londonu. Ipak, jedan deo uvek razume onaj drugi i pomaže mu da bolje shvati stvari. I svet se širi kad imaš bolju perspektivu. Moj maternji srpski daje mi i posebnu emociju, dublju od engleske, onu koja se pojavljuje u važnim kao i trivijalnim stvarima. Blizak mi je ovdašnji humor i strast za tim što ljudi rade. Bez strasti nema ni velikih dela..

CECINE PRIČE O MUCIJU

– Za mene je Muci bio legenda, običan čovek postao je tek kad sam počela da radim s njegovom suprugom Svetlanom Bojković. Od nje sam saznala detalje o njegovom načinu rada, odnosu prema glumcima. Posle svega što sam čula, čini mi se da je za mene Muci postao i – mentor.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *