Устав и косовско питање

Ustav i kosovsko pitanje

7 januara 2017

03--Antic-Cedomir 243

Piše: Čedomir Antić

Mitrovdanski ustav je navodno pisan i, baš u jesen 2006. donesen, zbog očuvanja državnog suvereniteta nad Kosovom i Metohijom. Naravno, to je bilo i opravdanje jedne pragmatične politike utemeljene na dubokoj iracionalnosti. Ustav je proglašen sa petogodišnjim zakašnjenjem (u odnosu na rok iz DOS-ovog „Ugovora sa narodom“), motivisan interesima izbora i opravdanjem prethodnog političkog bankrota velikih stranaka. Te 2006. DS, DSS i SRS, ali i skoro sve ostale parlamentarne stranke, suočile su se sa propašću njihovog koncepta države sa Crnom Gorom. Politika reformista prema EU doživela je zastoj čije posledice traju i danas.

KiM su suštinski izbačeni iz teksta. Umesto da posebnim članovima budu definisane autonomije, najavljeno je da će posle završetka pregovora o statusu KiM o tome biti donesen poseban ustavni zakon. Tako je Srbija, nespremnošću celokupne svoje elite da se suoči sa ružnom stvarnošću, ustvari ostavila mogućnost da bude ustrojena kao država koja bi u svom sastavu mogla imati dva ali i više autonomnih entiteta različitih ovlašćenja ! Bila je to kratkovida politika. Kada sam se četiri godine kasnije sreo sa najvažnijim kreatorom tog ustava, tada već opozicionarom, a razgovor došao do ukidanja AP Vojvodine, on je rezignirano odmahnuo rukom: „Da, morali smo da podržimo ustavnu potvrdu AP Vojvodine zbog simetrije sa Kosovom i Metohijom… Ali razvoj događaja pokazao je da je to više nije potrebno. Međutim, ustavno pitanje ne treba otvarati zato što bi buduća rešenja mogla biti gora…“

U Mitrovdanskom ustavu Kosovo i Metohija spomenuti su na dva mesta: u Preambuli koja je samo deklarativni deo ustava – nikoga ne obavezuje, niti može biti prekršena – i u zakletvi predsednika republike. Prvo je učinjeno zbog SAD i EU – narodu simbolika, njima ustav bez KiM. Drugo zbog Tadića kome je vreme očekivanog proglašenja nezavisnosti albanske paradržave trebalo dodatno zagorčati pošto bi zakletvom bio sprečen da se sporazume sa Vašingtonom i Briselom do kojih su DS i on tako mnogo držali.

Kako uopšte rešiti pitanje AP KiM – a posebno njegove ustavne aspekte – danas kada je albanska paradržava u većoj meri međunarodno priznata od svih drugih aspiranata za članstvo u UN.

Koren je u suštini našeg nacionalnog odnosa prema Kosovu i Metohiji. Pre trinaest godina istraživanja su pokazala da 75% građana veruje da je KiM zauvek izgubljeno a 62% da to nikada ne treba priznati. Vladajuće elite su prihvatale Kosovo ali ne i Albanace – nisu ih unosile u birački spisak, nisu tražile saveznika među njihovim vođama. Srbija i Jugoslavija prestale su odavno da vode odgovornu državnu politiku: prva 1918. a druga 1941. godine… Spremnost da status Kosova i Metohije dugoročno ne bude rešen zbog moguće epohalne promene u budućnosti, a da Srbija do tog svetog trenutka ostane državno nedovršena, nije ni mudra ni odgovorna politika. Da bi neka dobra prilika u budućnosti bila iskorišćena potrebne su decenije priprema i ogromne investicije. Takva spremnost, plan i odlučnost ne postoje. Štaviše, briselski proces je od 2012. započeo sporu ali uspešnu integraciju severa Kosova u tuđu državu.

Tokom ustavne debate trebalo bi da se iskreno suočimo – sa činjenicama i međusobno. Da li smo spremni da stvorimo sistem uspešnih i poštenih ustanova i planiramo elitu sposobnu da tokom narednog stoleća politički, ekonomski, kulturno i demografski vrate Kosovo i Metohiju u sastav politički jedne i nedeljive Srbije? Odgovor svi znamo samo ga neki sa tugom grčevito skrivamo u sebi. Do 1941. je i bilo nekakvih izgleda, sa stvaranjem albanske kosovske autonomije i kreiranjem državne svesti i elite, nestali su i najmanji izledi za uspeh. Nada u podelu pokrajine izbledela je posle 1999. godine. Ipak, podela je jedina mogućnost da sačuvamo krajeve gde srpski narod još uvek živi u apsolutnoj većini, da dobijemo autonomiju za enklave i zadržimo upravu nad svetinjama. Takođe, podelom od Kosova stvaramo zaista jedinstven slučaj, dobijamo nekakav kompromis i sprečavamo dalji raspad države. Podela posle 1999. zavisi više od velikih sila nego od nas, ipak malo smo učinili da do nje dođe.

Kad je reč o ustavu, za nas je dovoljno da ukinemo autonomije kakve u našoj ustavnosti nisu postojale pre 1946. i da teritorijalno definišemo našu državu kako je priznata u Ujedinjenim nacijama. Za promenu granica postoje ustavni mehanizmi. Raskid sa autonomijama iz prošlosti bio bi konačan raskid sa ustavnim eksperimentima iz prošlosti. Kosovska ideja je jedan od temeljaca srpskog identiteta, pragmatična politika treba da obezbedi da ne postane i njen epitaf.

(Napredni klub)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *