Устав и облик владавине

Ustav i oblik vladavine

6 februara 2017

03--Antic-Cedomir 243

Piše: Čedomir Antić

Istorija Republike Srbije, od njenog ustavnog konstituisanja kao višestranačke parlamentarne demokratije do naših dana, predstavlja neprekidnu političku krizu. Nastala evolucijom jednog građanskim ratom i hipertrofijom stranog totalitarizma formiranog sistema, našminkana (prema potrebama elita i narodnih mana) reformama kopije najgoreg ustava Francuske – republika je svoje sidro i temelj našla u ustanovi šefa države.

Tokom proteklih četvrt stoleća pokazalo se da je institucija predsednika generator autoritarnosti, da je pseudomonarhijska i u suštini okrenuta partokratiji. Umesto da promoviše i štiti republikanski ustav, predsednik republike služi da prikrije oligarhijsku prirodu vlasti. Tokom velikih kriza pokazalo se da ustanova predsednika u Srbiji ne štiti, već izobličava i krši ustav. Dobar primer su Miloševićeve zloupotrebe predsedništva u vreme kriza vlada, falisifikovanja izbora, pregovora u Dejtonu, rušenja drugih demokratskih ustanova…

Interesi političkog preživljavanja, a kasnije i ishoda suđenja u Hagu, učinili su da Miloševićev naslednik deo ili sva ovlašćenja zaista prvo preda drugome, a potom drugima. Njegov izbor omogućio je Miloševiću poslednje tri godine vlasti za koju nije imao istinsku narodnu podršku, ustavni bedemi dozvolili su mu da kohabitira s DOS-om tokom pune dve godine apsolutne kompromitovanosti. Izbor trećeg predsednika Srbije Borisa Tadića doveo je do godina kohabitacija i krize. Mada je, po logici naše ustavnosti, mogao odmah da preuzme vlast, čekao je da stekne većinu, a da drugi propadnu s politikom za koju se navodno i on zalagao. I četvrti predsednik Tomislav Nikolić započeo je na sličan način. Kao i u ranijim slučajevima (1997, 2000. i 2004.) njegova pobeda promenila je istovremeno uspostavljen, a sasvim drugačiji odnos snaga u skupštini. Uticaj u stranci, a potom i u državi, je izgubio, ali monarhijski legitimitet, koji ipak ima, sada pretvara redovne predsedničke izbore u čudo.

U Srbiji posle 1990. predsednik republike često nije imao istinsku vlast, ali je bio put ka njoj i njen obavezni preduslov. Iako je narod podeljen oko oblika vladavine i na pošteno održanom referendumu ishod ne bi bio izvestan, politička elita je gotovo bez izuzetka privržena republici kakva je definisana 1990. i 2006. godine. U većini, tu nije reč o republikanizmu, već o pragmatizmu. Predsednik republike je džoker u igri koja se tokom proteklih decenija igra oko dvadesetak milijardi dolara kojima na različite načine raspolaže srpska država. Kad je reč o narodu, tu nema sumnje – većina je za monarhiju. Ali kakvu? Kako o princu Aleksandru Drugom Karađorđeviću govori velika većina srpskih „republikanaca”? To nisu kritike protivnika monarhije. Naprotiv. Ne podržavaju oni modernu republiku. Oni su privrženi zastareloj, autoritarnoj monarhiji… Neki od njih govore o narodnom izboru i smenjivosti vlasti, ali izvor, najvažniji arbitar i utoka vlasti je za njih predsednik koji je doživotan i univerzalan – vodi državu, partiju, vojsku i „predstavlja narod pred vlastima”.

Kod nas nema smene vlasti dok ne padne predsednik. Za najmanje milion naših redovnih birača predsednik republike oličava državu. Njemu veruju, on ima vrhovni autoritet, od njega zavisi mnogo toga što ustav niti propisuje niti nagoveštava. Kad je na pomolu bilo kakva kriza, na njega gledaju a ostale ustanove ne primećuju. Takav monarhijski pogled na predsedništvo čini da današnji šef države ima previše moći i isuviše je uključen u stranačku borbu.

U Evropi je monarhija znatno evoluirala od četrdesetih godina 20. veka. Danas bi kod nas mogla upravo da obavi ulogu institucionalnog utemeljitelja demokratije, zaštitnika identiteta, integrativnog faktora i međunarodnog promotora koji bi simbolično izašao u susret i pacifikovao deo birača sklonih autoritarnosti. Monarhija je 1945. ukinuta nedemokratski, nije čak poštovan ni sporazum Tito-Šubašić o referendumu. Oko obnove monarhije moguć je i kompromis. U susednim državama – Rumuniji, Albaniji i Crnoj Gori – bivšim monarsima ili njihovim naslednicima date su određene dužnosti a republikanski ustav je opstao. Država bi mogla (poput SAD, Ruske Federacije, Mađarske, Rumunije, Crne Gore…) da skrati svoj naziv. Imenica „Srbija” u moderno vreme je sasvim dovoljna. Predsednik vlade dobio bi veća formalna ovlašćenja i postao bi samo „predsednik”, kralj bi obavljao dužnosti koje danas vrše monarsi na zapadu i severu Evrope. Država bi tako ostvarila stabilnost, utemeljenje, novu međunarodnu afirmaciju i nestalo bi partijskih zloupotreba kojima smo decenijama svedoci.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *