Uvećan minimalac bez pozitivnih ekonomskih efekata

Tweet

Piše: Igor Vuković

Agonija ekonomske politike režima Aleksandra Vučića najbolje se vidi na primeru povećanja minimalne cene rada. U ovom slučaju prisutni su svi parametri dovoljni da opišu način razmišljanja i delovanja aktuelne vlasti. Tu su populizam i marketing koji u saglasju sa sindikatima i kontrolisanim medijima stvaraju sliku da je stalno povećavanje najniže propisane plate u interesu privrede i radnika. Zatim, negativni efekti proistekli iz neznanja ili loše namere, koji podstiču procese iseljavanja radne snage iz Srbije, “sivu” ekonomiju, veću nezaposlenost, sve lošije uslove u realnom sektoru… Na kraju, poštovaoci politike “država, to sam ja” male preduzetnike vide kao svoje neprijatelje. Na uštrb njih se trude da na svaki način razviju i očuvaju javna preduzeća, strane subvencionisane investitore, time naravno i svoje “sigurne” glasove.

Posebna tema za bilo koju analizu ekonomskih podataka jeste nekredibilnost Republičkog zavoda za statistiku, koji svako malo menja metodologiju istraživanja , pa je tako od januara 2018. godine na snazi nova metodologija obračuna prosečne zarade. Tako na primer, radnici kojima nije isplaćena zarada ne ulaze u zvaničnu statistiku. Najveći promašaj ove nekada ugledne institucije jeste metodologija izračunavanja broja nezaposlenih gde se nezaposlenim licima smatraju samo one osobe koje su evidentirane u Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Ako se neko ne odazove na redovan poziv NSZ-a, briše se sa spiska nezaposlenih lica. Mnogi građani nisu ni svesni da iako nemaju posao oni zapravo nisu nezaposleni.

Ipak, i namešteni podaci otkrivaju mnogo toga. Nema te krađe koja može sakriti loše ekonomsko stanje u državi.

Zvanična bruto zarada u januaru 2018. godine u odnosu na decembar 2017. godine nominalno je veća za 2,2%, a realno za 1,9%, dok je u odnosu na januar 2017. godine novom metodologijom realno veća za 4,8%. Februarski podaci su poražavajući. Nominalna zarada se smanjila za 4,5%, a realna za 4,8% u odnosu na januar ove godine! Iako se minimalna zarada povećala za oko 10 procenata početkom ove godine, računajući i prethodno povećanje sa 121 na 130 dinara po satu iz januara 2017. godine, to povećanje je oko 16%, ne postoje značajniji pozitivni ekonomski efekti koji prate ovaj ,samoupravljajućim metodama, izazvan rast.

Zbog korelacije većeg broja parametara, nemoguće je reći da je povećanje minimalne zarade jedino odgovorno za očajnu sliku u privredi, ali može se zaključiti da povećanje minimalca nije donelo poželjne efekte odnosno da ni nakon rasta najniže plate od 10%, tj. 16% nema nikakvog pomaka u srpskoj ekonomiji. Naprotiv.

Kako smo u ranijim analizama pretpostavili, usled ove mere samo se povećao broj radnika koji prima najmanju platu (makar zvanično) sa 330.000 na 350.000. Prosečna potrošačka korpa ostala je na oko 61.000,00 dinara, što i dalje čini 1,5 prosečne plate. Ispod te prosečne plate, po zvaničnoj statistici se nalazi čak 66,7% stanovništva. Prosečna bruto zarada kod preduzetnika u februaru iznosila je 36.196,00 dinara, a u javnom sektoru 75.171,00 dinar, pa se posmatrajući period od prvog povećanja minimalne cene rada iz januara 2017. godine uočava povećanje ove razlike, što jeste najveći poraz državne politike sa zaradama. Očekivano, preduzetnici nisu smanjili “sivu” ekonomiju, već je povećali. Razlika se povećava, zato što svoje uvećane prihode od doprinosa država transferiše, između ostalog, u javna preduzeća.

Fiskalni savet je, krajem aprila, bojažljivo izneo alternativu, da se umesto povećanja plata u javnom sektoru i penzija, smanje porezi i doprinosi, što bi išlo direktno u korist radnika, kako kažu.

Strašna je činjenica da se niko od činilaca javnog života u Srbiji, osim Naprednog kluba, nije pobunio protiv podizanja minimalca i objasnio zašto je ta mera loša. Čak je jedan vlasnik hotela koji je javno izneo svoj stav zamalo linčovan. Ova mera, sada se ispostavlja, nije popravila položaj radnika, ni realnog sektora. Pogoršala ga je. Sindikati ćute. Sa druge strane, napunjen je dodatno “naprednjačko-socijalistički” budžet, odnosno propali državni fondovi za zdravstveno i socijalno osiguranje.

Tržište rada u Srbiji je takvo da su nama neophodne mere poreske relaksacije privrede. Potrebno je smanjenje doprinosa i što je najbitnije davanje zaposlenima na upravljanje bruto zaradom, putem uvođenja u sistem privatnih fondova.

Za razumevanje ove teme, ključno pitanje je, da možete da birate, gde god radili, da li da dobijate veći neto iznos umesto određenog dela doprinosa da li biste prihvatili i gde bi postavili tu granicu? Zašto bi neko od svoje plate davao abnormalne iznose za zdravstveno osiguranje, kada dobija isti kvalitet usluge kao i onaj ko je na najmanjoj plati? Stvar je u interesu. Interes od povećanog minimalca ima jedino država. Niko drugi.

Nerazumevanje ekonomskih postulata skupo nas košta već duži vremenski period, posebno od 2012. godine, jer se vuku katastrofalni potezi po svakom pitanju. Iako pokušavaju da naprave ili bolje rečeno stvore sliku da živimo u državi socijalne pravde, Vučić i Dačić, prave sve veće razlike među građanima i stvaraju katastrofalne uslove za funkcionisanje privrede. Neophodan je hitan zaokret u ekonomskoj politici.

(Napredni klub)

Tweet