VAŠAR TAŠTINE I PRIMITIVIZMA

Tweet

Piše: Slobodan Turlakov

Ove godine navršava se tačno 170 godina od kako je poznati engleski književnik Viljem Tekeri, počeo, u nastavcima, da objavljuje svoje čuveno deloVašar taštine, čije se osnove i danas susreću u provincijalnim zemljama, kojima apsolutistički vladaju primitivci, koji  iz dana u dan veličaju sebe i razmeću se svojim jedinstvenim zaslugama, bez ikakvih skrupula i ograničenja diče se i ponose sobom,  grabeći se sujetno za slavom, bez obzira za njenu cenu,  koju slavu istorija ima  trajno da zapamti.…

Svedoci smo, već pet godina, jednog takvog primerka na našem terenu, a ovih dana  i njegovim, drugi put, civilnim „krunisanjem“, uz šest hiljada stranih gostiju i domaćih , njemu bliskih, zvanica, koje je slavlje podkrepio sa šest tona mesa, za leskovački roštilj, nekoliko stotina kilograma užičkog kajmaka  i zlatiborskog sira i kobasica, nekoliko hektolitara vina i rakije, uz pevanje i svirku raznih amaterskih i školskih ansambala, a pred svečanu večeru oglasio se svojim jedinstvenim tenorom,  i predsednik tehničke Vlade Ivan zvani Ivica Dačić, pevajući  „O sole mio“ i „Kalinku“, čime je još jednom plasirao ono najvrednije i najbolje u svome biću, koje nepotrebno žrtvuje za političku karijeru, čak diplomatiji, ne ispunjavajući osnovne pretpostavke obrazovanosti za tako nešto.

Uz sve to, kao vrhunac te svečanosti, čuo se i  slavljenikov neponovljiv i jedinstven govor,  koji mada je namenio najpre i najviše građanima njegove zemlje, ali ipak gostima i zvanicama, koji su bili u njegovoj blizini. Govor koji će najbolje potvrditi naslov ovog teksta, koji ko zna koji put pruža jedinstvenu priliku visokim gostima da se podsmehnu tom provincijskom lideru, koji se njihovom podrškom nameće ovom narodu kao  „faktor stabilnosti regiona“.

U poslednje vreme priča se, dosta otvoreno, da su ga  sa Zapada, kom on verno služi od 2008, „pustili niz vodu“,  što je teško poverovati,  kad se ima u vidu da mu je ceo Zapad čestitao  pobedu na izborima, što se u protivnom, ne bi činilo.

Upravo ta vernost i vezanost za Zapad, kao i njihovo poverenje u njegovu potpunu poslušnost, mogla se uočiti u rečenom govoru, najpre u decidiranoj tvrdnji: „.Hrabro idemo  iz mitomanije  u budućnost.  Menjamo se i spremni smo da to činimo, iznova, svakog dana i da više ne sanjamo  neprijatelje, nego da na javi  stvaramo prijatelje“, na što je Dačić nehotice replicirao: „Više se udvaramo neprijateljima,, umesto da  jačamo prijateljske veze“, što je po nekadašnjem Tomi i nepotrebno, jer je Srbija jedina zemlja koja nema neprijatelje!

Kakav tercet!

No, vratimo se govorniku:

„Srbija je spremna  da sa zemljama Zapadnog Balkana  gradi mostove i puteve  preko provalija prošlosti,  da zajedno radimo na ekonomskom razvoju“, što je i ideja „Berlinskog procesa“ a i „malog Maršalovog plana“, što bi samo njima, Nemcima, bilo od koristi.

Otkrio je i ko su to zemlje Zapadnog Balkana.

„Da, mi Srbi, i vi Hrvati i Bošnjaci, Crnogorci, Albanci  i Makedonci, zajedno možemo planine  pomicati, bez da gradimo nove Jugoslavije“ (?).

Šta je sa ovim hteo da kaže, sam Bog zna, tek Hrvati nikad nisu dozvoljavali da ih računaju u ma koji deo Balkana, jer su oni  – Srednjoevropska zemlja, što i jesu, dok mi ćutimo, i pristajemo na to, da nas smeštaju u Zapadni Balkan, mada smo tek i samo  njegov centralni deo.

Međutim, iz Pariza se javio novi predsednik Francuske, izvinjavajući se Vučiću da na može doći na njegovu svečanost,  zbog zauzetosti na drugoj strani, poručujući, bez ikakvog ograničenja, pa i skrupula:

„Samo nastavite da činite ustupke Hrvatima, Albancima i Bošnjacima! I imate punu podršku Francuske!“

Drugim rečima, on je ovim potvrdio sumnje da je većina visokih gostiju  na strani onih koji nam svaki čas prave smetnje, potežući neka svoja izmišljena prava, i da se, prema tome, mi nemamo čemu dobrom nadati od Evrope, koji je put za Vučića bez alternative, uz koji treba dodati i da je „razvoj odnosa sa SAD – za Srbiju prioritet,“ što je Merkelov izaslanik  a Vučićev savetnik, Gerhard Šreder, sažeo u jednu važnu rečenicu:  „Vučić je sidro stabilnosti“ i time njegovu taštinu uzvitlao do najudaljenijih zvezda.

Za njega je Nemačka država nad državama.

A ima i pravo.

Nedavno su u jednom danu, u parlamentu, izabrali novog predsednika Nemačke, i u istom danu bez ikakvih ceremenonija uveli ga  u dužnost, koja je i u našem Ustavu za predsednika posve protokolarna i reperezentativna, a nikako vladarska, što Vučić intimno želi, što je i razlog ovoj suludoj ceremoniji, koja je ko zna koliko para uzela iz budžeta, koji takav trošak za ovu godinu nije predvideo.

Među nama, iznenadio je, opet!, Patrijarh, koji se dao slikati s „jugoslovenskim“ princom Aleksandrom i novom premijerkom, katolkinjom, sa kojima je odstajao tzv. inauguraciju, što još jednom potvrđuje da je SPC principijelno obezglavljena, potvrđujući reči hercegovačkog vladike Grigorija, po povratku iz Amerike, da naša crkva nije nacionalna!

Kom mišljenju je sada Vučić dao većeg zamaha tvrdeći  u svom govoru da smo „otvoreni prema svetu, a zatvoreni prema sebi“,  da bi obavestio visoke goste

„Došli ste  u Srbiju, koja je prestala  da se nada smrti  i počela je  da želi život (!) . Zauvek smo živeli  u onom od juče, pošto sa onim od danas  ne znamo šta da radimo (!)“

Rešenje je nađeno, birajući njega za predsednika države, koji će naučiti „ovu generaciju da radi“ i da sluša, da „svoju decu ne uči prošlosti, već budućnosti,  koja nema nameru da čeka!“.

Fantazija!

Zar je trebalo zato organizovati ovu monstr paradu, „kakvu svet nije video“, te je, valjda, i zato došao da je vidi, ali i da čuje ono što nije imao gde da čuje, i da tako omogući novom predsedniku da se ponosi svojom idejom o drugoj inauguraciji, nakon 23 dana pošto je sebe ozvaničio kao predsednika, zakletvom na Ustav i Miroslavljevo jevanđelje, u Skupštini, i time postao ono što jeste i činio ovaj megolomanski „bis“, koliko nepotrebnim, toliko i neukusnim.

Bilo je to sve zajedno jedinstveno i neviđeno, što je RTS proneo kroz svet, što je predsedniku Vučiću dalo povoda da im uputi koliko pohvalu, a još više i ličnu zahvalnost. Jer, kao što se Titovo ime vezalo za Jugoslaviju, tako će se sada Vučićevo ime vezati za Srbiju! A to on upravo i hoće, jer je fasciniran Titom.

***

Pošto je pučanstvo držao skoro mesec dana u neizvesnosti ko će da ga nasledi na mestu predsednika vlade, tj. da navodno vlada umesto njega, naduvavajući  tako tu misteriju najpre sa tri – četiri, pa sa dve – tri, i na kraju sa dve mogućnosti –  Dačića i Brnabićku, što je Dačića i SPS dovodilo do ludila.

I na kraju –  Ana Brnabićka!

S tim što će ona da vodi ekonomiju, a Dačić politiku!!!

Dok je jedina i neosporna istina, Vučić ostaje jedina vlast!

Ali, kao što je sve ono što ne ide njemu u korist uvek odlagao, tako će i najavljenu promenu Ustava odložiti u nedogled, kao i oslobađanje od predsedničke funkcije SNS- a.

Kao što je odlaganje imenovanja predsednika vlade produžavao, tako će  odlagati i  promenu šefa stranke, mada su one neumorne ulizice iz njegove najbliže okoline,  na čelu sa Zoranom, Vulinom i Stefanovićem, tražili od njega da ostane na čelu stranke, Zorana je, šta više, tvrdila da ga Ustav ne obavezuje na tu promenu! Koja drskost!

Neki mediji, po nečijoj želji – naravno – uspeli su da Stefanovića  kandiduju za naslednika Vučića na čelu SNS-a,  zanemarujući činjenicu da  šef policije me može biti i šef stranke, što je u ovom ambijentu vlasti, sasvim  moguće. Zar nije Dačić bio šef policije i šef SPS –a, punih šest godina! A zar Vučić nije i kao premijer i sada kao predsednik države, šef Biroa za koordinaciju bezbednih službi.

Nagledaćemo se još dosta čudesa, koja će sve od reda biti propraćena  odobravanjem  i aplauzima, jer je za pet godina apsolutističke vladavine stvorio ešalone pristalica, al najviše čudi Šešeljeva, jer ispada da ga je on stvorio, da bi se sad iživljavao nad njim, kao nižim bićem, pred njegovom jedinstvenom ličnošću.

I tako – Ana Brnabićka, sa novom i svojom vladom, koja je od početka do kraja doskorašnja Vučićeva vlada kojoj je i ona pripadala, koja ima da nastavi njegovu uspešnu politiku, mada joj se omaklo da će ubuduće ministri pohađati Akademiju u kojoj će učiti kako se upravlja  državnim poslovima,  što znači da to nisu znali, i da kao takvi nisu mogli da obezbede uspeh Vučićeve vlade i time potvrdila nedavnu izjavu ministra finansija Dušana Vujovića u Bečićima,  gde je rekao „u Srbiji postoji problem upravljanja na svim svim nivoima – državnom, javnom i privatnom. Šta više,  ne postoji  koordinacija u upravljanju“.

A kako bi i postojala kad je Srbija svedena na jednog čoveka, na njegovu volju i želju!

Ako Ana Vrbanićka za godinu dana bavljenja u Vučićevoj vladi to nije osetila i doživela kao stvarnost, postavlja se ozbiljno pitanje šta je onda htela  svojim pristankom da bude marioneta Vučićevih potreba.

Ako ona misli da će te njegove potrebe podvesti pod svoje, grdno se vara, jer on vlada svim njenim podpredsednicima i ministrima, pa će samim tim vladati i njom.

Ona je to morala do sada da uvidi, jer dobijanje mandata za sastav nove vlade, ona nije iskoristila, već je samo sebe premestila u Vučićevu premijersku fotelju, lažno izvršavajući jednu sudbonosnu rokadu među starim ministrima, koja  nikako nije njena zamisao, pa se čak može sumnjati da je ona dovela Trivana i dr Nenada Popovića, koji je kao predsednik tzv Srpske narodne partije i  „ruski čovek“, zapamćen i kao učesnik u dva molidbena doručka, sa Vukom Draškovićem, u Vašingtonu!

Dvadeset i dva ministra onemogućavaju najavljeni „timski rad“ i ko god je pošten i iskren ne može a ne pomisliti ono što smo već jednom stavili u naslov našeg teksta

„Teško njoj! A ko joj je kriv­?“

Mada bi se pre moglo reći – „Teško ovoj zemlji!“

Koliko je Vučić asolutni vladalac, vidi se i po tome, što niko nije digao svoj nezavisni i odgovorni glas zbog ovog problematičnog imenovanja jedne žene, koja nema nikakvo političko, ni državničko iskustvo, što se videlo i iz nedavnog  saopštenja Fiskalnog saveta, po kom nizu gradova, na čelu sa Kragujevcem preti finnsijski bankrot!, što s obzirom da je reč o lokalnoj samoupravi, koja je bila sastavni deo njenog resora, ukazuje na nekavaljerski nastup Saveta, koji je do pomenutog zaključka morao doći mnogo ranije, i kao  takvog ga saopštiti u vreme tolikih Vučićevih pohvala za uspešni finansijski rast, da je čak obećavao povećanje plata i penzija, do kraja godine!, što je MMF glatko odbio.

Naravno, svi su oni čak i sa poštenim  i odgovornim glasom znali da su ga digli, da bi ostali bez njega, pa i predsednik paraćinske opštine, Paunović, koji se tek sada javlja sa tvrdnjom da je za rečeni deficit „kriva Republika i (čak) Fiskalni savet.“

***

U čitavom spletu unutrašnjih problema, jedan je stalno prisusutan, u ovoj zemlji se neprestano vodi politički okršaj i predizborna kampanja, sad čak na  nekoliko meseci pre beogradskih lokalnih izbora.

Naravno, kao i u svemu, i ovu predizbornu kampanju pokrenuo je lično Vučić, odlukom da Siniša Mali ne može više biti gradonačelnik.

„Ja sam doneo odluku da Mali biše neće biti gradonačelnik, zbog kritika  koja se protiv njega vodi“

Otkud sad to da kritike odlučuju, ko će koju funkciju zauzimati!

Ali, ako je reč o kritikama i ko ih je prvi poveo, onda je to Vučić koji je rekao: „Iza događaja u Savamali stoji najviši  organ gradske  vlasti u Beogradu“

Dakle, Siniša Mali!

Što je Mali odmah demantovao, uzimajući u zaštitu i opštinu Savski venac na kojoj se Savamala nalazi.

Ali to nije pomoglo, Savamala je doprla i do stranih medija, Mali je najavio ostavku, kao „lični čin“… i počela je predizborna utrka oko Beograda, kao glavnog centra države.

Mnogo je reči i kandidatura već u opticaju,  sa još većim nadama, na čelu sa Sašim Jankovićem i Vukom Jeremićem, ali najinteresantniji je prilog Predraga Popovića u poslednjem broju „Tabloida“, koji sa velikim poznavanjem nastajućih problema ulazi u celu stvar, koja nije ni malo naivna, pogotovu kad je reč o Beogradu kao poligonu pljački, krađa i lopovluka, još od 5.oktobra od kojih ni jedna sudski nije razrešena.

Doveo je i Dragana Đilasa na scenu, koji se ko zna zašto i kako rešio da se vrati u politiku, što znatno komplikuje celu beogradsku priču.

Mi se u to nećemo upuštati, utoliko pre što Popović ima „argumente da pogovora nema“, i sa velikim interesovanjem očekujemo kako će cela stvar početi da se razrešava.

Tek, treba ga pročitati i očekivati kako će pomenuti, kako ih je on nazvao, kradonačelnici – reagovati.

Mada verujemo da će se poslužiti Krležom, i preko svega preći oportunim ćutanjem.

Tek, sećamo se Branka Pešića i njegovog poštetnog i  čestitog dugogodišnjeg predsednikovanja Beogradom, čoveka zaslužnog po beskrajnom nizu stvari od presudnog značaja (Gazela), a nama najdraži po tome što je sprečio da se ulice obeležavaju – latinicom.

Tweet