„VAŠINGTON POST“: Bašar el Asad dobija rat

Tweet

Američki prestonički list Vašington Post objavio je veći tekst u kojem se priznaje da „Asadove snage počinju okretati plimu rata”. Zaokretanje ratnih vetrova se objašnjava: „podrškom Irana i Rusije i asistencijom libanskog Hezbolaha”.

U tekstu se takođe ističe da brojne pobede sirijske vojske poslednjih nedelja još uvek nisu dovele do odlučujućeg preokreta, ali i priznaje – da se stvari sada kreću prema tome.

„Napredak vojske dogodio se na strateški važnim mestima a to ukazuje na novi nivo spremnosti i energije koja se do sada nije viđala u operacijama vojske, saglasni su vojni analitičari, pobunjenici i Sirijci koji su bliski vlastima”, objavio je Vašington Post.

Napredovanje sirijske vojske zaista traje već nekoliko nedelja u kontinuitetu, naročito poslednjih dana. Analitičari, piše VP, su složni u proceni da se situacija okreće sve više u Asadovu korist što bi mu moglo dati izuzetno snažnu poziciju za vreme predstojećih pregovora u sklopu konferencije koju zajedno organizuju Rusija i SAD.

„Ako se sve nastavi ovako, sirijske vlasti će svakako biti snažnija strana u tim pregovorima. Ako kliknemo „pauzu” na današnjoj situaciji, postaje jasno da pobunjenici ne predstavljaju egzistencijalnu pretnju režimu”, rekao je za VP londonski analitičar Čarls Lister.

Sada je vojska gotovo u potpunosti povratila kontrolu nad širim prostorom oko Damaska, dok su stvari pre nekoliko meseci – naročito nakon velike pošiljke oružja koja je preko Jordana stigla za sirijske pobunjenike – izgledale znatno bolje po pobunjenike. Centralna tema tadašnjih analiza bila je da će Asad „pobeći” u Latakiju ili Tartus, negde gde većinom žive „njegovi Alaviti”. Na početku sukoba se jako mnogo pisalo o vojnim prebezima. Time se stvarao utisak da je vojska pred raspadom i porazom.

Izgleda da ne pije više vodu ni zapadna propaganda verskom sukobu u Siriji. Religijska sekta kojoj pripada predsednik Asad, Alaviti, čini tek 11 odsto stanovništva. Da se radi o pravom verskom ratu, sirijska vojska bi se odavno raspala i sukob bi poprimio neke sasvim druge dimenzije.

Ako religija ima ikakve veze sa sirijskim sukobom, onda se može pre govoriti o sukobu većinski sekularnog stanovništva s manjinski fundamentalistički nastrojenim delom. Jer, 74 odsto žitelja Sirije su suniti, a da su oni zaista svi pobunjenici – kako neki mediji žele da dokažu – to bi opet značilo da je vojska trebalo već davno da se raspadne. U Vašington Post-u čak i analitičar Salem Zahran priznaje da su „70 odsto sirijskih vojnika suniti”. To je podatak koji baca u vodu sve priče o verskom sukobu.

Pravi razlog što je vojska počela znatno napredovati je taj što je sada krenula s masovnijim pristupom direktnom urbanom ratovanju, dok se pre koncentrisala na napade s teškom mehanizacijom i vazduhoplovima. Zapravo, ovo je prirodni nastavak incijalne strategije – nakon oslabljivanja neprijatelja vazdušnim napadima i artiljerijom, kreće se u preuzimanje gradova, naselja i drugih uporišta. A „gradovi” su zapravo manji gradovi od po nekoliko desetina hiljada stanovnika jer pobunjenici od početka rata nisu uspeli da zauzmu ni jedan veći sirijski grad. Najveći uspeh im je bila okupacija nekoliko gradskih četvrti u Homsu i kontrola nad znatnim delom istočnog Alepa – kojeg i dalje drže.

Glavni razlog uspeha u delu Alepa je blizina turske granice odakle im pristiže možda i najveća pomoć u sirijskom ratu. Mnogi vojni analitičari, kao što je penzionisani libanski general Elias Hana, tvrde da se na terenu u Siriji „oseća” Hezbolahova obuka jer je poznato da je libanski Hezbolah izuzetno dobro uvežban za urbano ratovanje. Kontinuirano preotimanje pobunjeničkih uporišta širom zemlje dovodi do dezorganizacije pobunjeničkih jedinica koje često ostaju odsečene jedne od drugih i imaju hroničan problem s nedostatkom municije. Jedan od najvećih problema pobunjenika predstavlja nemogućnost da se udruže u zajednički vojni front.

(Fakti.org)

Tweet