Vatreno krštenje

Vatreno krštenje

29 oktobra 2014

ljiljana-smajlovic-FRAJPiše: Ljiljana Smajlović

Mnogi su bili iznenađeni kad su čuli da se probisvet po imenu Nikola Sandulović po Londonu predstavlja kao savetnik pokojnog premijera Zorana Đinđića. Za mene to nije bilo nikakvo iznenađenje. Ma šta savetnik – ja sam pre šest godina slušala tog Sandulovića kako u beogradskoj sudnici objašnjava da je zajedno sa Zoranom Đinđićem osnivao Demokratsku stranku! Od tog trenutka mu se, ni krivom ni dužnom, život pretvorio u pritiske i pretnje, čak i pokušaj atentata. Tako demokratski nastrojenog, pokojni premijer ga je lično i zvanično odredio za „savetnika za kontakt sa inostranstvom”.

Sve mi je to bilo smešno, iako sam sedela na optuženičkoj klupi, a tužilac Sandulović je od mene i Politike potraživao nekoliko desetina hiljada evra na ime pretrpljene duševne boli i materijalne štete prouzrokovane time što je i „Politika”, poput mnogih drugih medija, prenela da je ovaj sumnjivi lik naveden u Beloj knjizi MUP-a Srbije kao jedan od pripadnika Šljukinog klana.

Sećam se da sam na prvom ročištu naivno izjavila da mi advokat ne treba. „Politika” je samo prenela podatke koje niko nikada nije demantovao: spisak grupa koje se organizovano bave kriminalom u Srbiji, obelodanjen u akciji Sablja, a sastavljen pre atentata na Đinđića, kao osnov za buduće akcije protiv mafije. „Policija je ipak sve znala o srpskim mafijašima”, rekao je Đinđićev ministar policije baš negde u vreme kada je Nikola Sandulović tužio „Politiku”.

Bilo mi je, ipak, malo sumnjivo kada se sudija Višeg suda u Beogradu, u prijateljskom ćaskanju sa tužiocem, interesovala za sudbinu njegovih golubova, ne sećam se da li prevrtača ili presretača, jer je, eto, i njen brat uzgajao golubove.

Prestalo je da mi bude smešno kada sam saznala da sam u prvostepenom postupku izgubila spor. Viši sud je kasnije preinačio presudu u moju i „Politikinu” korist, ali u tom me je sporu zastupao pro bono advokat Udruženja novinara Srbije.

Sutra neću stići da odem na okrugli sto koji ANEM drži o odnosu pravosuđa i medija u Srbiji, ali znam da sam na mom „vatrenom krštenju” u beogradskom sudu pre šest godina na sopstvenoj koži otkrila najvažniju stvar o odnosu pravosuđa i medija u Srbiji. Srpski novinar mora da zazire od suda čak i kada objavljuje samo istinite podatke.

To nije evropski standard. Evropski standard je da se novinar plaši suda samo onda kad objavi neistinu, i to sa zlom namerom. Ako se novinar pridržava načela „dužne novinarske pažnje” i ako ne postupa sa zlom namerom, na sudu nema čega da se plaši.

Vidim da je Nikola Sandulović u Londonu nastupao sa sličnim argumentima kao u beogradskom sudu. Ali vidim i da nije naivan, i da svuda sa sobom vodi advokata. Jedino ne vidim kakvu je poruku želeo da pošalje srpskom premijeru.

(Politika)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Toma says:

    Vrlo brzo se nasla da komentarise.Kako joj nikada ne padne napamet da komentarise ovu bedu koja je na svakom koraku.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *