VEDRANA RUDAN: Hrvatska je fašistička zemlja i time se ponosi!

Tweet

Nedavno je objavljena zbirka kolumni “Zašto psujem”, riječke književnice i dugogodišnje kolumnistkinje Nacionala Vedrane Rudan. Radi se o preseku tema o kojima je u nekoliko proteklih godina pisala na svom blogu. Prvu knjigu “Uho, grlo, nož” Vedrana Rudan objavila je pre petnaest godina. Do sada je objavila devet knjiga, od kojih su neke prevedene na engleski, mađarski, slovenski, poljski, francuski, italijanski, ruski i makedonski jezik. U Sjedinjenim Američkim Državama prevedene su njene dve, a u Rusiji tri knjige. Neke njene knjige su poslužile i kao literatura za predstave igrane u Poljskoj, Velikoj Britaniji, Americi, Mađarskoj, Srbiji i Hrvatskoj.

Vedrana Rudan progovara o svojoj novoj knjizi, aktuelnim političkim zbivanjima u Hrvatskoj i Evropi, stanju u medijima, ravnopravnosti polova i položaju nacionalnih i rodnih manjina.

Kolumne s vašeg bloga za “Zašto psujem?” odabrao je srpski pisac Vladimir Arsenijević. Kako je došlo do saradnje i zašto ste njemu prepustili taj odabir?

Godinama surađujem s Arsenijevićem. On je fenomenalan pisac i najbolji urednik na svetu. Od nekoliko stotina kolumni s moga bloga napravio je knjigu koja ima i glavu i rep. Urednici su umetnici. Nažalost, zatrlo ih. Hrvatskoj ne treba književnost, nama treba Zdravko Mamić.

Zašto ste “upokojili” www.rudan.info?

Na svom blogu pisala sam o životu u Hrvatskoj. Izdržala sam nekoliko godina, što smatram herojskim činom. Pisati dva ili tri puta nedeljno o ovakvoj zemlji veliki je stres i sredstvo za izazivanje opakog povraćanja. Odustala sam da ne bih dehidrirala. Možda sam ipak trebala nastaviti i crknuti. Jebeš život u ovakvoj rupetini.

U nedavnom intervjuu objašnjavajući naziv knjige rekli ste da ljudi psuju kad su nemoćni, kad ne mogu rešiti ijedan svoj problem i da je bolje da ljudi psuju nego da se kolju. Mislite li da dolazi ili se nadate da će doći vreme kad će ljudi manje psovati, a više delovati, ne mislim pri tome na klanje, nego na angažman da se stvori ravnopravnije društvo?

Građani i građanke Hrvatske nikad se neće promeniti. Nama su kukavičluk i potreba da služimo kriminalcima upisani u gene. Ima u tome i nešto dobro. Mi smo među najtalentovanijim psovačima na kugli zemaljskoj. Ne znam koliko katolika na svetu svakoga dana jebe krv Isusovu.

U svojim kolumnama bavite se i položajem žena u društvu, često ističete podčinjenu žensku ulogu. Smatrate li da se situacija ipak popravlja i može li propis da političke stranke koje nemaju više od 40 posto žena na izbornim listama, plaćaju 50.000 kuna kazne, pomoći ženama u ostvarivanju ravnopravnosti?

Ženama u Hrvatskoj moglo bi pomoći kad bi one godišnje ubile onoliko muškaraca koliko muškaraca pobije žena. Mužjaci razumeju samo jedan jezik. Žene će se osloboditi kad budu imale svoju lovu, svoj krov nad glavom i kad prestanu pušiti priču da postoje samo kad doma imaju svog kućnog kretena. Do tada će “padati niz stepenice” i krvave se smešiti svom zlotvoru u nadi da ih neće umlatiti.

Treba li uvesti takve propise u političke stranke i spram nacionalnih i rodnih manjina?

U Hrvatskoj je “uvođenje propisa” gubljenje vremena. Mi smo još uvijek Titovi, a drug Tito je davno rekao, jebeš zakon, ili tako nešto.

Kako komentarišete to što je ministar Bauk poručio strankama da ipak neće plaćati kazne jer će se propis početi primenjivati od 2019.?

Nemojte se ljutiti, ali ja zaista ne znam ko je Bauk. Kad bi me na ulici prebio i oteo mi torbicu, ne bih ga na policiji mogla prepoznati u onom albumu gde drže fotke hrvatskih lopina.

U knjizi je jedno poglavlje posvećeno vašim tekstovima o deci. Kakvo je vaše mišljenje o njima?

Deca su bezuslovna ljubav i doživotna robija. Ako nemate decu, pitajte mamu jesam li u pravu.

Može li obećanih predizbornih 1000 evra za svako novorođenče od HDZ-ovog Tomislava Karamarka ili bilo kojeg drugog političara pomoći roditeljima i kako bi po vama trebalo izgledati društvo koje brine za decu, roditelje pa tako i za svoj opstanak?

Pomagati građane i građanke Hrvatske da se jebu bez zaštite da bi dobili 1000 evra, bilo bi smešno da nije smešno. Hrvati i Hrvatice jesu glupi, ali ne toliko. Kad nakon poroda u 15 dana na osnovne stvari koje ti trebaju za dete potrošiš tu lovu, kako ćeš dalje? Udaviti malog Hrvata ili majušnu Hrvaticu? Ljudi znaju da na to ne bi bili spremni jer čovek bebu brzo zavoli. Sigurna sam da su Hrvatice i Hrvati odgovorna ljudska bića koja neće nasesti na tu pizdariju.

Mogu li mladi u Hrvatskoj od kojih, prema nedavnom istraživanju, njih tri četvrtine smatra da NDH nije bila fašistička, a polovina da je homoseksualnost bolest, pružiti ikakav pomak prema ravnopravnijem društvu?

Ne znam zašto mediji toliko drve na tu temu. Naši su petnaestogodišnjaci, po svetskim istraživanjima, najneobrazovaniji klinci u Europi. Ko je našoj deci u školi rekao istinu o NDH? Oni uče kad se rodio Trpimir Dvadesetipeti, kad je zatrudnila kraljica Jelena Šezdeseta i na koji je način magarac svojim toplim dahom Isusa zaštitio od upale pluća. Odakle vama ideja da homoseksualnost nije bolest? Zašto ne idete u crkvu, a na popisu ste se deklarisali kao katolik?

Mislite li da je za jednog mladog čoveka zdravije da se drogira ili da postane član Glavaševe SSG mladeži?

Hrabro pitanje. Ne znam na čemu ste, ali bilo bi jako dobro da se s toga skinete. Vama još nisu rekli da je Glavaš heroj a ne zločinac? Kad vas neko od njegovih napoji kiselinom iz akumulatora, sve će vam se samo kasti. Kad kažem “neko od njegovih”, naravno da mislim na članove SDP-a.

Kako komentarišete Glavaševe predizborne poruke i parade, kao i njegov ponovni angažman na izborima?

Poštujem Glavaša. On činovima, delom i odelom šalje poruku: ja sam zločinac. Mene brine Milanović kome je sve to normalno i koji će nakon izbora s Glavašem leći u isti krevet. Ko će tu koga kresati, nije teško pogoditi. Ne treba zaboraviti da je Hrvatska zemlja s dugogodišnjom fašističkom tradicijom i time se ponosi.

Jesu li građani Hrvatske tolerantniji prema fašizmu ili prema manjinama?

Ko su u Hrvatskoj “manjine”? To su Srbi, Cigani, pederi, lezbejke. Svi oni stalno nešto traže. Srbi, njih petoro koji još šetajuu Hrvatskom, ne žele na vrbe, Cigani ne vole stanovati u kartonskim kutijama, traže pravo na školovanje i pravo na rad kao da nisu Cigani, a pederi i lezbejke nikako da krenu na lečenje. Hrvati i Hrvatice ne misle da su fašisti, njima se samo čini da bi svaka tolerancija trebala imati granice, pa tako i ona prema manjinama.

Tolerancija, prema nekim tumačenjima, pretpostavlja da jači (većina) dopušta slabijem (manjini) raditi nešto što jačem nije po volji. Mislite li da većina u Hrvatskoj tako percipira taj pojam?

Bilo bi krasno kad biste o tome pročitali knjigu profesorke Mirjane Krizmanić “O toleranciji”. Knjiga je tako napisana da je čak i Hrvati mogu razumeti.

U knjizi pišete o spremnosti građana da pomognu poplavljenim područjima. Pri tome zaključujete da pomažemo ljudima koji su sve izgubili u poplavi, a ne pomažemo sebi ili komšijama kojima je sistem poput “elementarne nepogode” oduzeo posao ili banka kuću. Kako iz tog diskursa vidite angažovanost Hrvata u pomoći izbeglicama s Bliskog istoka?

Naši su ljudi, iako žive u zemlji kojom vlada ogavni ološ, još uvek spremni od srca pomoći. Poplave su iz nas izvukle ono što smo mislili da je u nama umrlo. Nije svako zlo za zlo. Teško je živeti u Hrvatskoj jer se svakoga dana moraš pogledati u ogledalo i upitati, zašto ne spalim jebenu banku koja me pretvorila u roba, zašto ne umlatim političara koji je slizan s tajkunom koji je za vreme Jugoslavije bio monter centralnog grejanja, vozač autobusa, trgovac karanfilima koji se vozio u drndavoj stojedinici. Danas njegova bahata deca našoj jadnoj gladnoj deci daju milost otvarajući vrtiće. Nas, hrvatske robove, status frustrira ali smo kukavice, nažalost. Izbeglice su posebna priča. One su američko oružje kojim ona želi oslabiti Evropu. Nisu s neba pale, organizovano dolaze. Ova vlada se jako dobro snalazi jer su izbeglice na njenoj strani. Nikome iz Sirije ne pada na pamet da se u Hrvatskoj zadrži duže nego što treba. Pretpostavljam da je Evropa, kad kažem Evropa mislim na velike evropske sile, nameravala Hrvatsku i njoj slične zemlje pretvoriti u koncentracione logore iz kojih će izvlačiti radnu snagu koja joj treba, a ostale će prepustiti nama. Zajebali su se. Izbeglice su elementarna nepogoda koja ruši sve pred sobom i valja se kamo hoće. Naši mediji strogo paze da previše ne naglašavaju da je Hrvatska izvozila oružje, a čini to i danas, kojim se ubijaju ljudi u mnogim Sirijama. Naša je država ponosna što “izvoz oružja raste” pa se ne bi trebala čuditi ni što izvoz izbeglica raste.

Kako komentirišete politička prepucavanja sa susednim državama oko izbegličke krize, podizanje bodljikave žice, zatvaranje granica, vojsku na granici zemalja u Evropskoj uniji?

Evropa je zatečena. Amerika joj je stavila muški polni organ bez najave. Žice, ograde, zidovi odgovor su političara na situaciju u kojoj se ne snalaze. Vidimo da ne postoji zid koji će sprečiti te ljude da stignu do cilja. A “konačno rešenje” je već neko vreme u Evropi neprihvatljivo. Mislim da smo zaslužili ovo što nam se dešava. Zašto Evropa godinama s Amerikom ubijanjem nevinih širi “demokratiju”? Odakle joj ideja da njeni zločini nikad neće doći na naplatu? Verujem u Nemce. Oni će rešiti problem. Imaju u tome iskustva. Deratizovaće Evropu, samo im treba malo vremena.

Koja je uloga Kolinde Grabar-Kitarović u izbegličkoj krizi, ali i uopšte, koliko može pridonieti pravednijem položaju žena s obzirom na funkciju?

Kolinda Grabar Kitarović nema uloge.

Pisali ste dugo za Nacional, kako biste opisali to iskustvo i kako komentirišete što još uvek nisu poznati naručitelji ubistva Ive Pukanića i Nike Franjića te što čitav slučaj polako tone u medijski zaborav?

Ubistvo Ive Pukanića blagoslovila je država Hrvatska. Njegovu agoniju gledali smo na televiziji, u mojim ušima još odzvanja cerek gadnih novinara koji mu nisu verovali da ga “neko” želi ubiti. Pukanić je bio i ostao moj najdraži urednik, jedini me nije cenzurisao. Mafijaši koji vladaju Hrvatskom sigurno nikad neće dozvoliti da se otkrije istina.

Živite u Rijeci, jeste li zbog svojih tekstova doživeli neke neugodnosti okoline?

Pre sto godina mi je HDZ iz Opatije preko Novog lista uputio službeni dopis da će me ubiti. I to bi bilo to.

Kako ocenjujete rad Olivera Frljića, upravnika riječkog HNK, i mislite li da će ga Karamarko, ako postane premijer, zaista i smeniti?

Zašto je Frljić već godinama u Hrvatskoj tema, meni nikad neće biti jasno. Donedavno je bio autor više ili manje uspešnih pozorišnih predstava. Sve su te predstave, osim njegove najbolje “Mrzim istinu”, slale političku poruku koja je nekima bila prihvatljiva, drugima nije. Danas je Frljić, zašto se to zaboravlja, državni službenik. Intendant jednog pozorišta. Gospodin kojeg plaća država. Ne gologuzi performer kome bih ja dala sva prava ovoga sveta da Hrvatsku nabija na kurac. Gologuzi performer svoj stav plaća golom guzicom. Frljić ne spada u tu kategoriju. On je “performer” kojeg plaćaju ljudi koji mu se dive i oni koji ga ne vole. Naglašavam, on je plaćenik, a plaćenik nema pravo ni na kakvu “slobodu”, on jednostavno ne sme biti “otkačen”. Poštovala bih ga da na riječko kazalište sam veša što mu padne na pamet, da se sam penje uz fasadu i rizikuje da tresne. Poštovala bih ga kad bi ljudima kojima je u jednom od svojih “performansa” ponudio kamenje da ga njime gađaju, dozvolio i da ga kamenuju. Stav se treba platiti iz svog džepa. Nije im dozvolio. “Performans” je bio nabrajanje poruka koje su njemu i njegovu pajdašu preko fejsa slali hejteri. Neš ti teme. Frljić za mene nije borac za demokratiju, za slobodu. On je dečko koji se zajebava za moje pare. Njegova predstava “Kompleks Ristić”, gledala sam je u Beogradu, golo je sranje. Kad bi Karamarko došao na vlast, ne bi smenio Frljića i kad bi mogao. Svaka vlast plaća nekog Frljića koji će biti dokaz da zemljom hara demokratija.

(priredio i posrbio Intermagazin, izvor Nacional)

Tweet