ВЕЛИКА БИТКА: Борба Сороша и Русије око Украјине

Tweet

Дугогодишњи непријатељ Русије, Џорџ Сорос, али и сама руска влада сада се отворено боре око делова Украјине који ће им припасти након банкрота и стечаја који је незванично почео.

Ево шта треба да знате о борби која се тренутно одвија између украјинских кредитора:

У децембру 2013. године, мало пре збацивања украјинског председника Виктора Јануковича, који је био проруски настројен, од стране политичке кампање предвођене америчким председником Бараком Обамом, Русија је позајмила Украјини 3 милијарде долара уз уговор који наводи да ће, ако се дуг Украјине повећа изнад 60% БДП-а Украјине, Русија моћи да захтева тренутну исплату, а Украјина се сложила са условом уговора да не може да да ниједан цент било којем другом кредитору док не исплати дуг од 3 милијарде долара Русији.

Затим је 4. фебруара Викторија Нуланд одабрала украјинског банкара Арсенија Јацењука за особу која ће преузети контролу над Украјином чим се изврши преврат, који се десио 22. фебруара.

План Сороса и Обаме био је да приватизује што већи део украјинске власти, укључујући гасна поља у југоисточном региону Јузивска (где се сада води грађански рат), тако да Сорос и други инсајдери могу да поврате свој новац са каматом. Даље, ти исти људи би били и понуђачи, тако да би украјинска имовина била продата по ценама много нижим од праве вредности. Штавише, западни пољопривредни гиганти сада долазе у западну Украјину да купују поља у Украјини, која су једна од најплоднијих на свету.

Основну шему приватизације која се овде користи је првобитно измислио економиста са Харварда и шеф тадашње Светске банке, Лоренс Самерс, заједно са економским департманом Харварда деведесетих година, као начин да амерички инвеститори инсајдери, али и инсајдери комунистичке партије СССР покупују имовину СССР по веома јефтиним ценама и зараде од распада СССР.

Ти економисти су предвидели распродају индустријских и других средстава широм 15 држава Совјетског савеза, укључујући Украјину, где се сада одвија тотална распродаја.

Како су новине Герман Ецономиц Неwс навеле 10. јануара у чланку „Путин против Сороса: Русија граби милијарде од Украјине“:

„Само пар дана након што је Ангела Меркел одобрила кредит од 1,8 милијарди евра украјинском премијеру Арсенију Јацењуку, Русија је покренула своје интересе за тај новац: Москва разматра да наплати дуг који је дала Кијеву. Русија то чини највише због шпекуланта Џорџа Сороса.

Јацењук се састао са канцеларком Меркел у њеној канцеларији у четвртак, 8. јануара. Русија је интервенисала поводом новца чим је премијеру речено да ће добити 1,8 милијарди евра од ЕУ, чиме би Москва могла да покрене банкрот Украјине.

Русија би могла да искористи исплате ЕУ Украјини како би наплатила кредит којем је рок до краја јануара, а Кијев не може да искористи своје ресурсе: Москва би могла да захтева рани повраћај дуга од 3 милијарде долара од Украјине. Украјина није испунила бројне услове уговора, пренела је руска агенција РИА Новости у суботу, цитирајући владине изворе. Под овим околностима, Русија је приморана да инсистира на ранијој исплати“.

Сорос веома интензивно убеђује ЕУ, ММФ и САД да донирају довољно новца западних порезника, како би Украјина могла да купи што више оружја и добије рат против побуњеника у источној Украјини, који је прогласио независност, а који садржи већи део гасног поља Јузивска.

Тај регион одбија владу коју је поставио Обама, те тај гас не може да се искористи да се отплате дугови Украјине осим ако Украјина не оствари контролу над том земљом.

Управо зато је ММФ обавестио марионетску владу 1. маја 2014. године да ће ММФ престати да позајмљује кредите за спречавање банкрота, осим ако власт не успостави контролу над земљом побуњеника, што означава њихову елиминацију. Без гасних поља и других средстава, мала је вероватноћа да ће постојећи кредити ММФ-а икада бити исплаћени. Зато нових кредита ММФ-а неће ни бити.

Порошенков помоћник је 6. јануара 2015. године рекао да „Украјина наводи да је 450 милиона долара украдено од њене војске у 2014. години“. У том извештају је речено да „та сума представља исту количину новца коју ће влада САД (након једногласне одлуке власти) донирати украјинској војсци у 2015. години“.

И републиканци и демократе у Конгресу САД већински подржавају Обамин програм етничког чишћења зарад елиминицаије људи у источном делу Украјине, те су зато одобрили донацију од 450 милиона долара од стране америчких порезника. Међутим, ако људи које плаћају да обаве посао краду исто толико колико им се донира, онда би људи попут Сороса могли изгубити улагања у обвезнице.

Управо то је разлог зашто Сорос притиска Европску унију да донира још новца овом рату. У издању Неw Yорк Ревиеw оф Боокс (НYРБ) од 5. фебруара он каже да ће „све последице помагања Украјини бити позитивне“. Он каже да ће „помагањем Украјини да се брани, Европа индиректно помоћи и себи“.

Он не помиње да је украјинска власт настала путем преврата, а не због демонстрација против корупције на Мајдану, осликавајући руског председника Владимира Путина као агресора због анексирања Крима (који је био део Русије од 1783. до 1954. године).

Сорос каже: „Путинове амбиције за поново стварање руског царства је ненамерно довело до нове Украјине која се противи Русији и жели да постане сушта супротност старе Украјине коју су карактерисале ендемска корупција и неефективна власт. Нову Украјину предводи крем грађанског друштва: млади људи, од којих су многи студирали у иностранству. Многи од њих су нашли своје место у академским институцијама и невладиним организацијама. Раширени добровољачки покрет невиђене моћи помогао је Украјини да устане против руске агресије“.

Људи које је Обамин тим поставио на челу марионетске власти су у потпуној супротности од „крема грађанског друштва“. Заправо, та особа која је описана је водила организацију по имену Десни сектор, која је починила масакр над људима у Траде Унионс згради у Одеси 2. маја, дан након што је ММФ рекао да противници новог режима морају бити елиминисани како би Украјина наставила да прима кредите од ММФ-а. Главни спонзор оперативаца Десног сектора је управо тај човек.

Руски романописац Захар Прилепин је 3. јануара 2015. у интервјуу, након што је обишао Донбас и причао са људима тамо, рекао:

„Детаљно сам испитао локалце зашто је дошло до борбе, јер мислим да Украјина зна све одговоре. Једна од главних тачака није чак био ни Мајдан (где су се одвијале насилне демонстрације које су довеле до преврата), већ догађаји у Одеси“.

Другим речима: До масакра у Одеси, становници Донбаса су били вољни да успоставе неки вид федералног споразума са марионетском влашћу, али након масакра су схватили да влада жели да их види мртве. Дакле, тај масакр је био прави почетак грађанског рата у Украјини.
Међународна ренесансна фондација Сороса била је једна од три главна спонзора украјинске телевизије Хромадске, на којој је емитован интервју са једним гостом где је наведено:

„Донбас, уопште, није само регион у веома депресивном стању, већ има низ других проблема, од којих је највећи то што је насељен људима од којих нико нема користи. Верујте ми, знам шта говорим. Ако се узме у обзир област Доњецк, тамо има отприлике 4 милиона становника, од којих је бар 1,5 милиона сувишно. Ми не треба да „разумемо“ Донбас, већ националне интересе Украјине. Донбас се мора искористити као ресурс, што и јесте. Не тврдим да имам неко брзо решење, али мора се учинити једна веома важна ствар – без обзира колико то окрутно звучало – а то је да одређена категорија људи мора бити истребљена“.

Остали главни спонзори телевизије Хромадске су влада САД и влада Холандије.

Соросов чланак у НYРБ завршава се са анализом у пет тачака о томе одакле треба да дође на десетине милијарди долара потребних за истребљење тих људи. Ту се наводе Биланс помоћи исплате, Европски финансијски механизам стабилности, Макрофинансијска установа за помоћ, Европска унија, ММФ, Установа проширеног фонда, Европска инвестициона банка, Светска банка, Европска банка за реконструкцију и развој, Париски клуб.

Он каже да ако они не дођу до новца: „Европа ће остати сама на своме да се бори против руске агресије и напустиће своје принципе и вредности на основу којих је основана Европска унија. То би био непоправљиви губитак“.

Сорос је 1. јануара 2015. године навео наслов „Европа у рату: Подржавање нове Украјине у 2015. години и најефективније улагање које би ЕУ могла да направи“ рекавши:

Нападањем Украјине 2014. године, Русија председника Владимира Путина је поставила фундаментални изазов вредностима и принципима на којима се заснива Европска унија…

Путинов режим се заснива чисто на владавини силом, која се манифестује репресијом у домовини и агресијом у иностранству…

Русија је анексирала Крим и успоставила сепаратистичке енклаве у региону Донбас у источној Украјини…

Запад је, нажалост, пружио борбеној Украјини уз само површну подршку…

Сви доступни ресурси морају да се употребе за рат, чак и ако то захтева дефицит у буџету. Европа има среће да се немачка канцеларка Ангела Меркел понашала као прави Европљанин по питању претње коју представља Русија…

Помагање Украјини да се брани против руске агресије би имало стимулативни ефекат на Украјину и Европу. Чланице ЕУ су такође у рату и морају да почну да се понашају у складу са тим…

Украјини је потребан тренутан прилив новца од око 20 милијарди долара уз обећање да ће добити још по потреби…

„Нова Украјина“ ће бити проевропски оријентисана…

Подржавање нове Украјине у 2015. години је најефективније улагање које би ЕУ могла да направи.

Овде су његови апели детаљније представљени него у Финанциал Тимес-у 30. новембра 2014. године, када је објављен наслов „Економски колапс Украјине се мора зауставити: ММФ и западни донори морају да донирају 15 милијарди долара у фонд за ванредне ситуације“. Нико не помиње да су ти „западни донори“ порезници и да се не извлачи украјинска јавност већ западна аристократија.

Међутим, Арсениј Јацењук је рекао баш ту ствар 9. јануара 2015. године у наслову „Новац од ММФ-а ће се искористити само за исплату страних дугова“:

„Такође желим да напоменем да новац који добијемо као међународну финансијску помоћ неће ићи у смањивање дефицита буџета државе, нити у исплату плата и пензија“.

Ове „спољашње обавезе“ су први пут наведене 1. маја 2014. године од стране ММФ-а који је практично захтевао да људи у Донбасу буду истребљени. Западне аристократе желе земљу, а не људе који тамо живе.

То је договор који је предложен и извршен путем западне „демократије“.

Ерик Цуса

(Webtribune.rs)

Tweet