Велика игра малих играча

Velika igra malih igrača

18 maja 2019

Piše: Nikola Vrzić

Kontrast gotovo da nije mogao da bude snažniji. Na jednoj strani, u Pekingu, centar sveta u nastajanju, na drugoj, u Berlinu, periferija sveta koji nestaje. Onamo podrška našem teritorijalnom integritetu i suverenitetu, ovamo nastojanje da nas liše i teritorije, i integriteta i suvereniteta. Pri čemu onaj svet u nestajanju, koji nam radi o glavi, hrli jer mora da hrli, a mora to zato što nema drugog izbora, a ne zato što ih voli, tom svetu u nastajanju koji nam je naklonjen kako ovaj stari nikada nije ni pomišljao da bude, takva mu je naime priroda.



POJAS I PUT SRBIJE

Uostalom: samo šest godina od zvaničnog pokretanja, kineskoj inicijativi „Pojas i put“ pristupilo je preko 120 država, među njima i sve više članica Evropske unije i to uprkos otvorenom protivljenju suverena Evropske unije s one strane Atlantika. Tendencija je, dakle, neumoljiva koliko i nezaustavljiva.

Što nas i navodi na zaključak da bi za Srbiju u pogledu Kosova i Metohije, to jest same Srbije i njene budućnosti, jedino relevantno moralo da bude ono što smo o Kosmetu i Srbiji čuli u Pekingu, a ne potom u Berlinu, i sve bi drugo predstavljalo neoprostivi pucanj u zdrav razum i sopstvenu budućnost. Jer Evropska unija ne može – nema – da nam ponudi ništa od onoga što može da nam ponudi Kina. Da ima, ne bi i sama spas tražila na Istoku.

BERLINSKA ZAMKA

U Pekingu 25. i 26. aprila, na Drugom forumu „Pojas i put“, Srbija je dobila ono čemu se i nadala a to je, rečima njenog predsednika Aleksandra Vučića, podrška „teritorijalnoj celovitosti i suverenitetu Srbije“ koju je dobio i od domaćina, predsednika Kine Si Đinpinga, i od najvažnijeg (i najdražeg) Sijevog gosta, predsednika Rusije Vladimira Putina. Ovo, pride, uz izraženu podršku za „našu zemlju u svim međunarodnim organizacijama“ što, i ako se ne kaže eksplicitno, uključuje i Ujedinjene nacije.

S takvom – dragocenom, već i zato što je reč o dve stalne članice Saveta bezbednosti UN s pravom veta – podrškom u džepu, Vučić je mogao lagodno da otputuje u Berlin 29. aprila, na sastanak koji je trebalo da bude zamka za Srbiju a u nju su na kraju upali samo njegovi domaćini.

Da je Srbiji u Berlinu bila postavljena zamka govore i spisak zvanica i jedina tema o kojoj se tamo razgovaralo. U najkraćem, kako će sumirati briselski portal „Politiko“, cilj sastanka bilo je „ponovo pokretanje razgovora između Srbije i Kosova“; ostali zapadnobalkanski lideri koji su tamo bili prisutni – od Severne Makedonije, Crne Gore i Albanije, preko Bosne i Hercegovine do Hrvatske i Slovenije – imali su funkciju mamca kojim će Beograd biti stavljen za isti sto s Prištinom uprkos tome što Priština odbija da ukine stoprocentne takse za srpsku robu. Naime, poziv na nastavak dijaloga s Prištinom Beograd može da odbije kao što i odbija, ovaj pak u širem formatu ne može bez tako ubedljivog razloga kao što su takse.

Istovremeno, a svedoči o tome prisustvo Denisa Zvizdića u ime BiH, a ne predsednika njenog Predsedništva Milorada Dodika, trebalo je skup u Berlinu da ostavi i utisak izolovanosti Beograda. Manevar jeftin i perfidan a uz to i besmislen, jer kako to tačno mogu Severna Makedonija ili Albanija da izoluju Srbiju koju izričito podržavaju Kina i Rusija? U takvim okolnostima, ako išta, Vučić je među tim (geo)političkim pigmejima u obliku Zorana Zaeva, Edija Rame i pomenutog Zvizdića, a posle sastanaka sa Sijem i Putinom, morao da se oseća sasvim nadmoćno, i tragično bi bilo i za njega lično i za Srbiju ako je osetio ikakvu drugačiju emociju.

MERKRONOV FIJASKO

Na kraju, kako rekosmo, suprotno očekivanjima domaćina, skup se okončao „Merkronovim“ – igra reči, kombinacija prezimena Merkel i Makron – „balkanskim slomom“, kako je savršeno precizno formulisao spomenuti „Politiko“.

„Nezadovoljni neuspehom EU da izdejstvuje sporazum kojim bi se umirile tenzije, Merkelova i Makron odlučili su da stvari uzmu u svoje ruke. Do okončanja samita verovatno su poželeli da to nisu učinili. Umesto prodora, Merkelova i Makron su nehotice pred javnošću izložili disfunkcionalnost evropske diplomatije“, ocenjuje briselski portal, i to sasvim opravdano.

Jer jedini uspeh Angele Merkel i Emanuela Makrona sastoji se u činjenici da su zapadnobalkanske lidere uspeli da okupe na jednom mestu; uzgred budi rečeno, ovoliki uspeh u nekim ranijim vremenima ne bi ni bio vredan spomena jer bi se podrazumevao.

Svi ostali rezultati berlinskog okupljanja predstavljaju spisak neuspeha njegovih organizatora. Niti su uspeli da Prištinu nagovore da, makar, na određeno vreme suspenduje one takse koje su zauzvrat suspendovale dijalog s Beogradom, niti su uspeli da Beograd nagovore da se vrati dijalogu bez obzira na takse („Politiko“: „Nije ni spomenuta mogućnost da dve strane zaista restartuju svoj zamrznuti dijalog“), najzad, kao simbolična potvrda berlinskog fijaska, na kraju okupljanja nije usvojena ni zajednička, barem protokolarna izjava. Ponovo „Politiko“: „Učesnici nisu čak mogli ni da se saglase o širokim ’zaključcima’ koje su ponudili Berlin i Pariz u danima uoči samita.“

I „’jedina srećna osoba bila je (šefica EU diplomatije Federika) Mogerini’, rekao je jedan od učesnika“, ovo zbog toga što ni Angela Merkel ni Emanuel Makron nisu uspeli u onome što su (u)mislili da će moći bolje od nje. I pride zato što se, da lično prisustvuje njihovom neuspehu, Mogerinijeva u Berlinu našla takoreći nepozvana, umesto pozvanog predsednika Evropske komisije Žan-Kloda Junkera koji je bio opravdano sprečen da dođe, možda onim svojim išijasom koji predstavlja pravo medicinsko čudo jer iz njega uporno izbijaju alkoholna isparenja…

Ovaj neuspeli i bedno okončani pokušaj malih igrača da zaigraju veliku igru, elem, predstavljao je očekivani proizvod sticaja objektivnih i subjektivnih okolnosti. Objektivnih utoliko što EU više ne poseduje ni štap ni šargarepu – čime može da nam pripreti, da nas neće primiti u članstvo? Pa to nam svejedno sleduje, a ionako ništa ne donosi – subjektivnih pak zato što je Merkelova, svakim danom kojim je bliža svom najavljenom odlasku u penziju, sve manja nego što je bila, dok Makron ionako nikada nije ni bio onako velik kao što je mislio da jeste kada se zavoleo sa svojom učiteljicom.

Što će reći da u Parizu 1. jula, kada berlinski fijasko treba da bude nastavljen, ne treba da očekujemo ništa više od toga. Osim, možda, još većeg fijaska ako populisti na izborima za Evropski parlament krajem ovog meseca postignu onakav uspeh od kakvog strahuju čuvari aktuelnog nereda. Pa Merkron postane još impotentniji nego što je danas, i zašto bismo mu pružali priliku da na našem slučaju leči tu svoju tešku boljku.

I upravo se na toj tački, gde su s jedne strane podrška i rastuća moć Kine i Rusije, a na drugoj iskazana nemoć Nemačke i Francuske, iscrpljuje sva politička analiza ovog trenutka srpskog postojanja: ne samo da izgovora za predaju ima još manje nego što ga je ikada bilo već ga nema uopšte. I to je pozicija o kojoj smo pre svega nekoliko godina jedino mogli da sanjamo. A sada samo treba da je pametno iskoristimo…

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *